Српско сретење са Сретењем

 На Сретење Господње 2025. године у Крагујевцу је одржано велико окупљање студената и грађана, који већ више од 3 месеца протестују против власти. Узроци протеста и захтеви протестаната су до сада већ добро познати. Симболика и историјски значај дана и места одржавања овог скупа, такође, делују и више него јасни. На Сретење 1804. године у Орашцу је подигнут Први српски устанак, којим је, касније ће се испоставити, покренут неповратан историјски процес ослобођења српског народа од власти страних сила, установљавања нововековне српске државности и националног уједињења. Тај устанак, у продуженом дејству са Другим српским устанком, историчар Леополд фон Ранке назива српском револуцијом. На Сретење 1835. године Велика народна скупштина, одржана у Крагујевцу, изгласала је и свечано прогласила Устав Књажевства Србије, познат као Сретењски устав. За то време и у односу на тадашња уставно-правна решења у Европи, овај устав представљао је редак пример либералног устава, којим је у значајној мери ограничена власт владара, тадашњег кнеза Милоша Обреновића, установљавањем поделе власти на законодавну, извршну и судску и низа права и слобода грађана, те је уставно-правно нормирана забрана ропства и феудалних односа. Тиме је српска идеја о слободи тог времена добила свој нормативни израз. Тај устав јесте реакционарним дејством великих европских сила тога времена недуго након усвајања стављен ван снаге. Међутим, доношење таквог устава означило је почетак дуготрајне борбе за парламентарно ограничење власти кнеза, односно краља и поделу власти, која је на крају довела до доношења слободарског и демократског Устава из 1888. године, чија је примена, са мањим изменама, обновљена након Мајског преврата 1903. године.

У овом важном датуму српске историје стекле су се две најбитније тековине целокупне нововековне борбе српског народа, а то су слобода споља, од страног завојевача и слобода изнутра, од домаћих самодржаца

Дакле, у овом важном датуму православног вероисповедања и српске историје стекле су се две основне вредности и најбитније тековине целокупне нововековне борбе српског народа, а то су слобода споља, од страног завојевача и слобода изнутра, од домаћих самодржаца. Те две вредности, та два циља нису искључивала једно друго, већ се подразумевало да се истовремено води борба за њихово остваривање у једнакој мери, јер једно без другог не може да постоји. Ни један носилац, чинилац или учесник те борбе није сматрао, а камоли изрекао, да унутрашња слобода треба да се оствари чак и по цену потпуног одустајања од борбе за ослобођење поробљене браће под влашћу страних сила у окружењу, нити је било ко икада био спреман да подржи потпуно самовлашће унутар Србије под изговором нужности ослобођења од стране доминације. Уколико је понекад и деловало тако, то су била само тактичка одступања на кратко време, чињена управо зарад остваривања ова два циља. Опште политичко кретање српског народа било је усмерено ка слободи као врхунској вредности.

У светлу такве традиције политичке борбе српског народа и њених тековина, сматрам да данашњи покрет студената и грађана, а нарочито њихово окупљање управо у Крагујевцу на Сретење, може да оствари далекосежне позитивне друштвено-политичке последице само уколико, између осталог, истраје у борби за уставност и законитост у поступању власти. У том смислу, охрабрујуће је то што се у обраћањима, говорима, узвицима и паролама инсистира на томе да Устав не сме да буде само мртво слово на папиру и што се позива управо на поштовање и примену Устава. Само на тај начин могуће је одбранити и сачувати и индивидуална и колективна, и грађанска и национална права и слободе.

Управо питање уставности, односно неуставности у поступању, представља Ахилову пету ове власти и главни разлог њене политичке и сваке друге врсте одговорности. Својим противуставним поступањем власт је угрозила и слободе и права грађана на унутрашњем плану и националну слободу и колективна права српског народа у односу на стране чиниоце.

Од 2013. године, ми живимо у условима спроведеног уставног пуча. Потписивањем Бриселског споразума ова власт  поступила у супротности са Уставом Републике Србије

Наиме, од 2013. године, ми живимо у условима спроведеног уставног пуча. Потписивањем Бриселског споразума у априлу 2013. године, ова власт је поступила у супротности са Уставом Републике Србије, чиме је суспендовала низ темељних одредби Устава. Тиме је произвела вануставно стање, у коме и дан данас живимо. Допринос успостављању оваквог стања дао је и Уставни суд, својим ставом да је у питању политички, а не правни акт, те да нема услова за оцену његове уставности и законитости. Без трошења речи о очигледној интелектуалној и моралној манљивости испољеној приликом срицања таквог става, јасно је да је исти неоснован, из разлога што је тај споразум произвео противправне последице и још увек их производи, јер се власт понаша у потпуности у складу са обавезама преузетим противуставним потписивањем тог споразума. Један од многих, а за ову прилику довољан пример за то је пракса у поступању власти приликом расписивања избора за органе локалне самоуправе након 2012. године. Последњи пут када су расписани и одржани избори за градове и општине на територији АП Косово и Метохија по српским законима било је 2012. године. Након тога, по успостављању садашње власти, а услед прихватања противуставног Бриселског споразума и његове, нажалост, доследне примене, приликом расписивања локалних избора у више наредних изборних циклуса, па све до данас, избори за органе локалне самоуправе на територији АП КИМ више никада нису расписани, а камоли одржани по законодавству Републике Србије. Такво поступање је све време противуставно, јер је територија Р. Србије, према Уставу, јединствена и недељива и локални избори морају да буду расписани за све јединице локалне самоуправе на целој, Уставом дефинисаној, државној територији. Могло би се закључити да је, услед овако противуставног расписивања локалних избора, свака локална власт у Републици Србији након 2012. године, па до данас, изабрана неуставно и противзаконито, па су, стога, сваки акт и радња тако изабране локалне власти неуставни и ван права.

Сва каснија противуставна и противзаконита поступања власти и њихове трагичне последице проистекле су управо из ове чињенице кршења Устава по питању Косова и Метохије

Противуставно поступање приликом прихватања Бриселског споразума и његове примене прошло је тада, нажалост, без великих протеста и турбуленција. Може се рећи да тада Устав „паде шапатом“. Част изузецима, кршењу Устава нису се успротивиле ни већина опозиционих странака, ни правосудни органи и струковне организације у правосуђу, ни адвокатске коморе, ни управе Универзитета, ни САНУ, ни интелектуалци, нити је то учинила Српска православна црква својим званичним ставом. Након тога, све је било могуће. Тешке изборне манипулације приликом сваких избора од тада до данас, потпуно повлачење српских државних структура са свих преосталих делова територије Косова и Метохије, на којима су до тада уредно постојале и остављање српског живља на тој територији без икакве заштите, противуставно одузимање стечених права пензионерима по основу пензије, посебан закон ради изградње Београда на води, дешавања у Савамали, да не набрајам разне никада неразрешене афере, Вашингтонски споразум, француско-немачки план и Охридски споразум, па коначно и неизмерно трагичан догађај од 01.11.2024. године у Новом Саду. Сва каснија противуставна и противзаконита поступања власти и њихове трагичне последице проистекле су управо из ове чињенице кршења Устава по питању Косова и Метохије.

Из свега овога што се нама десило јасно се види колико је по једно друштво и државу, али и по сваког од нас појединачно опасно багателисање питања уставности и законитости, односно олако прелажење преко неуставног и незаконитог поступања власти из дневно-политичких и личних разлога калкулантске природе, повезаних са могућношћу остваривања неке тренутне користи. Да су након потписивања неуставног Бриселског споразума одржавани протести бар упола масовни, дуготрајни и организовани као ови данас, власт би на првом покушају била уверена да неуставно поступање не може да јој прође, да је такво понашање предмет доминантне јавне осуде и ништа се од свега наведеног у претходном пасусу не би десило.

Једноставно, сваки рачун једном дође на наплату. Противуставно деловање власти, које није одмах потом санкционисано, било у за то предвиђеним поступцима пред надлежним, независним и самосталним, правосудним органима, било у политичким процесима на изборима, а у случају да тога изостане, кроз протесте и друге облике изражавања народног и грађанског противљења увек када се такво деловање догоди, неминовно доводи до постепене ерозије темеља правне државе и потпуног урушавања свих установа. Тиме се и индивидуалне слободе и права грађана и национална слобода и колективна права српског народа остављају на брисаном простору, на коме је ефикасна одбрана самог њиховог постојања готово немогућа, а њихов голи опстанак препуштен тренутној доброј вољи спољних и унутрашњих чинилаца, који дејствују са позиције доминантне моћи и који су, то се мора рећи, у нашем случају по правилу антисрпски настројени.

Искуство нас непогрешиво учи да стално истрајавање на поштовању и доследној примени Устава и закона Републике Србије у савременим условима представља управо борбу за слободу у пуном смислу те речи и то како слободу споља, тако и слободу изнутра

Стога, искуство нас непогрешиво учи да стално истрајавање на поштовању и доследној примени Устава и закона Републике Србије у савременим условима представља управо борбу за слободу у пуном смислу те речи и то како слободу споља, тако и слободу изнутра. Једно без другог се не може остварити. Претпоставка слободе споља је национална држава, док је претпоставка слободе изнутра правна држава. То су основне вредности ка којима у свом исходишту треба да води овај народни и грађански покрет. Наша историја нам недвосмислено показује да је свако гушење индивидуалних права и слобода грађана од стране домаће власти на унутрашњем плану по правилу доводило до сужавања или губитка колективне слободе и права српског народа, као и да је сваки дефицит на нивоу националне слободе и права српског народа према споља доводио до дефицита грађанских слобода и права унутар друштва. Таква правилност је нарочито дошла до изражаја у савременим условима када су западни чиниоци и власт у Србији остварили синергију у деловању науштрб индивидуалних и колективних права и слободе српског народа. Из тог разлога је илузорно мислити да се враћање Уставу и законима наше државе може остварити без промене власти, а једнако је илузорно за то очекивати помоћ споља, посебно са Запада.

Задржавајући извесну дозу опреза због претходних искустава са изневереним колективним очекивањима, за сада сам склон ставу да организовање оваквог скупа управо на Сретење и управо у Крагујевцу, начин на који су студенти и грађани дошли у Крагујевац, истицање захтева за поштовање Устава и закона, подсећања на Карађорђев устанак и Сретењски устав, са српским тробојкама и уз српску химну, без страних застава и позивања на помоћ споља, садрже у себи потенцијал да постану успешан покушај идејног и практичног издизања изнад свих наслага идеолошког и политикантског муља нанетог овде у току дугог и по Србе, најблаже речено, неповољног 20. века и то ослањањем на неспорне традиције српске нововековне борбе за слободу, државност и уставност, за националну и правну државу.

Коначно, овакво окупљање би могло да има и значајну последицу на симболичком нивоу, а то је коначно квалитативно, суштинско прихватање и вредносно поунутрашњење Дана државности као националног и државног празника од прворазредног значаја код већине грађана Србије и целог српства. Наиме, Дан државности је Законом установљен као државни празник 2001. године, а прво обележавање одржано је на Сретење 2002. године. Од тада, па до ове године, државни празник је редовно обележаван са два нерадна дана, уз све припадајуће државне почасти, одржавање разних пригодних манифестација, доделу одликовања и других признања. Али, све време је преовладавао један немио и хладан утисак да народ није у потпуности прихватио тај дан као прави празник националне слободе и државности. Као да већина људи није могла у потпуности да разуме зашто је баш тог дана државни празник, које су вредности које се тиме истичу, да не говорим о тривијалним квазиносталгичним приповедањима о томе како је било за Дан Републике, 1. мај, Дан младости и остале титоистичке свечаре. Делује да су такво осећање свесно или несвесно неговале и све власти од тада до данас, било зато што нису хтеле или могле да изађу из идеолошког шињела наслеђеног титоизма, било из разлога повлађивања таквом осећању код народа из чисто политикантско-калкулантских разлога.

Међутим, начин на који је ове године обележен Дан државности у Крагујевцу у атмосфери свенародног бунта против неуставног и незаконитог поступања власти, садржина порука, које су том приликом послате, позивање на неспорне упоришне тачке наше историје и културе, употреба искључиво српских обележја, дају милу и топлу наду да ће Дан државности на Сретење Господње коначно суштински и у својој пуној садржини постати општепоштовани национални празник, који ће нове генерације, угледајући се на поступке и поруке са овог Сретења у Крагујевцу, истински прихватити као национални симбол слободе и државности, неодвојив од њихових политичких мисли, идеја и покрета, присутан у душама и срцима, као дан који у себи спаја и уједињује две свете тековине народне борбе у Новом веку, слободу споља и слободу изнутра, националну и правну државу.

Наравно, основно интелектуално поштење и разуман опрез налажу и нужност да се на овом месту посебно нагласи и упозори да је увек могућ и супротан исход, уколико све остане пука декларација или се сведе на приземну манипулацију, односно уколико се од ових традиција и вредности окрене глава.

Нека се, ипак, на крају испостави да су се коначно, после дуго лутања, Срби и Сретење поново срели.

(НСПМ)