Srpski "socijalisti" - apologeti divljeg kapitalizma

Ideološka pozicija Vučićeve ekonomske politike, ako o bilo kakvoj ideologiji u Srbiji još uvek može biti reči, je jasna. Tržište, konkurencija, privatizacija, to su vodeće parole u njegovim izjavama i intervjuima, kada je o ekonomiji reč. Vučić ni ne krije da mu je strano i neprihvatljivo sve što „zaudara“ na socijalizam i samoupravljanje. Poslednjih nekoliko meseci više puta je demonstrirao antisocijalističku mržnju i gađenje. Prilikom posete Šredera rekao je: „Srbija se neće plašiti da bude prijatelj Nemačke, a to znači ispunjavanje svojih teških spoljnopolitičkih i unutrašnjih obaveza, sprovođenje teških reformi i izlečenje od socijalističkog samoupravljanja, kako bismo napravili modernu državu tržišne ekonomije“.  Zatim, povodom opravdanih prozivki zašto nije raspisan konkurs za „Beograd na vodi“, uzviknuo je: „Pa kakav to svet hoćemo da pravimo? Hoćemo li u socijalističko samoupravljanje da se vratimo? Ja neću!“ Dalje, u jednom gostovanju na RTS-u, govoreći o „reformskim zakonima“, naglasio je da „moramo da zaboravimo na socijalizam i socijalističko samoupravljanje“. Na kraju, povodom Zakona o radu: „Mi idemo u Evropsku uniju. Ovo je zakon koji podržava EU. Ako nećete da pravimo zdrav sistem, onda nam kažite to, da hoćemo da imamo socijalističko upravljanje i da isteramo investitore. Ako hoćete takav sistem, neka to radi neko drugi, ja u tome neću da učestvujem“.

Ovakve Vučićeve antisocijalističke tirade nisu ništa nelogično. „Naprednjaci“ se ionako nikada nisu eksplicitno pozivali na „socijalizam“, „socijalnu pravdu“ i „radnike“. Njihov politički marketing u predizbornim kampanjama, kojim su privlačili i još uvek, na žalost, privlače dezorijentisane gubitnike tranzicije, vrteo se, u ideološkom smislu, oko razvodnjenijih i površnijih fraza koje inače (deklarativno) zastupa svaka stranka: „borba protiv kriminala i korupcije“, „poštena i uspešna Srbija“ itd. Tako se oni s početka pozicioniraju kao stranka političkog centra, ali imajuću u vidu  militantnu (neo)liberalnu retoriku njenog lidera, pokazuju izrazitu sklonost ka ekonomskoj desnici.

Međutim, kako stoji stvar sa nominalnom srpskom „levicom“, sa onima koji u nazivu svojih stranaka, programima i bar predizbornim nastupima, izričito spominju i propagiraju „socijalizam“, „socijalnu pravdu“ i „radnička prava“? Reč je, naravno, o „Socijalističkoj partiji Srbije“ i „Pokretu socijalista“, odnosno njihovim liderima Dačiću i Vulinu. Izgleda da ovde, najblaže rečeno, stvari uopšte nisu jasne i logične. Prvi problem i poteškoća se javlja u tome da su ovo stranke koje verno i predano učestvuju u vlasti zajedno sa „desno-centriranom“ SNS, koja u vladajućoj koaliciji ima izrazitu dominaciju, a njen lider, i predsednik Vlade, totalnu supremaciju. Prema njima i njegovoj moći i „veličini“ se srpski „socijalisti“ ponašaju kao neskriveni patuljci i potrčci, u neprestanom strahu i oprezu da ne protivreče i ne uznemire svog moćnog gospodara koji bi njihovu poslugu mogao da zameni nekom drugom. Zato, da bi se prekom i opasnom gospodaru umilili, jedan lider srpskih „socijalista“  u slobodno vreme izigrava dvorsku ludu, i peva (mu) na uvce, a drugi sa njim igra šah. Takva servilnost i (samo)poniženje ne mogu da ne izazovu prezir i gnušanje. Zarad komada vlasti i njoj pratećih privilegija koji je za „SPS“ sve manji, a za „Pokret socijalista“ verovatno pozamašan s obzirom na minorno glasačko telo ove stranke, oni su spremni da zgaze i bukvalno pljunu na svoje ime, program, i sve ono što su pričali i zastupali tokom predizbornih kampanja. U tom pogledu čini se da od „SPS“-a i „PS“-a, odnosno Dačića i Vulina, nema mizernijih stranaka i pojedinaca na našoj političkoj sceni, sa manjim stepenom časti, dostojanstva i samopoštovanja. Ovi srpski „socijalisti“ su uveliko dotakli svoje političko i moralno dno. I odlučno i nezadrživo se strmoglavljuju ka dnu dna.

Tako se stranka koja sebe naziva „socijalističkom“ „istakla“ time da je prespavala čitavu raspravu i trzavice (kakve-takve) oko donošenja antiradničkog „Zakona o radu“, dakle, tamo gde je po prirodi stvari, trebalo da ima značajno učešće. Ali u Srbiji stvari odavno nisu politički prirodne i normalne. „SPS“ je, samo veče uoči usvajanja ovog i zakona o PIO u Skupštini, tek kratko promrmljao kroz san da je njegovo predsedništvo odlučilo da podrži paket „reformskih zakona“ koje je Vlada uputila Skupštini na usvajanje. I to je sve što smo od njega čuli tim povodom. Ali zato njegov lider Ivica Dačić nije propustio da u svojim izjavama kaže šta zaista misli o imenu i programu svoje stranke. Govoreći o predstojećem kongresu stranke, rekao je da to mora da bude „kongres promena“ kako „SPS“ ne bi bio „muzej prošlosti“. Kada Dačić govori o prošlosti (svojoj i njegove stranke), on misli na onu „socijalističku“, na izvore iz koje je „SPS“ potekao (SKS-SSRN), i potonji Miloševićev period. I kao da mnogo ko ima iluzija da se njegov „SPS“ nije bitno promenio i u praksi sasvim odmetnuo od ove prošlosti i glavnih socijalističkih ideja. Dakle, brbljajući o „promenama“ i odricanju od „prošlosti“, on samo kuca na otvorena vrata.

Međutim, očigledno ga žulja samo ime i program vlastite stranke koji su još uvek „opterećeni“ socijalizmom, i to je ono što bi rado hteo da promeni. Iako u istom intervjuu kaže da „ciljevi SPS ostaju isti, a to je socijalna pravda“, to mu nimalo ne smeta da već u sledećem uskače sebi u usta, govoreći da  „u uslovima ekonomske krize teško mogu da se šire institucije socijalne pravde“. Naravno da je teško, ali to je ono za šta socijalisti moraju da bore ako se uopšte (još uvek) nazivaju socijalistima. Ipak, kao osvedočeni pragmatista, oportunista i karijerista, Dačić bira lakši put a to je ići niz dlaku „realnosti“. „Ne treba voditi nerealnu politiku“, pametuje on. I onda dostiže vrhunac svoje mizerije i beščašća: „Glasali smo za novi društveni sistem - kapitalizam i ne možemo sa socijalističkim zakonima i idejama ni u kapitalizam ni u EU“, kaže Dačić, odgovarajući na pitanje zašto „SPS“ podržava izmene Zakona o radu.

Ova izjava je antologijska, i njena tragikomična apsurdnost zaslužuje posebnu pažnju. Dakle, predsednik „socijalističke partije“ kaže da se ne može sa socijalističkim idejama ići u „budućnost“, a ta „budućnost“ je kapitalizam?! Pa ima li ovakve lakrdije još negde sem u današnjoj žalosnoj zemlji Srbiji?! Ja zaista ne znam na kojim iz6orima smo mi to glasali za kapitalizam i ulazak u EU (uzgred, mislio sam da se tako nešto odlučuje u revolucijama, ili bar na referedumu, a ne na izborima). Štaviše, na onima na kojima je Dačić odnosio veliki broj glasova, i zahvaljujući tim glasovima se uvaljivao u premijerske i ministarske fotelje, gromoglasno je pozivao za socijalnu pravdu i radnička prava, a protiv tajkuna, bankstera, MMF-a i ostalih (nus)produkata divljeg kapitalizma. Kao i za odustanak od EU ako nam ova traži da prihvatimo i priznamo nezavisno Kosovo. Nezavisno Kosovo je Dačić već prihvatio i realno priznao (kad se već pozivamo na realnost), ostalo je još samo zvanično, deklarativno priznanje, za koje ne sumnjamo da će ga Dačić prihvatiti i sprovesti jer tako nalaže „realnost“.

Na kraju svog pametovanja, očigledno izvlačeći ovakve „bisere mudrosti“ iz malog mozga, Dačić zaključuje da „ako Srbija  ne zakorači snažno napred, mi ćemo biti robovi prošlosti“, napominjući da je danas BDP Srbije svega 65 odsto od onog koji je bio 1989. godine. Dakle, još jedno urnebesno razmišljanje vodećeg lidera „socijalista“. Da ne bismo bili „robovi (socijalističke) prošlosti“, da bismo išli „napred u (kapitalističku) budućnost“, treba da težimo bar da dostignemo BDP iz odavno prošle, i još uvek kako-tako socijalističke, 1989. godine?!

Pogledajmo šta o svim ovim stvarima kaže još uvek važeći program „Socijalističke partije Srbije“. Kako se u njemu govori o socijalističkoj prošlosti, socijalizmu uopšte, kapitalizmu, i osnovnim vrednostima i ciljevima socijalista? Na samom početku, u prvom odeljku pod naslovom „Ko smo, odakle smo i čemu težimo“, stoji: „Nemamo pravo da zaboravimo industrijalizaciju, opismenjavanje, ukupni razvoj i visoki društveni standard zemlje koji su ostvareni u socijalističkom periodu naše istorije ogromnim entuzijazmom i naporom miliona građana... Falsifikovanjem istorije - bilo glorifikovanjem, bilo opštim nipodaštavanjem - ne može se izmeniti prošlost niti graditi budućnost, niti umanjiti značaj i dometi u izgradnji infrastrukturnih objekata, zdravstva, prosvete, industrije, energetike, socijalne politike, a ni ugled i stabilnost socijalističke države“. Toliko o socijalističkoj prošlosti, i „robovanju“ (u) njoj, u programu „SPS“. Dalje, „verujemo da je ovo ostvariva vizija budućeg društva... socijalističke ideje i vrednosti su stvarnost u savremenim društvima. Vitalnost kapitalističke privrede jeste realnost. Ali realnost je i to da socijalističke ideje i vrednosti imaju značajnu regulativnu i korektivnu ulogu u savremenim društvima – koegzistencijom razlika, mešovitom svojinom i socijalnim dijalogom... Ove vrednosti su kriterijumi za ocenjivanje političke stvarnosti, merila novog i boljeg uređenja društva i orijentacija za delovanje svakog socijaliste kao pojedinca“. Toliko o „nerealnosti“ socijalističkih ideja i tome šta za (istinske) socijaliste ima primat, socijalističke vrednosti ili kapitalistička „realnost“ (i potčinjavanje njoj). Na kraju, „mnoge stranke modelom neoliberalnog kapitalizama nastoje da privatizuju društvo i sve podrede interesima kapitala...To je učvrstilo naše uverenje da istrajemo na projektu demokratskog socijalizma - rad, humanizam, sloboda, jednakost, solidarnost i socijalna pravda. Sećanja na standard dostignut u socijalizmu, posledice tranzicije i privatizacije samo su znakovi pored puta ka tom cilju... Demokratski socijalizam od početka teži ukidanju vladavine kapitala nad radom. Zato mi zastupamo najznačajnije životne i radne interese građana, svih koji žive od svoga rada“. Toliko o kapitalizmu, i tranziciji, privatizaciji i drugim kapitalističkim procesima, kao „vrednosti“ i „cilju“, i opet, socijalističkoj prošlosti i socijalizmu kao alternativi.

Zato savetujemo Ivici Dačiću da, ako nema već i sam to na umu, ili nije načisto s tim, da ne bi i dalje drastično protivrečio samom sebi, i imenu i programu svoje stranke, na najavljenom kongresu „Socijalistička partija“ promeni naziv u „Kapitalistička partija“, i u skladu s tim, napiše sasvim drugačiji program od sadašnjeg. Time bi on i njegovi „socijalisti“ konačno postigli puno jedinstvo imena i programa svoje stranke, i svoje prakse koja je već dugo prokapitalistička. Sve drugo bi bilo već više puta viđeno i ponovljeno licemerstvo „socijalista“, i obmanjivanje i manipulacija glasača, zarad pukog sticanja politikantskih poena i mizernog saučestvovanja u anti-socijalističkoj vlasti.

Šta je za ovo vreme govorio i radio drugi lider srpskih „socijalista“ Aleksandar Vulin? Kao ministar rada on je logično bio zaposleniji oko donošenja novog Zakona o radu. Ali,  gle „čuda“, njegova revnost bila je usmerena protiv sindikata i interesa radnika. Gledali smo nekada crvenog, a sad crnog Vulina, koji je, kada je „Pokret socijalista“ bio osnovan, sa preteći uzdignutom rukom i besnom grimasom na licu, na ulici i po trgovima, grmeo za radnička prava i pokušavao da napravi kopču sa radnicima i sindikatima, kako sada ovima poručuje da se „borba za radnička prava ne ostvaruje na ulici“?! Na stranu činjenica da je sve vredno što je radnička klasa postigla u istoriji, postigla upravo borbom na ulici, a ne kroz institucije postojećeg (kapitalističkog) sistema.

Videli smo, dalje, „levičara“ i „socijalistu“ Vulina kako pohvalno ističe da je Zakon o radu pravljen ne po meri socijalne pravde, kako bi se od jednog iskrenog socijaliste očekivalo da kaže, već po meri tržišta, i kako „svi koji zapošljavaju u ovoj zemlji kažu - ovo je dobro“. Pa naravno da poslodavci, koji operišu na „slobodnom“ tržištu, kažu da je Zakon dobar, kada u velikoj meri njima ide u prilog. Pokušavajući da bude „nepristrasan“, jer zaboga on je ministar rada, a rad, po njemu, ravnopravno podrazumeva i radnike i poslodavce, pričao je da “nije samo ministar za sindikate, kao ni samo ministar za poslodavce”, već „i jednih i drugih“. A realno, odradio je posao u korist poslodavaca jer, dok su svi oni rekli „ovo je dobro“, svi radnici i sindikati to nisu rekli. Naprotiv, mnogi od njih su bili na ulicama pokušavajući da nešto promene. Pošto je, kako reče, „teško istim merama zadovoljiti“ obe strane (i zaista jeste teško ako su mere većinom samo na zadovoljstvo jedne strane), Vulin je izabrao lakši, pragmatičniji i oportuniji put, slično svom ranije spominjanom kolegi sa „levice“.

Taj lakši put je ići nizvodno, kako i kuda te struja „realnosti“ vodi, i šta ti diktira i nalaže. A trenutna realnost je da su kapitalisti jači i da oni diktiraju pravila igre. Svakako je lakše i bezbolnije služiti im iz pozicije kožne ministarske fotelje i sedišta službenog automobila, nego boriti se protiv njih na ulici u izlizanim farmerkama. I ne samo da je „socijalista“ Vulin odslužio i dalje služi interesima domaćih kapitalista, već to čini i stranim. Nekada radikalni antiglobalista sada poručuje da je „ceo svet podržao ovu politiku“, i da problemi koji sprečavaju dogovor sindikata i poslodavaca (a na zadovoljstvo sindikata) potiču od „vrlo ozbiljnih zahteva međunarodnih organizacija i faktora da se ne dozvoli prošireno dejstvo kolektivnog ugovora“. „Ceo svet“, te „ozbiljne međunarodne organizacije i faktori“, u diskursu ovakvih „realista“ su, zna se, SAD, EU, MMF i ostale filijale globalističke Imperije.

U intervjuu od pre neki dan, Vulin je dosegao vrh tragikomičnog besmisla, i srpsku „levicu“ doveo do totalne karikature, slično spomenutom Dačićevom trabunjanju o kapitalizmu i EU. Da jedan „socijalista“ kaže kako „ima nade za budućnost u našoj zemlji ukoliko budu sprovedeni oštri rezovi i nepopularne reforme koje je počela Vlada Srbije“ (a koje su ne samo jasno antisocijalističke, nego i antisocijalne), ne čudi s obzirom na sve što je prethodno rekao. Ali da jedan „socijalista“ kaže „realan sam čovek, znam u kakvoj realnosti živimo i znam da ovako mora“, da „socijalizam u ekonomskom smislu može funkcionisati samo u socijalizmu“, i „da se ne može živeti u kapitalizmu, a u isto vreme očekivati da elementi socijalizma apsolutno važe za vas“, nije realno, nego nadrealno! Da „socijalizam može funkcionisati samo u socijalizmu“, ako se čita i tumači bukvalno, kako Vulin čini, jeste jedna budalasta tautologija. Ali, zamislite nekadašnje socijaliste, u 19. i 20. veku, koji su živeli u kapitalizmu i protiv njega se borili želeći da stvore socijalizam, kako usvajaju i sprovode Vulinove „mudre“ reči: pošto mi (još uvek) ne živimo u socijalizmu, a socijalizam je moguć samo u socijalizmu, šta ima da se borimo za taj socijalizam, bolje da prihvatimo kapitalizam?! Ovo je ono što nam Vulin zapravo poručuje gornjom tautologijom. Isto važi i za socijaliste u postosocijalističkom vremenu kakvo je naše. Zamislite da oni kažu: pošto (više) ne živimo u socijalizmu, a socijalizam je moguć samo u socijalizmu, šta ima za njega da se borimo, bolje da prihvatimo kapitalizam?! U kom smislu su onda oni uopšte socijalisti ako se ne bore za socijalizam, ili bar za što više socijalističkih elemenata unutar kapitalizma, već, naprotiv, propagiraju sam kapitalizam?! Da je „razlika između teorije i prakse neminovna“, kako Vulin kaže, možemo se složiti. Ali, da ova razlika bude tolika da prestaje da bude samo razlika, i da se pretvara se u totalnu suprotnost, da tvoja politička praksa toliko protivreči teoriji (imenu vlastite stranke, njenom programu i ideologiji), moguće je samo u jednom nadrealnom i fantazmagoričnom političkom svetu kakav je izgleda u nas.

Vulinova konvertitstvo svakako je u ideološkom smislu oštrije i snažnije od Dačićevog. Jer, on je krenuo od radikalnijih levih pozicija nego Dačić, da bi danas došao do istih načela i prakse. Samim tim je i njegova pojava karikaturalnija. Svojevremeno je rekao „Hvala bogu, ja sam ateista“ (ova izjava je sama po sebi komična), da bi se kasnije, kao ministar za KiM, krstio i palio sveću po pravoslavnim hramovima. Nekada je bar glumio radničkog tribuna, dok danas antiradničkog ministra ne glumi, već to zaista jeste. I zbog svega ovoga nam njegova izjava da „solidarnost nije prazna reč, već način života“, zvuči sasvim lažno i isprazno. Kao i sva ona mesta u programu njegove stranke od kojih u praksi, kao i „socijalista“ Dačić, tako ekstremno odstupa. Kao podnaslov programa „Pokreta socijalista“ stoji „Borbena levica“ (videli smo šta ostade od te „borbe“), i odmah zatim: „Pokret socijalista svoje postojanje temelji na marksizmu kao i drugim učenjima i ideologijama kojima se oslobađa čovek, i uspostavljanju socijalističkih društvenih odnosa...Pokret socijalista kao antiglobalistička partija vidi budućnost Planete u savezu slobodnih nacija“. Dalje: „PS se bori celokupnom svojom politikom, strategijom i taktikom za istinski socijalizam... Za PS je neprihvatljiva današnja socijalno neosetljiva ekonomska politika, okrenuta isključivo tržištu i potpunom liberalizmu, koji je na štetu zaposlenih i opštih interesa društva“ i „PS se zalaže za Srbiju kao socijalnu državu, koja se brine o svima, a posebno najugroženijim slojevima društva. Socijalna pravednost i društvena solidarnost i ljudskost moraju biti temelji socijalne politike. PS ima ofanzivni pristup problemima socijalne zaštite i smatra da je to minimum socijalnog blagostanja“. Nasuprot svemu ovome, Vulinova ofanziva danas je u pravcu i interesu „slobodnog“ tržišta i divljeg kapitalizma, a protiv interesa zaposlenih, i socijalno ugroženih i potencijalno nezaštićenih (npr. penzionera).

Stoga, ako je u onakav Zakon o radu zaista stalo, kako Vulin kaže, „najviše što može od levice“, onda mrka kapa od takve srpske „levice“, sa koje je skroz izbledeo i iščezao ne samo onaj oštriji socijalistički ten, nego i blaža i razvodnjenija socijaldemokratska šminka. U budućnosti od nje može da nas očekuje samo mrki kapitalistički mrak.