понедељак, 14. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Смутње и поделе и у смрти - поводом годишњице Слободана Милошевића
Политички живот

Смутње и поделе и у смрти - поводом годишњице Слободана Милошевића

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Јевтић   
четвртак, 12. март 2015.

Бивши председник Републике Србије и СР Југославије Слободан Милошевић, који је на данашњи дан пре девет година умро у Хашком трибуналу, са овог света отишао је у време када су у бечу почели преговори о Косову, а које је преузео да води фамозни Марти Ахтисари. Милошевићевом смрћу, како се тада погрешно оцењивало, Србији је са леђа скинут један од терета јер је она управо преко њега и његове политике оцрњивана за сва зла овога света.

Као и у животу, и Милошевићева смрт поделила је и међународну и домаћу јавност. Остале су сумње о његовом перманентном тровању у хашком затвору, иако су из Хага оне демантоване.

Поводом Милошевићеве смрти на површину је избило све оно најгоре српско: поделе и деобе, напади, с једне и одбрана, с друге стране, до нивоа апсурда, до тога да се до последњег дана није знало ни где ће ни како сахранити, нити да ли ће му породица присуствовати сахрани или не. Док су о њему истомишљеници и настављачи његовог лика и дела говорили најузвишеније речи које су га уздизале у свеца, дотле су његови опоненти направили атмосферу да га нико неће ни мртвог у просторијама где би био изложен.

Ограђивали су се директори тих простора и институција, новинари постављали несувисла питања и коментарисали и сугерисали до апсурдности зашто ће овде а не онде бити јавно опраштање од бившег председника Србије и СРЈ, тако да је министар задужен и за овакве ствари (Слободан Лаловић) морао да узвикне: „Па, забога, људи, шта је требало? Да пустимо да се на београдским улицама подигне шатор у коме би био сандук са телом Слободана Милошевића и да га још полиција склања?“ Мада је Лаловић потврдио да је Влада посредно учествовала у тражењу места последњег опроштаја да би се спречила брука која је претила, она се у свему понашала као да „није одавде“.

Поделиле су се партије и око одавања поште минутом ћутања. Врли грађански либерали и мондијалисти, власници жига српске кривице, осуђивали су „покушај ревидирања историје коју је обележио Слободан Милошевић“. Контроверзе око Милошевића исказиване су и путем читуља и контрачитуља. У једнима је он представљан као борац за Србију, херој, бесмртни и непобедиви јунак и мученик,чак и светац; у другим читуљама је још једном проглашаван главним виновником крвавог распада СФРЈ, проливања крви и страдања, оптуживан за бомбардовање земље, рањавање и погибију, за губитак територија међу којима и Косова, за избеглице и све страхове и промашене животе.

Поделили су се и у самој његовој партији, СПС-у, на оне који су му ближи и они који су се од њега одлепили. Поделила се и његова породица: мајка и син на једној, кћерка на другој страни. Једни тражили да се сахрани у Алеји великана, други у Пожаревцу, а кћи у Лијевој Ријеци, на прадедовском огњишиту крша и тмуше, где би уистину за сва времена био заборављен. Није се знало да ли ће бити сахрањен са крстом или без њега, са опелом или без њега.

И „међународна заједница“ и наши суседи су били подељени, управо онако како смо били подељени у схватањима, оценама и гледањима на претходну драматичну и ружну прошлост са којом још живимо. Ликовали су Хрвати, Албанци, Бошњаци, део Америке и Велике Британије који је са њим ратовао. Званична Русија је, по обичају, била уздржано на српској страни. А наши званичници су се понашали као да су неми и глуви, али су ипак послали телеграме саучешћа породици, колико-толико су омогућили да се бивши председник Србије и СРЈ на вечни пут пошаље како цивилизацијски доликује, без обзира на све контраверзе и одговорност за оно што (ни)је учинио.

Напокон, Милошевић је испраћен онако како је и дошао на власт и како је и отишао са ње - митингашки и паролашки, са песмама и сузама, и то са места где је срушен 5. октобра, испред Скупштине државе коју је створио а која сада (не)постоји као СЦГ. Испраћају је присуствовало, према полицији 80.000, а према његовим следбеницима - више од 300.000 људи: уз црногорски лелек, хвалоспевне говоре, Шешељеву поруку, „Пркосну песму“ и посмртни марш са разгласа; са децом у униформама уместо војника крај одра, и руским комунистима у првом плану, који су наново уверавали да смо браћа и да нас неће дати. Тамо, у Пожаревцу, на заједничком гробу са својом још живом великом љубави, сахрањен је у присуству најужег круга пријатеља, без присуства најуже родбине - супруге, сина, кћерке и брата.

Супруга није наводно смела да дође због притвора који је чекао, син није желео без мајке, кћи је била љута на њих двоје, брат се разболео. Сахрањен је без опела иако је оно најављивано и представници Цркве желели да чинодејствују, дошли и отишли а да се није сазнао прави разлог. Неко је ипак забранио да му изнад главе буде крст, већ се одлучио за несувислу пирамиду (касније ипак замењена крстом). Ни на мермерној плочи никакво национално и верско обележје, само његово и име његове још живе супруге. Ту, под липом, спуштен је у раку уз звуке руске романсе, остајући заувек, да чека своју супругу која га је вероватно волела али, по многима, и одлучујуће утицала на његове погрешне политичке и државне потезе.

Дефинитиван одлазак Милошевића са животне и политичке сцене, који су неки аналитичари оценили као крај једне епохе, ништа битно није побољшао српску позицију у вези са Косовом и Метохијом, напротив. Он је само још једном, ваљда последњи пут, показао и Албанцима и онима на њиховој страни колико је Србија подељена и колико су они успели у томе да разбију српско духовно и ментално биће одузевши му, макар и привремено, његов косовски ментални код слоге и слободе - на чему је Милошевић иначе градио свој узлет са Косова, да би се, ето, он вратио као бумеранг.

Милошевићева смрт и сахрана су као на длану показали колики је српски морални и духовни пад. Док је одлазио на последњи пут за Пожаревац и спуштан у вечни починак, у Београду се на сигнал „анонимних позивара“ путем есемес-порука за тили час окупило пар хиљада „антимилошевићеваца“ да одмах потру оно што се претходно збивало и свету пошаљу неку своју поруку како, ето, у Србији нису сви милошевићевци и како постоји нека друга Србија.

Та „друга Србија“ је, уз балоне као знак препознавања, узвикивала: „Готов је“, „Умро је“ „Чобане, Слободане, врати се, овце твоје не могу без тебе“, са Калемегдана пуштали балоне и заједно са неким „познатим опозиционарима“ и невладиним активистима, радовали се једној смрти. Ружно и тужно. Горак укус и неумитно питање: Могу ли Срби макар у смрти да буду достојанственији, или и њу морају да оскрнаве?

Да подсетимо, недуго пре Милошевића преминуо је и Ибрахим Ругова, лидер миротворачког крила албанског сецесионизма, најпре самозвани а потом и званично први председник Косова у протекторату. Са косовске трагичне сцене су, тако, за кратко време отишли носиоци двеју антагонистичких политика које су се на крају крваво судариле, иако су и један и други њу водили врло миротворним језиком. Ни један ни други, ма колико неки тражили аргументе за супротно, никада јавно нису заговарали рат и сукобе, мада су и један и други том сукобу објективно кумовали својим потезима.

И ту престаје свака сличност Ругове и Милошевића. Први је био у предности: иза себе је имао „светске миротворце“ који су му „миротворство“ потврђивали и храбрили га да тврдокорно иде ка сецесији, а то значи у рат, док су другога већ годинама претходно жигосали као ратоборца који је унапред проглашен кривцем и за оно што ће се, добрим делом у њиховој режији, десити и на Косову и Метохији.

И у смрти ова двојица модератора косовске драме нису била једнака. Ругова је умро уз сву медицинску негу и пажњу међународних размера; Милошевић је умро у самици хашког казамата. Ругова је испраћен не само као велики национални заслужник, већ и као лидер великог, балканског и међународног нивоа; Милошевић је са овога света отишао са жигом „балканског касапина“, епитетом који му је пришивен још пре сукоба на Косову.

Ругову су испратили сви његови сународници, достојанствено, медијски и политички јединствени, његовој сахрани је присуствовало педесетак високих представника држава и међународних организација; Милошевићева смрт је изазвала не само сумње према хашкој затворској служби и тајним силама да су га отровале, већ и велику драму у Србији која се граничила са паранојом и мржњом, с једне, до излива такве туге и љубави која се граничила са баналношћу и бљутавошћу, с друге стране. Док се за Ругову обезбедило ново, елитно место као будуће ходочашће не само Албанаца, за Милошевића се данима није знало где ће и да ли ће уопште бити сахрањен у Србији.

П.С. Данас, девет година касније, Албанци не само да нису променили свој однос према Ругови, већ му је његова „држава“ чији је први председник био, у центру Приштине, на елитном месту између зграде Скупштине и некадашњег хотела „Унион“ подигла адекватан бронзани споменик.

Однос према Милошевићу готово да је остао исти. Његова држава Србија, којој је одузето Косово, и даље се плаши да га спомене. Спомен обележје са бистом на гробу у Пожаревцу подигли су му његови највернији следбеници.

Милошевићева сенка дуго ће на Косову и Метохији изазивати мржњу, гнев, страх, али и поштовање и поделе. О томе говори најновији пример покушаја давања његовог имена једној улици у Ранилугу...

Aутор је истакнути косовски новинар и публициста,и потпредседник Српског националног форума.Tекст је део из рукописа његове књиге „Косовске ктристалне ноћи“

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер