Početna strana > Rubrike > Politički život > "Srpski svet" kao "bezglutensko" i surogat Srpstvo
Politički život

"Srpski svet" kao "bezglutensko" i surogat Srpstvo

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
četvrtak, 07. jul 2022.

Između frankofonije i ruskog imperijalizma

Pojam „srpskog sveta“ ušao je u žižu javnosti nakon što je preko noći zaživeo u srpskim nacionalnim krugovima negde u vreme veličanstvenih litija za odbranu srpskih pravoslavnih svetinja u Crnoj Gori 2019-2020. godine. Iako je izraz manje-više intuitivno razumljiv i krajnje sadržinski benigan, širokopojasno zahvatajući neodređeni skup nacionalnih, kulturnih, i civilizacijskih vrednosti koje srpski narod doživljava kao svoje, neposredno nakon njegovog ulasku u mejnstrim politički diskurs on je odmah postao predmet kontroverzi, pre svega zahvaljujući averziji jednog glasnog dela (što srpske, što regionalne) javnosti koji se sa podozrenjem odnosi prema svemu što nosi predznak „srpsko“, bila to srpska Crkva, srpski identitet, ili srpski jezik. Pomen nekakvog „srpskog sveta“ u kontekstu događaja koji su preko noći srpski narod u Crnoj Gori od marginalizovane i diskriminisane manjine pretvorili u najsnažniji politički faktor u zemlji odmah je probudilo stare strahove od „velikosrpskog imperijalizma“ u političkim krugovima mladih balkanskih nacija čiji se dobar deo nacionalnog identiteta temelji, ne samo na načelnoj srbofobiji, već eksplicitno na negiranju vlastitog pripadanja istom kulturnom i civilizacijskom miljeu kome pripada srpski narod.

Upravo ovo je pojam učinilo popularnim kod srpskih političara koji vole da koketiraju sa nacionalizmom kada to može da im donese političke poene, ali koji ne bi voleli da time naruše idiličnu atmosferu prilikom sastanaka sa evropskim zvaničnicima i regionalnih političko-ekonomskih foruma

Ove nervozne reakcije političkih Cetinja, Sarajeva, i Zagreba na jedan manje-više prazan i beznačajan politički termin doprinele su više njegovom popularizovanju nego što je mogla bilo kakva nacionalna kampanja u Srbiji, i veoma brzo termin su prihvatili i bez ironije počeli da koriste pripadnici nacionalno osvešćene elite, ministri u vladi, pa čak i dobar deo javnosti. Širenju upotrebe pojma je svakako doprinela njegova načelna neodređenost, budući da se pod njega bez problema mogu podvesti politika jezičkog i kulturnog jedinstva „Srba svih i svuda“, strategije političkih i ekonomskih veza matice sa rasejanjem, konkretne „specijalne i paralelne veze“ Srbije i Republike Srpske (i možda Crne Gore), ali i otvorene težnje za nacionalnom mobilizacijom Srba na Balkanu i teritorijalnim ujedinjenjem srpskih zemalja. Neki su „srpski svet“ koristili kao sinonim za Srpstvo, neki kao srpski pandan Frankofoniji, neki kao analog za rusku politiku prema Rusima van Rusije (za šta se upravo koristi jednako ambivalentni pojam „ruski svet“), a neki su – što ironično, što ozbiljno – pod njime podrazumevali promenu državnih granica na Balkanu. Upravo ovo je pojam učinilo popularnim kod srpskih političara koji vole da koketiraju sa nacionalizmom kada to može da im donese političke poene, ali koji ne bi voleli da time naruše idiličnu atmosferu prilikom sastanaka sa evropskim zvaničnicima i regionalnih političko-ekonomskih foruma.

Bezglutenski nacionalizam i reakcionarno srpstvo

Tako dolazimo do načelnog problema sa sve češćom upotrebom „srpskog sveta“ kao krovnog pojma kojim se zahvata srpsko nacionalno pregalaštvo u našem vremenu. On, naime,može referirati na bilo šta, a samim tim je njime izuzetno lako manipulisati. Lukav političar može mahnuti njime kao barjakom kako bi narodu poslao poruku da je spreman da položi glavu za Kosovo, a da posle našim „strateškim partnerima“ objašnjava kako je mislio na programe da deca u dijaspori uče srpski, ili da se ćirilica spase od nestajanja.

Razlog što im tako nešto polazi za rukom jeste dubinska trauma koju za srpski narod predstavlja period naglašeno antinacionalne politike koju su vodile postpetooktobarske vlasti u Srbiji, a u velikoj meri i Miloševićevi socijalisti pre njih. U ovom periodu svaki poziv na povratak politici samostalnosti, nacionalnog dostojanstva i nedajbožesvesrpskog jedinstva dočekivan je u najboljem slučaju sa podsmehom, a u najgorem je otvoreno stigmatizovan i čak kriminalizovan kao primitivizam, šovinizam, i čak „fašizam“. Istovremeno, Srbi u Srbiji i šire gledali su kako na sve strane u regionu cvetaju ksenofobni, narcisoidni, i sitničavi „nacionalizmi“, i kako oni nailaze na odobravanje i čak podršku kolonizatora, dokle god ne pozivaju na bilo kakav istinski oblik slobode, emancipacije, odnosno dekolonizacije za narode Balkana.

Kada je Srpska napredna stranka „emancipovala srpsko stanovište“ dolaskom na vlast, ona je to učinila upravo po uzoru na poslušne i „konstruktivne“ NATO-nacionaliste iz Grčke, Bugarske, Hrvatske, a u velikoj meri nalik i na izmaštane pseudonacionalizme Albanaca, Bošnjaka i Makedonaca

Kada je Srpska napredna stranka „emancipovala srpsko stanovište“ dolaskom na vlast, ona je to učinila upravo po uzoru na poslušne i „konstruktivne“ NATO-nacionaliste iz Grčke, Bugarske, Hrvatske, a u velikoj meri nalik i na izmaštane pseudonacionalizme Albanaca, Bošnjaka i Makedonaca. Ovaj koncept je podrazumevao da se nacionalnim simbolima može mahati do mile volje, da je sitničavo gloženje sa komšijama na teme ko je narod najstariji, čija je koja istorijska ličnost, i ko je kome ukrao jezik i kulturu čak preporučljivo, dokle god se ne dovode u pitanje kolonijalni interesi gospodara iz Vašingtona i Brisela. Jarboli sa zastavama su u redu, vojne parade su u redu, zapaljive izjave na račun Hrvata i Albanaca su u redu, ali politika oko Kosmeta mora biti „konstruktivna“, ekonomska politika mora biti „reformska“, a „evropski put“ mora ostati „bezalternativan“. Može Beograd da bude okićen zastavama na Dan zastave i narodnog jedinstva, pa čak i na Sretenje, ali ne može na Vidovdan. I zastave mogu da budu državne, sa grbom, ograničene na krnje granice avnojevske Srbije, ali ne i narodna trobojka koja ima prevelik mobilizacioni potencijal u Crnoj Gori, Srpskoj, pa i šire.

Ne samo da je ona od samog početka bila zamišljena kao „sigurnosni ventil“ za nacionalne sentimente Srba koje je ponižavanje u prethodnom periodu dovelo do ogorčenosti i resantimana, već je sputavanje, suzbijanje, i sapinjanje revolucionarnih potencijala Srpstva bio njen osnovni zadatak

Ovo je stvorilo jednu koncepciju srpske nacionalne politike koja je u svojoj suštini bila upravo reakcionarna. Ne samo da je ona od samog početka bila zamišljena kao „sigurnosni ventil“ za nacionalne sentimente Srba koje je ponižavanje u prethodnom periodu dovelo do ogorčenosti i resantimana, već je sputavanje, suzbijanje, i sapinjanje revolucionarnih potencijala Srpstva bio njen osnovni zadatak. Ali ovo nije bio jedini smisao u kome je ova politika bila „reakcionarna“. Njene nacionalne inicijative uvek su predstavljale reakciju na bezopasne i jalove sitne nacionalizme komšija i „bivše braće“. Imitirale su se njihove propagandne matrice, kopirala njihova ikonografija, čak su se uvodili praznici po uzoru na njih, pritom nezgrapno uvlačeći u taj politički igrokaz stvarne elemente srpske kulture sećanja – Kosovski boj, Srpsku revoluciju, Albansku golgotu, genocid u NDH – često ih devalvirajući do nivoa novokomponovanih konstitutivnih mitova mladih balkanskih nacija.

Od „srpskog sveta“ do „vi ste Svet“

To nas vraća problemu „srpskog sveta“. „Srpski svet“ je tikva bez korena, bezglutensko, niskokalorično srpstvo koje ne mobiliše, koje ne poziva na borbu za slobodu ni Srbe, a kamoli druge narode Balkana. To je srpstvo oslobođeno Vidovdana, oslobođeno Kneževe kletve, oslobođeno Obilića i Principa, oslobođeno Karađorđa i Sinđelića. „Srpski svet“ je srpstvo „po evropskim standardima“, koje znači da, doduše, ne moramo da se stidimo svoga imena i svoje istorije, ali koje nas ni na koji način moralno ne obavezuje da kao narod odbacimo neke nove Ultimatume, ili neke nove Trojne paktove. To je surogat za nacionalnu ideju koji nas poziva da se ponosimo svojim precima hajducima, ustanicima, soluncima, i antifašistima, ali da nipošto i ni pod kakvim okolnostima njihov podvig ne ponavljamo.

U tom kontekstu, kada srpski političari koji snishodljivo govore o „evropskom putu Srbije“ progovore o „srpskom svetu“, onda taj „svet“ neodoljivo podseća na onaj „Svet“ iz agitacionih spotova američke ambasade u Beogradu. U tim spotovima, Srbima se velikodušno dozvoljava da se smatraju članovima „međunarodne zajednice“ i „evropske porodice naroda“ (dok nam zapadne diplomate listaju uslove koje treba da ispunimo da bi to članstvo bilo punopravno), priznaje im se pravo da se ponose svojim slavnim ličnostima i herojima (u onoj meri u kojoj su kao saveznici, naučnici, ili javni delatnici učestvovali u istoriji zapadnog Sveta), ali se te ličnosti i njihova zaostavština istovremeno spremno falsifikuju, kako bi se udobno uklopili u kolaborantske i kompradorske uloge „dobrih domorodaca“ koje su nam dozvoljene da ih igramo.

Srpstvo sa velikim „S“

Bez ikakve sumnje, sve se ovo veoma malo dotiče običnih srpskih rodoljuba koji su se „srpskog sveta“ prihvatili kao još jednog instrumenta u stalnoj borbi za legitimizaciju i reafirmaciju srpskih nacionalnih interesa. Kada oni kažu „srpski svet“, oni zaista misle na Srpstvo sa velikim „S“. Srpstvo koje istovremeno označava sve Srbe i imenuje njihov nacionalni ideal, koje je istovremeno forma i telo srpskog naroda, istovremeno njegovo ishodište i njegov eshaton. Srpstvo koje podseća, propisuje, obavezuje. Koje peva Himnu Svetom Savi, ali i VostaniSerbije, i Marš na Drinu, i Onam' onamo. Koje na Vidovdan diže glavu visoko, prezirući zemaljske sile, i znajući da nas iznad neba uvek čeka naše Kosovo.Ishodeći iz Srpstva, naš narodje u stanju da pozlati i upristojii nemušte srpske nacionalne institucije, pa tako i od „srpskog sveta“ ume da napravi parolu za koju se vredi boriti. Ali to ne znači da sa takvim parolama ne treba biti obazriv.

Šta ih, uostalom, sprečava da otvoreno i slobodno slave Vidovdan, ili da na jarbole koje pobijaju širom Srbije okače svesrpsku Narodnu zastavu, koja je jednako zastava Republike Srpske, Crne Gore, Republike Srpske Krajine, koliko i Srbije?

Jer „srpski svet“ je klasični primer quaternioterminorum – ovaj pojam ne označava istu stvar kada ga koristi narod, i kada ga koriste njegove političke vođe. I zato je on politički zavodljiv, i potencijalno opasan. Stoga treba postaviti pitanje – zašto bismo koristili izraz „srpski svet“ da njime označimo Srpstvo, kad možemo prosto koristiti ovaj drugi pojam koji ne samo da je za razliku od prvog utemeljen u viševekovnoj nacionalnoj i rodoljubivoj misli i teoriji, ne samo da je kristalno jasan i nepodložan manipulacijama, već je i savršen lakmus papir iskrenih patriotskih namera javnog delatnika koji se proglašava za srpskog patriotu. Ako je „srpski svet“ isto što i Srpstvo, šta sprečava naše političare da otvoreno koriste ovaj drugi pojam van ceremonijalnih prilika o nacionalnim praznicima? Šta ih, uostalom, sprečava da otvoreno i slobodno slave Vidovdan, ili da na jarbole koje pobijaju širom Srbije okače svesrpsku Narodnu zastavu, koja je jednako zastava Republike Srpske, Crne Gore, Republike Srpske Krajine, koliko i Srbije?

Bauk Srpstva kruži Jugoistočnom Evropom

Srpstvo je bauk slobode koji užasava briselsku birokratiju, NATO integratore, i arhitekte „otvorenog Balkana“. Srpstvo poručuje svima da je „zemaljsko za malena carstvo“, a da je Carstvo Nebesko „uv'jek i dov'jeka“. I da je ono takođe otvoreno za sve

To je ono što je izvanredno kod Srpstva kao ideala – kada njega imamo u vidu, i kada imamo u vidu sve velikane koji su našem narodu omogućili ne samo da opstaje i postoji, već i da dan-danas koliko-toliko bude slobodan i u stanju da donosi samostalne političke odluke o svojoj sudbini, veoma je teško pogrešiti i zalutati. Problem je što pod svetionikom Srpstva padaju u vodu lažne eshatologije „evropskog puta“, „evroatlantskih integracija“, odnosno „otvorenog Balkana“, dok su one u potpunosti kompatibilne sa plastičnim i prilagodljivim pojmom „srpskog sveta“. „Srpski svet“ možemo graditi i u ropstvu, kao što smo se borili za očuvanje svog identiteta, Crkve, i jezika pod jarmovima Osmanske carevine, K&K monarhije, odnosno Venecijanske republike. Srpstvo nas ipak obavezuje na nešto više. Na podvig. Na junaštvo. Na oslobođenje i ujedinjenje. A ako Srpstvu nismo dorasli, ono nam barem u nepomućenom svetlu nudi likove naših dedova i pradedova koji mu jesu bili dorasli, ne dozvoljavajući nikome da ih falsifikuje, ili da ih pretvara u banalne brendove u propagandnim kampanjama američke ambasade.

Kada su Srbi punim plućima disali svoje Srpstvo, ono nije bilo svetionik samo za sve Srbe, već za sve ostale naroda Balkana, koji su u Srbima tražili i našli iskrene saveznike u svojoj borbi za slobodu i samostalnost. Paradoksalno, u veku u kome su Srbi bili najveći nacionalisti, sa njima su se svi identifikovali, svi su ih poštovali, i svi su hteli da sa njima grade zajedničku budućnost

I ne samo to. Kada su Srbi punim plućima disali svoje Srpstvo, ono nije bilo svetionik samo za sve Srbe, već za sve ostale naroda Balkana, koji su u Srbima tražili i našli iskrene saveznike u svojoj borbi za slobodu i samostalnost. Paradoksalno, u veku u kome su Srbi bili najveći nacionalisti, sa njima su se svi identifikovali, svi su ih poštovali, i svi su hteli da sa njima grade zajedničku budućnost. U veku u koji smo ušli odbacivanjem vlastitog identiteta, sa prezirom prema srpskom nacionalizmu, sa obaranjem očiju pred Kneževom kletvom, i obeležavanjem Vidovdana sramnim izručivanjem predsednika Srbije u ruke srpskih neprijatelja – Srbi su postali predmet ismevanja, prezira, i odbacivanja čak i među svojim sunarodnicima u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, ili samoj Srbiji.

Potencijal Srpstva je uvek bio revolucionaran, i zato je Srpstvo uvek bilo opasno po sve vlastodršce i imperijalne centre moći koji su imali kolonijalne interese na Balkanu. Opasno upravo po njih, a ne po druge balkanske narode koje ovi huškaju na Srbe, i čiju srbofobiju neguju i podstiču. Srpstvo je zarazno, i nijedan slobodoljubivi narod na njega nije imun. Srpstvo je bauk slobode koji užasava briselsku birokratiju, NATO integratore, i arhitekte „otvorenog Balkana“. Srpstvo poručuje svima da je „zemaljsko za malena carstvo“, a da je Carstvo Nebesko „uv'jek i dov'jeka“. I da je ono takođe otvoreno za sve.

Na Vidovdan 2022. god.

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner