ССП и издаја националних интереса

Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) потписан је је у Луксембургу 29. априла 2008. године, а потом су новоизабране власти исти ратификовале 9. септембра 2008. године и донесена је одлука да се ССП једнострано примењује од 1. јануара 2009. године.

Тада је почео процес укидања плаћања царине за индустријске и пољпровредне производе из Европске уније уз демагошка објашњења државе да је то у интересу Србије како би се ,,скратило време'' између примене Споразума и стицања статуса за чланство у ЕУ. Међутим, ЕУ је одобрила Споразум тек 14. јуна 2010. године и од тада почиње његова ратификација која је трајала до 1. септембра 2013. године, када га је ратификовала Литванија као последња чланица из ЕУ. 

Одлука о једностраној примени ССП није била само штетна, већ се може рећи чак и злочиначка. Наша привреда, ионако крхка и недовољно конкурентна, то није могла издржати. Дошло је до наглог увоза пољопривредних производа и робе широке потрошње, а у доста случајева и робе сумњивог квалитета. Путем страних трговинских ланаца, извршена је права инвазија увозних роба.

Поменути ланци су већ раније ,,окупирали'' наше тржиште како би били у функцији развоја својих националних економија. Њихов је основни циљ да увозе што више робе из својих матичних земаља - а посебно оне робе која је на њиховим тржиштима при истеку рока трајања – и пласирају је на наше тржиште, те да стално увећавају своје учешће на тржишту, чиме увећавају и профит који ће извозити у своје економије. Тако се из наше - недовољно развијене економије - одлази профит у високоразвијене земље или конкретније речено тако се легално пљачка наша земља и њени грађани.  

Представници власти и квазиекономисти - као протагонисти неолибералне економије - уверавали су грађане да ће увођењем страних ланаца доћи до веће конкурентности која ће условити снижавање малопродајних цена робе широке потрошње те да ће се то позитивно одразити на стандард грађана. Међутим, десило се све обратно.

Нити присуство страних трговинских ланаца, а нити  примена ССП - са уклоњеним царинским баријерама - нису довели до снижавања малопродајних цена, већ су трговински ланци само учвршћавали своју моћ на тржишту па су цене и даље расле, а стандард грађана опадао. Домаће трговине и домаћа производња доведени су у лош положај. Познато је да страни трговински ланаци имају у својим матичним компанијама веома ниску цену капитала - за финансирање обртног циклуса - што фаворизује њихову тржишну позицију, с једне стране и имају националну стратегију да пласирају производњу из својих матица, с друге стране. Стога су домаћи производи све теже долазили на њихове продајне рафове.

Политиком препуштања тржишта страним трговинским ланцима и једностраном применом ССП, може се слободно констатовати да су учињене катастрофалне и ненадокнадиве штете према сопственој држави и њеним грађанима па ћемо поменути само неке од њих: уништење многих домаћих производних и трговинских предузећа чији су радници остали без егзистенција, непотребан увоз роба широке потрошње за коју се троше девизна средства остварена домаћим извозом, директно смањење буџетских прихода од царина што је проузроковало већа задуживања државе, пад економије и немогућност запослења проузроковало је одлазак из Србије више од 250.000 младих високообразованих и .... Поред осталих, и ови чиниоци  су знатно утицали на константан пад БДП-а и стандарда грађана. 

Због свега наведеног неопходно је направити добре анализе и пронаћи могућност да се путем  преговора и на дипломатски начин изврши ревизија ССП и уведу бар неке заштитне мере за наше производе, на пример са неком временском клаузулом.

Пошто највероватније Европска унија неће прихватити ревизију Споразума, предлажем раскид Споразума као једну од мера у циљу опстанка и стварања реалних претпоставки за опоравак и постепени развој српске економије и друштва у целини. 

Након раскида Споразума треба изнаћи моделе да се билатерално са сваком чланицом ЕУ - на принципу равноправности - закључују уговори о сарадњи.