Šta nam govore razlozi protiv Povorke ponosa

1. „Homoseksualci ne prave decu“;

Ovaj razlog implicira da svi heteroseksualci treba da prave decu. Nadalje, implicira da homoseksualci ne samo da sami ne prave decu, nego još i loše utiču na ostale koji imaju decu. Svojim primerom, valjda. Međutim, znam mnoge parove koji žive zajedno i po više od pet ili šest godina a nemaju decu ne zato što su na njih uticali homoseksualci, već zato što žive u prostoru od manje od petnaest kvadrata, te zato što nemaju redovna primanja. Kriviti homoseksualce za to izgleda mi kao jedan cinizam kojim se sakrivaju pravi problemi pada nataliteta u Srbiji. Pravi razlog je nemaština. Rekao bih zato da onaj ko hoće da na ovaj način okrivi homoseksualce, zapravo hoće da nam skrene pažnju sa pravog problema.

To je prva veoma bitna stvar. Druga stvar, možda isto toliko bitna ako ne i bitnija, jeste sledeća: ko sme bilo kome da propisuje šta da radi sa svojim životom? Kaže se da je „homoseksualizam“ ideologija koju nam poturaju sa Zapada. Ali, šta je drugo nego jedna u punom smislu fašistoidna ideologija ona ideologija koja hoće da propiše da se deca moraju praviti? Kakva totalitarna perverzija – reći da parovi služe za pravljenje dece. Kao da se radi o uzgoju stoke. „Pravite nam glasače“, „pravite nam topovsko meso“, i sl.

Postoji jedan aforizam Fridriha Niče koji ovde valja imati na umu, a on glasi ovako: „Lako je razmnožavati se u širinu, teško u visinu“. Svaka životinja može da se biološki razmnožava. Čovek bi pre trebalo da vodi računa o tome da se obrazuje.

2. „Homoseksualci provociraju nasilje“;

Neki bi hteli da se Povorka ponosa otkaže pod izgovorom da se, na ovaj ili onaj način, masovnim prisustvom homoseksualca narušava mir građana. Niko ne pominje navijače pre i posle utakmica. Niko ne pominje druge političke skupove koji se neretko završavaju nasiljem. Ako zabranimo Povorku ponosa, moramo da zabranimo i utakmice ili bar okupljanje navijača, a moramo da zabranimo i političke skupove. Princip je princip, a selektivnost po kojoj se okupljanja navijača dopuštaju a okupljanja homoseksualaca zabranjuju sve je samo ne principijelna.

Ipak, ne bih se ovde zalagao za jedan takav princip. Smatram da građanima mora da bude ostavljena mogućnost da se slobodno okupljaju. Svim građanima. I navijačima i političkim aktivistima i homoseksualcima.

Jedan nedavno objavljeni tekst, koji govori o Povorci ponosa i nasilju, tvrdi da će država koja dozvoljava održavanje jedne takve manifestacije biti kriva za svako nasilje. Kako takav jedan argument može a da ne zvuči kao mafijaška ucena? Kao u krimi-filmovima, kada mafijaš nekome na koga se okomio kaže: „Ako uradiš to-i-to, sam ćeš biti kriv za ono što ću morati da ti uradim“. Bahata, cinična, nasilnička pretnja za koju se, kao i mnogi drugi, nadamo da nikad sa reči neće preći na delo, i da će ostati samo u glavi i na papiru jednog marginalnog autora.

3. „Ovo je samo prvi korak do katastrofe, koja će, ukoliko dopustimo da se načini taj prvi korak, ubrzati ka nama!“;

Isto se govorilo kada je država raskidala sa crkvom i postajala sekularna, kao i kada je ukidana smrtna kazna. S tim što Povorka ponosa nema isti značaj. Ona ima daleko manji značaj od raskida veza između države i crkve ili pak od ukidanja smrtne kazne. Ali, uvek će biti nekoga ko će nam pretiti katastrofom „ako dozvolimo...“.

Na istoj katastrofičnoj liniji su i razlozi u kojima se kaže da ako danas dozvolimo da se Povorka ponosa održi, sutra će nas i našu decu opsedati egzibicionisti a homoseksualci će nas silovati po parkovima. Naravno, jedno je jedan mirni javni skup, a nešto sasvim drugo su kriminalne radnje.

4. „Seksualna orijentacija je privatna stvar i nema joj mesta na ulici“;

Seksualna orijentacija nije privatna stvar ako služi kao osnova za diskriminaciju. Homoseksualci jesu diskriminisani, oko toga nema priče. Zanimljivo je kako isti oni koji tvrde da će homoseksualci, kao i oni koji su im dozvolili okupljanje, sami biti krivi za nasilje koje će ovi koji to tvrde morati da im nanesu (a moraće, jer su – šta? – aparati za suzbijanje homoseksualca koji se automatski aktiviraju, pa odgovornost nije na njima, već na onima koji homoseksualce izlažu tim aparatima?), upravo isti ti koji kažu da nema diskriminacije. „Nema diskriminacije“, ali će oni „prosto morati da reaguju“ ako im se homoseksualci ispreče na putu?

Ima mnogo privatnih stvari: religija, omiljeni muzički bend, omiljena boja. Najbukvalnije insistirati na tome da privatne stvari ne smeju da izađu iz okvira privatnosti, da ne smeju da se manifestuju u stilu oblačenja, ponašanja itd., jeste diskriminacija i kriminalizovanje nečijeg privatnog izbora. Reći da homoseksualac može da se oblači ili ponaša kao homoseksualac samo u okviru „svoja četiri zida“ srodno je, na primer, mržnji prema Jevrejima u slučajevima u kojima bi se reklo da Jevrejin nikom ne smeta ako pali svojih sedam sveća kad ga niko ne vidi, ali da na ulici ne smeju da se vide jevrejske lokne ili bilo koja druga jevrejska distinktivna obeležja.

Jako smo daleko od uniformnosti – ne samo mi u Srbiji, već svi svugde u svetu. Dok ipak vidim da uniformnost može čak biti poželjna (uniforma ne poznaje klasne, rasne, kulturne razlike), isto tako vidim da smo danas jako daleko od mogućnosti da budemo uniformni. U Srbiji smo se razdelili po mnogo osnova, i loše je ako se sada homoseksualac pojavljuje kao lik koji je „drukčiji toliko da je netrpeljiv“. Imamo važnije podele na dnevnom redu s kojima moramo da se nosimo, a neke najbitnije tek počinju da se pomaljaju.

5. „Homoseksualci su oruđe onih koji preko njih zarađuju političke poene“;

Kakve to veze ima sa homoseksualcima koji su diskriminisani i koji putem takvog nečega kao što je Povorka ponosa žele da poruče da ne prihvataju mogućnost da zbog svoje seksualne orijentacije izgube svoje mesto u društvu? Naravno da se uvek nađu mnogi koji zarađuju poene na ovome ili na onome, ali kada bi to bio kriterijum, kada bi kriterijum postao: „Zalaži se samo za suprotno od onoga za šta ti oni-za-koje-držiš-da-su-pokvarenjaci kažu da treba da se zalažeš“, onda niko ne bi radio ništa za bilo koga drugog. Na primer, svi znamo da je ukidanje robovlasničkog društva bio progresivan čin, ali da je istovremeno, na duge staze, uspostavio novi oblik tlačenja, u kojem poslodavac tlači zaposlenoga, što je čak profitabilniji odnos od robovlasničkog. Svi znamo da američki Sever u Građanskom ratu nije oslobađao crnce zbog toga što je ikoga stvarno bilo briga što su crnci bili robovi, kao i to da im je najbitnije bilo da se uspostave novi odnosi (izrabljivanja) i da se prikupi ljudstvo koje je za te nove odnose bilo potrebno. Uprkos tome, sasvim je nezamislivo zalagati se danas za robovlasničke odnose samo zato da bi se kontriralo kapitalizmu ili Zapadu. Mora se moći pronaći treći modus u odnosu na ova dva, koja su „za“ ili „protiv homoseksualaca u javnosti“.   

6. „Nije prirodno biti homoseksualac“;

Homoseksualci smetaju i Bogu i Darvinu. Ili, malo preciznije, smetaju i kreacionistima i evolucionistima. Ali, ako već imamo kreacioniste i evolucioniste, zašto ne bismo imali i nešto treće, četvrto, peto ili šesto? „Prirodno“ je, tačno, – šta? Ono što je u skladu sa tumačenjem prirode kao harmonične, uravnotežene celine ili pak prirode kao neprestane borbe za opstanak, borbe za prevlast nad jednim zadatim poljem na kom se ta borba odvija ili možda prirode kao haosa u kom svako pravilo, svaki zakon eventualno može da važi tek privremeno? Svako ko polazi od nečeg prirodnog, a ne polaže računa o svom pogledu na ono što smatra prirodnim, ne daje na uvid temeljne pretpostavke na kojima gradi svoj koncept prirode, nego, naprotiv, računa na samorazumljivost onoga što je prirodno, zapravo sakriva pravi karakter svog pozivanja na prirodnost, a to je samovolja. Koncept prirodnog koji ne sme sebi da dopusti da uđe u dijalog sa drukčijim ili suprotnim konceptom prirodnog nije ništa drugo do oruđe najmračnijeg autoritarizma koji ne podnosi sve ono što ne uspeva da zahvati u svom autoritarnom grabljenju.

Sad kad sam ovim završio sa razlozima koji imaju nešto protiv Povorke ponosa koje sam našao u tuđim tekstovima, te sa njihovim osporavanjem, navešću i jedan svoj. Moj razlog, naravno, nema ništa sa održavanjem ili neodržavanjem Povorke ponosa – ne vidim niti jedan dobar razlog da se ona ne održi. Moj razlog tiče se unutrašnje rascepljenosti Povorke ponosa, i ja imam nešto protiv jednog od dva njena moguća značenja. Kao i mnoge druge manifestacije ili organizacije, ni Povorka ponosa nije nešto što je u sebi nedeljivo, i ona ima, ili može da ima, dva značaja, ali ne oba istovremeno. Jedan značaj, onaj manji, Povorka ponosa može da ima kao manifestacija u kojoj se obeležava postizanje ove ili one ljudske, individualne slobode. Kao takva, Povorka ponosa može da bude nešto što nije dobro za sve iako nikom stvarno ne može da naškodi. Ona može da bude ništa manje i ništa više od jednog događaja kojim se plasira ionako već raširena poruka koja poziva na opštu depolitizaciju, što je poziv preko kog ona onda može da traži da bude samo jedna od mnogih manifestacija koje zastupaju nečije partikularne interese. Panoi na kojima šarenim slovima na engleskom piše: „ljubav“, čini mi se, pozivaju baš na to. Pozivaju na nekakvu direktnost, na neposredovanost bilo čime. Time ne poručuju ništa novo u odnosu na ono što već uveliko vlada kako Srbijom tako i šire. Svi su danas neposredni, svi se direktno upuštaju u raznorazne radnje, svi danas vole ili mrze, ali sve to ostaje na individualnom nivou i zato je značaj toga mali. Raznorazne partikularne istine i „istine“ svakodnevno iskrsavaju, sve jedna neposrednija od druge, i Povorka ponosa može da bude samo jedna od karika u tom lancu.

Drugi, veći značaj, Povorka ponosa može da ima ako se drži onoga što je u početku bila – borba potlačenih i proganjanih protiv onih koji su ih tlačili i proganjali. Borba – politička – protiv onih kojima su homoseksualci, kao uostalom i komunisti, služili kao žrtveni jarci, kao likovi koji su bili okrivljivani da bi se skrenula pažnja sa stvarnih problema koje društvo ima. Neredi, koji su 1969. u Njujorku krenuli iz kafane Stounvol čiji su posetioci uglavnom bili homoseksualci i koja je bila njihovo pribežište, koji su za jedan od svojih učinaka imali prvu Povorku ponosa, bili su suočavanje diskriminisanih kako sa pitanjima seksualne, tako i rasne, verske i klasne diskriminacije. Taj momenat, čini mi se, često biva zapostavljan u današnjim Povorkama ponosa. Umesto da, kao jedna diskriminisana grupa, ustanu protiv svih ostalih vidova diskriminacije, Povorke ponosa danas često znaju samo i jedino da pozivaju na toleranciju tek jedne grupe, one koja je diskriminisana po liniji seksualnog opredeljenja. Takva Povorka ponosa ne smeta ali ni ne pomaže ikome osim onima koji su njome direktno zastupljeni. Ako Povorka ponosa uoči da treba da ostane verna događajima koji su krenuli 1969. iz Stounvola, odlično, jer inače danas ne obilujemo gestovima koji upućuju na univerzalnost. Ako ne, biće samo jedna od brojnih sličnih manifestacija, i ništa više. Neće biti ništa više, sama po sebi, i onda će, paradoksalno, njen najveći značaj biti baš u tome što je takva kakva jeste, uspela da isprovocira reakcije koje su, kako sam na početku teksta rekao, krenule protiv nje a završile protiv svih, na koje smo onda svi ne samo pozvani već i dužni da reagujemo, jer se tiču svih nas.

Povorka ponosa je, tako, osuđena na posredovanje koje je upućuje na opštije ciljeve nego što su to prava na različito seksualno opredeljenje, samo je pitanje da li će ova manifestacija da dopusti da to posredovanje za nju čine njeni protivnici, da bi onda protivnici njenih protivnika počeli da reaguju, ili će to da uradi sama.

Na kraju, da ne okolišam i da naglasim da, kada pominjem „opštije ciljeve“ onda mislim na to da je bogatom pripadniku bilo koje diskriminisane grupe, bilo da se radi o diskriminaciji po seksualnim, verskim ili rasnim osnovama, uglavnom sve dozvoljeno, pa iako sam prethodno nabrojao razne vrste diskriminacija, nisu sve one jednake jer postoji ona koja je najveća i koja vertikalno preseca i prošiva sve ostale.

Protivnici Povorke ponosa obično ističu kako su zgroženi zahtevima koji se ispostavljaju nečim takvim kao što je Povorka ponosa. Ako bi ovaj tekst trebao da ima neku poruku onda bi ona bila da Povorka ponosa ne da treba da, usled napada svojih protivnika, ustukne i da zahteva manje, već bi, baš nasuprot tome, trebala da traži mnogo više nego što je postalo uobičajeno da se zahteva putem te manifestacije.