Srpske "ratne reparacije" ili kako je Zapad izdao Đinđića

 Ubrzo po preuzimanju mesta predsednika Vlade Republike Srbije, Zoran Đinđić je shvatio da su mu zapadni saveznici okrenuli leđa. Insistirali su da Jugoslavija prizna većinu duga bivše države međunarodnim kreditorima, iako su kamate nepravedno išle sve vreme 1990-ih, a sva sredstva i imovina u inostranstvu su nam bili blokirani i nisu nam bili na raspolaganju, usled ekonomskih sankcija i embarga na izvoz robe, kao i na uvoz strateških sirovina. Đinđić je tu situaciju želeo da reši bankrotom države i da se počne od nule, ali krupan kapital to nije dozvoljavao. Zašto bi se nama dozvolilo da se uopšte izvučemo, kada svaka država koja izgubi rat mora da bude kažnjena?

Da je Zapad pružio Srbiji takvu šansu 2000. godine, danas bismo bili privreda u rangu istočnoevropskih članica Evropske Unije, pre svega mislim na Češku. Međutim, neko je odlučio da ćemo mi naše ratne reparacije platiti rastakanjem državne imovine, dakle trošenjem supstance. Prvo su bačene u stečaj 4 najznačajnije srpske banke, koje su mogle da budu sanirane i da pokrenu srpsku privredu. Time je „Sartid“ rasterećen dugovanja kao najveći njihov pojedinačni dužnik, a onda je „Sartid“ poklonjen „US Steel“-u i time smo platili ratnu reparaciju Amerikancima.

Zatim, prodajom cementare u Beočinu, francuskom „Lafarge“[1] smo platili ratne reparacije Francuzima. Ostalim NATO članicama smo platili ratne reparacije tako što smo na mesto 4 najznačajnije banke ustupili prostor za tridesetak franšiza stranih banaka na tržištu. I tako smo stvorili finansijsko tržište zavisno samo od banaka. Bez berze kao osnovnog tržišta kapitalizma, nismo imali šanse da razvijamo privredu. Nezainteresovanost za pokretanjem Beogradske berze govori da Zapad nije imao nameru da uvodi kapitalizam u Srbiji, već samo preko bankarskog tržišta, koje kapital plasira po visokim kamatama, da supstancu izvlači iz zemlje. Nije nam dozvoljen kapitalizam i tržišna ekonomija, kako bismo razvijali ekonomiju, nego smo se zaduživali po visokim kamatama, koje ni privreda ni građani nisu mogli da servisiraju, bez trošenja supstance. Preduzeća nisu mogla da dišu bez svežeg kapitala, koji nikako iz inostranstva nije dolazio, a koji je Đinđiću bio obećan pre demokratskih promena, da će ući u Srbiji da se njena privreda obnovi. Ukinuta je Služba društvenog knjigovodstva, pa nije bilo kontrole kretanja kapitala, a preduzeća su otvarala račune kod poslovnih banaka. Pošto je bilo veliki broj preduzeća, ukupni depoziti su bili ogromni, čime su banke akumulirale od već posrnule privrede veliku količinu kapitala, koja ih ništa nije koštala, a koji su mogli da plasiraju po visokim kamatama istoj toj privredi. Tako ugušena preduzeća su spremana za privatizaciju da bi se što brže prodala, po cenama jeftinijim od cene njihovih osnovnih sredstava. To se zove sistem privatizacije putem šok-terapije. Država će privatizovanim preduzećima opraštati dugove za poreze i doprinose, tako da kupac neće imati realno nekih velikih obaveza da servisira. Umesto da se iz tih preduzeća pokrene proizvodnja, njihova imovina će se prodavati u komercijalne svrhe – zemljište za izgradnju zgrada, mašine za proizvodnju u sekundarne sirovine... Zapad je iz Srbije cedio suvu drenovinu.

Pošto su se izjalovila obećanja Zapada o ulasku velikog kapitala u Srbiju, koji će pokrenuti njenu privredu, predesedniku Vlade Đinđiću je preostalo samo da ide po Evropi da ih podseća na obećanja data pre 5. oktobra 2000. godine. Sve što je dobijao tamo su neke „donacije“, kao jednokratnu pomoć srpskom budžetu ili u vidu nekih projekata za neke stvari koje bi bile primenljive u Africi, ali ne u nekada polu-razvijenoj zemlji jugoistočne Evrope (tipa: edukacija naroda o koristi pranja ruku, radi sprečavanja zaraze). Pravi šamar od zapadnih saveznika, Đinđić je doživeo u Nemačkoj, kada mu je tokom službene posete jedna novinarka tutnula mirkofon u lice i pitala ga: „Kako vas nije sramota da idete po Evropi i prosite pare za Srbiju“? Đinđić se tada zacrveneo i shvatio da zapadni saveznici ne samo da neće da pošalju kapital u Srbiju, koji su obećali, nego će ga oterati svaki put kada ih bude podsećao na ta obećanja. Nemci su ga prozivali da ide po Evropi da prosi za Srbiju, ali to jeste išlo sa poslom premijera Srbije. Nije se kandidovao za bundes-kancelara, nego za premijera jedne razorene i napaćene Srbije, za nju se valjalo i poniziti.  Došao je u Srbiju i objasnio nam da se Zapad ne oseća odgovornim ni za sankcije, ni za bombardovanje Srbije, koje nam je uništilo infrastrkturu i dosta proizvodnih pogona, već da za sve to krive naš narod i Miloševića. Rekao nam je da od Zapada možemo da dobijemo samo donacije kako bismo obnavljali infrastrukturu, ali da su to stvarno zanemarljivi iznosi u poređenju sa onim što je uništeno u bombardovanju i da ćemo uglavnom to sve morati da obnavljamo sami iz svojih sredstava.

Sve ovo što je Đinđić video, to je narod osećao u svojim stomacima i video u svojim frižiderima, da para u državi nije bilo! Đinđić je postao najomraženija ličnost u tom momentu u državi. On je bio lider koji svom narodu nije mogao da obezbedi uslove za život. Ovo je kratka skica situacije u kojoj se srpski premijer Đinđić našao: država sa uništenom infrastrukturom u bombardovanju 1999. godine, privreda bez obrtnih sredstava za rad, tržište kapitala na kojem postoje samo strane banke koje plasiraju kapital po visokim kamatama, nema pokretanja Beogradske berze, država ne sme da ulaže u pokretanje privrede, nego da je privatizuje, a Zapad ne daje obećanu infuziju kapitala. Šta je Đinđiću preostalo u tom trenutku nego da se uhvati Maksa Vebera?

Tako je Đinđić krenuo da priča o tome kako smo mi lenj narod, da sve zavisi od nas, da sve mi možemo ako budemo hteli da radimo, ali pare sa Zapada više nije pominjao. Skroz je okrenuo onu priču o socijaldemokrati patrioti, koji se zalaže za državno vlasništvo, koju je izgradio o sebi devedesetih i na kojoj je pobedio Šešelja u debati u Biosopu „Rex“. Đinđić je po vokaciji bio filozof levičar, ali je za potrebe realiteta, u situaciji kada je izdan od Zapada, počeo srpskom narodu da priča kapitalističku filozofiju, u koju on sam nije ni najmanje verovao. Jednostavno pričao nam je ono što su njemu pričali na Zapadu, kada su odbijali da mu daju obećani kapital za pokretanje srpske privrede.

 Nas je komunizam ostavio naivne i prostodušne za XXI vek. Imali smo jak sistem državne vlasti u kome si isprva kada je uveden morao bespogovorno da slušaš vlast da ti se ne bi desilo streljanje ili teška robija. Kasnije je taj sistem kako je rastao i razvijao se u državi počeo da primenjuje manje brutalne metode, ali opet represivne, tako su i generacije učile kako treba verovati državi i državnicima šta pričaju i da je sve što država radi za naše dobro. Kazne od države su popuštale i nisu se više delile za trivijalnosti, ali su svakako ostajale brutalne za prigovaranje na rad državnih organa. Rasle su generacije slepo poslušnih i naivnih građana, koji su učili da treba verovati državi, a učili su ih upravo roditelji koji su videli brutalnosti. I tako kako su se brutalnosti zaboravljale, nastavile su generacije da prenose sledećim kako treba verovati državi. I onda Đinđić dolazi sa pozicije moći i počinje da priča takvoj generaciji da su lenji i da su oni krivi. Takvi prostodušni ljudi bivaju u šoku i ne znaju kako da reaguju na tu priču, sem da ćute i da se preispituju.

On ide tako na turneju „Srbija na dobrom putu“ pokušavajući da šokira narod Veberovom filozofijom, da kupi sebi vreme za opstanak na vlasti, kako bi sredio neke stvari sa Zapadom i probao da uradi nešto. I to je cela pozadina Đinđićevog Vebera. Morao je da nas šokira i pacifikuje, jer je situacija u državi bila pred pucanje. Para zaista nije bilo u privredi, ni kod građana. Loše se živelo, a podrška radikalima je sve više rasla i to samo par godina kako su pali sa vlasti, zajedno sa Miloševićem.

Đinđićev glas je iz kritike naše kolektivne lenjosti, sve više postajao glas koji govori da ćemo sve morati sami da uradimo. Tehniku negativne motivacije je počeo da smenjuje sa pozitivnom motivacijom. Istina je polako dopirala do nas - da nam Zapad neće pomoći da stanemo na noge i da ćemo našu ekonomiju morati da obnavljamo sopstvenim snagama.

Da li bi premijer Đinđić uspeo da oslanjanjem na sopstvenu akumulaciju kapitala države pokrene srpsku privredu, delimičnom privatizacijom državnih preduzeća, a zatim taj kapital ulagao u stvaranje novih državnih preduzeća i ozdravljenje starih? Ili bi nastavio da sluša Zapad i da završi šok-terapiju, čime bi u kratkom roku privatizovao sve što se privatizovati može i čekao da nevidljiva ruka Adama Smita pokrene kapitalizam, kome je hronično nedostajalo jedno od tri generička tržišta – berza kao tržište kapitala? Nikada nećemo dobiti odgovor na ta pitanja. Život premijera Đinđića je nasilno prekinut zločinačkim atentatom.

Zapad je kasno shvatio da se ogrešio o Zorana Đinđića, jer mu nije dao ama baš nikakvu podršku da normalizuje stanje u srpskoj ekonomiji posle deset godina rata, sankcija, embarga i apsolutne međunarodne izolacije države. Posle nj ubistva na Zapadu su se popalile crvene lapmpice, da bi Srbija mogla da sklizne u revoluciju i da bi krhka demokratija, koju je on osvojio mogla lako da bude smenjena revolucionarnim haosom, koji bi pokrenule najradikalnije snage u društvu. Zapad voli samo one revolucije, koje on sponzoriše. Nestabilna Srbija bi lako mogla da prenese svoj unutrašnji sukob na prostor bivše Jugoslavije i to je bila realna opasnost. Zato je Zapad rešio da ublaži doktrinu šok-terapije, te su radnici preduzeća na tenderskoj prodaji dobijali socijalni program: otpremnine po godinama radnog staža, dok su u nekim preduzećima radnici posedovali akcije, te su imali prihode od nj prodaje. Ti jednokratni prihodi radnika od socijalnog programa i akcija su išli direktno u potrošnju, što je za kratko relaksiralo stanje u društvu. Pošto završnih računa države nema, ne zna se kako su evidentirani i kako su trošeni privatizacioni prihodi države.

Kako bi izgledale srpska ekonomija i srpska država da je premijer Đinđić ostao živ, to ne možemo da znamo, ali znamo jedno – Đinđića je izdao Zapad, jer ga je ostavio samog bez obećanih novčanih sredstava za pokretanje ekonomije.