Šta posle tišine?

Nakon par dugih i napornih meseci za sve građane Srbije ušli smo u predizbornu tišinu. Konačno. Nakon mnogo potrošenog i vremena i novca na političke kampanje u borbi za pobedu na svim nivoima vlasti od lokalne, preko republičke do borbe za osvajanje funkcije predsednika Republike Srbije narod Srbije dobio je dva dana zasluženog odmora od političkog marketinga. 

Iako sam ja lično, a pretpostavljam i veliki ostatak građana Srbije, očekivao mnogo više konkretnih inicijativa za spas i preporod Srbije, umesto toga dobio sam, odnosno dobili smo mnogo negativnih kampanja i stranačkih prepucavanja od novih i originalnih ideja.

Umesto u podsticanje proizvodnje stranke su novac uložile u reklamne spotove čija sekunda, da samo jedna sekunda, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom košta od 3.000 do 20.000 dinara.[1] I opet nas uverili da je bavljenje politikom najunosnije zanimanje.

Dve najveće i najznačajnije stranke, Demokratska stranka i Srpska napredna stranka, koje će voditi bitku oko formiranja postizbornih koalicija vodile su žestoku međusobnu borbu sa dosta optužbi. Pljuštalo je na sve strane, narodski rečeno. Glavni adut demokrata bio je dobijanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, iako nam nijednog trenutka nije objašnjeno kako ćemo mi postići komparativnu prednost i u kom sektoru u odnosu na ostale zemlje EU. Evropa nam je ponudila sektor poljoprivrede, međutim kako ćemo uspeti u tome kada nam je stočni fond manji nego na početku 19. veka, a prinosi po stočnom grlu manji nego u ostalim zemljama. Pored toga, najviše vremena demokrate su potrošile da nas podsete ono što je njihov protivkandidat govorio dok je bio član Srpske radikalne stranke, i tražeći kolege sa fakulteta Tomislava Nikolića, uporno vodeći negativnu kampanju i plašeći narod novim ratovima.

U negativnoj kampanji za svojim konkurentom Demokratskom strankom nije zaostajala ni Srpska napredna stranka. Naprednjaci su najviše insistirali da se ne troše glasovi na male stranke, i ne dobijajući odobrenje od RRA da emituju spot u kome je predstavljen deo intervijua koji je Boris Tadić dao HRT-u.

Nasuprot dvema velikim strankama, Socijalistička partija Srbije, nije bila previše zastupljena u TV spotovima. Njihov kandidat Ivica Dačić za razliku od Nikolića glasače je pozvao da glas ne daju najvećima jer će se u svakom slučaju SPS pitati sa kim će. Ono što je nesporno jeste da je SPS stranka koja raste i koja će zaista morati da se pita ko će formirati vladu.

Jedna od najzastupljenijih stranaka u političkom marketingu svakako su Ujedinjeni regioni Srbije. Njihov plan se zna, decentralizacija, smanjenje birokratije, dovođenje stranih investitora jer sam gledajući TV shvatio da su jedino oni dovodili investitore Fijat, Beneton, Juru, Panasonik, i svakako najznačajniji njihov slogan – Stop stranačkom zapošljavanju- iako su dosad bili jedni od glavnih koji su uhlebili svoje partijske drugove, nije valjda da je u URS stopa nezaposlenosti 0 (nula) procenata.

Liberalno demokratska partija svojski se potrudila da okupi što više malih i beznačajnih stranaka oko sebe ne bi li prešla cenzus, uspevši da u svoju koaliciju uvuče i Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata. Hoće li uspeti u svojoj nameri? Verovatno i hoće, iako je njihov koalicioni partner Vuk Drašković u sve većoj dubiozi, a jedino zajedničko njemu i Čedomiru Jovanoviću pored evro, ne i atlantskih, integracija jeste brada koju je počeo lider LDP-a da nosi.

Srpska radikalna stranka ne odustaje od svojih korena koji su vezani za njihovog lidera Vojislava Šešelja, čak su kao predsedničkog kandidata postavili Šešelja, ali ne Voju već Jadranku. Samo na momente vodeći pozitivnu kampanju u kojoj su nekoliko puta prikazali plavu knjigu koja predstavlja plan za ekonomski oporavak Srbije, sve ostalo vreme posvetili su napadima na bivše stranačke kolege Nikolića i Vučića, i protivljenju Evropskoj uniji.

Svakako najpozitivniji pomak napravio je malopre pomenuti Aleksandar Vučić koji je jedini predstavio konkretan plan, ideju o Beogradu na vodi. Ništa nije nemoguće, treba težiti velikim ciljevima. Vučić je doveo najčuvenijeg svetskog gradonačelnika Rudolfa Đulijanija, što je naišlo na salve uvrede, kako kažu iz SNS, onih kojih se nisu setili da ga dovedu. Hoće li on pomoći Vučiću da postane gradonačelnik, teška prognoza, dosad nije bio uspešan u svojim konsultantskim  poduhvatima, ali bez obzira na ishod bar nas je naučio kako se može izboriti sa korupcijom, koja je bila jedna od glavnih tema ove kampanje, ostaje nam da sačekamo par meseci a možda i cele četiri godine dok na nju ne zaboravimo kao na 1000 evra od besplatnih akcija.