Статут Војводине - привидна (и привремена) хармонија пред епилог?!

1. О одговорности

Има потребе преметити привидну хармонију која је недавно успостављена на политичкој сцени Србије у вези с усаглашавањем Статута Војводине с Уставом. Наиме, убрзо по образовању тзв. Радне групе за промену текста Статута, да би био у складу с Уставом, било је упадљиво попуштање, па и заборављање сукоба и спорова између оних који су до тада одсутно бранили текст који је у већем делу (47 од 70 чланова) Уставни суд прогласио неуставним и оних који на неуставност указују још од његовог доношења 2009. године, већ 5 година. Та хармонија и кооперативност би били нормални и очекивани да све до наведеног тренутка на страни првих нису били исти они који сада тако коректно и кооперативно „раде“ у Радној групи или на јавној сцени  прихватају неминовност промене Статута. Нелогичност ове ситуације се не умањује тиме што је Чанкова Лига остала доследна у непризнавању и Устава и Уставног суда (још само да су дошли да признају „само суд своје партије“).

Није политички неморално и нечасно променити мишљење, чак и у супротно уколико си прво мишљење имао због незнања и без намере. Писци наведеног оспореног статута, као и они без чије помоћи се он није могао донети, иако без очигледно довољног претходног знања, не могу се оправдати ни ослободити одговорности. Били су много пута у току поступка доношења тог текста јасно и прецизно упозоравани великим бројем стручних радова, чак и једним научним скупом на Правном факултету у Београду на коме је неславно учествовао чак и главни редактор тог статута.

Дакле, писци и доносиоци тог статута којим је тешко и обимно, читавих 5 година, био нарушен уставни систем Србије су деловали са свешћу о томе шта раде и са вољом да произведу, тј. донесу такав текст. И поводом ове ситуације наступа још једна нелогичност која се огледа у томе што нико не отвара питање њихове личне, политичке и моралне одговорности, ако је сами већ не осећају. Таква одговорност директно произилази из обима и дубине констатоване неуставности, а посебно из начина којом је до ње дошло. Међутим, у стварности уместо да зато одговарају, они активно у Радној групи или ван ње раде на поправљању онога што су сами урадили. Ако би неко приговорио наведеном ставу да није у складу са принципима политичког деловања, треба подсетити да је овакво деловање управо тим принципима супротно јер уколико не буде одговорности, могуће је да и неки други пут ти исти или неки други поновно посегну за неком другом одредбом Устава.

Расправљати о одговорности за стање у коме се уставни систем Србије оваквим статутом нашао не би било потпуно а да се не отвори и питање и на то питање не да одговор, у вези са делањем Уставног суда Србије. Ово посебно због тога што у том суду седе два професора и један доктор уставног права, а ипак је требало да прође четири године да се суд о том питању огласи. Оправдање за овако дуго чекање на став суда свакако није сложеност и обимност посла јер у наизглед обимној одлуци суда (140 страница) половину чини препричавање делова уџбеника Уставног права (прва година правних студија).

Пошто сложеност и обимност посла не могу бити оправдање, мора се одговорити на питање који су то други разлози, а нарочито оповргнута, тешко отклоњива коинциденција активности суда и промене власти у републици. Овој, свакако оправданој сумњи, придружује се и питање у вези са неким садржајима те одлуке који су или на граници правне оцене или су изашли из оквира директне супротности одредаба Статута са одређеном одредбом Устава. Тако се догодило да су стављене ван снаге чак и оне одредбе Статута за које не постоји посебна одредба Устава са којом су оне у супротности већ су те супротности извођене методама проширивања значења или обичним логицирањем на основу теоретских ставова. Тим методама Уставни суд је поништио и одредбе о главном граду или академији наука или о називу извршног органа. Врхунац те слободе и невезаности Уставног суда Уставом прописаном улогом, по мом мишљењу, представља аутентично тумачење члана 7 став 2 Статута. Да појаснимо. Прве четири године ништа, а онда одједном чак и преко мере Устава.

За оне који се питају зашто и на ова питања треба одговорити и шта је у свему томе спорно, важи сличан одговор који смо већ дали. Да се не би поновило такво оклевање и избегавање надлежности процењивањем опортунитета и околности или га можда суд већ понавља, одлажући да се изјасни о уставности Бриселског споразума.

Наведена питања захтевају одговор јер они су од суштинског значаја за правни и политички систем Србије.

2. О дометима

Судећи по најавама веома брзо и потребном већином, скоро једногласно, усагласиће се Статут са Уставом. Да ли ће се тим чином нешто решити и шта? Да ли то значи да су сви његови недавни писци и доносиоци искрено и трајно променили своја схватања усвајајући измене супротне свом првобитном делу? У одговору на ово питање, а он је од велике важности за непосредну будућност, не треба имати илузије иако се и оне у медијима пласирају. Усаглашавањем Статута са Уставом отклоњен је само правни израз једног дубоког и озбиљног размимоилажења и разликовања у коме се дуго времена аутономија и национална равноправност користе као погодно средство да се прикрије и лакше остваре други циљеви. Наводна недодирљивост и неупитност институције аутономије и националне равноправности дуго време су само маска за обичан захтев за широку политичку децентрализацију због тога што је Србија, по тексту Устава, високо централизована држава у којој простор за децентрализацију без промене Устава једино лежи у институцији аутономије.

За писца ових редова и легитимно је и чини се оправдано тражити политичку децентрализацију, али као системско и симетрично уставно решење за целу Србију, али није прихватљиво да се то чини само за Војводину и под политичком мантром заштите националне равноправности.

Аутономија Војводине, од свог настанка 1946. па до данас, као ни аутономија у другим државама нису облик опште политичке децентрализације. То је због тога што садржина аутономије мора јасно да буде везана са разлогом установљења и постојања аутономије. Облик и обим аутономије у Војводини установљен први пут Уставом из 1946. године мењан је и у облику и у обиму 1963, 1968, 1971, 1974, 1990. и 2006. године. Подсетимо да та кретања нису била праволинијска и да су некада носила велике промене. Подсетимо, такође, и на чињеницу да је за 69 година постојања аутономне покрајине у Војводини неспорно дошло до драстичних промена које су довеле до тога да се тешко може говорити о истој друштвеној ситуацији нпр. Број Срба је порастао на 67%, број Мађара се смањио на 13%, број православаца се попео на 69%, а број католика смањио на 19%. Данашњи Срби, житељи Војводине, нису потомци војвођанских староседелаца који би претендовали на историјску и традиционалну аутономију, као што и међу данашњим мањинама у Војводини има оних који имају већу бројчаност него традиционалне службене мањине – Хрвати, Роми, Црногорци. Томе треба додати и драстичну промену регионалног миљеа насталог као последица централизованог инвестирања и привређивања у државној пракси од 1946. до 1990. године.

Без намере да у овом тексту исцрпим чак и списак узрока и разлога, желим само да укажем да је отварање питања оправдано и нужно. Због тога нема оправдања за политику „ширења и развоја аутономије“, већ баш обрнуто, за њено озбиљно и темељито преиспитивање и редефинисање. Свако уставно решење има своју друштвену заснованост, узрочност и функцију, па тако и институција аутономне покрајине. И као што су се у историји државе на овим просторима мењале основне одреднице државног облика, из монархије у републике, из унитарне државе у федерацију, па у унитарну државу, из јединства власти у поделу власти из једнопартијског у вишепартисјки систем, тако се може и догодити промена у територијалној организацији државе. При томе не значи да би будуће решење искључило сваки облик аутономије и на целој територији Војводине, већ само да се отворено и прецизно одговори на постављена питања.

Другачије речено, у том промишљању није искључено да поједине локалне заједнице у Војводини саме или на ужем регионалном нивоу имају и више права и институција него садашња аутономнија за целу Војовдину, нпр. локалну полицију или првостепено правосуђе, али тамо где су мањине апсолутно или релативно бројније или тамо где део војвођанске територије, али и територије у целој републици има посебна историјска или привредна обележја (нпр. Фрушка гора или приобаље Дунава). Дакле, не залажем се за укидање или лишавање било кога, било којих права, али указујем на нефункционалност и нереалност постојећег концепта. Са друге стране, ако би се аргументовано закључило да Уставом прописани модел аутономије треба да остане он сигурно, о томе сведочи и компаративна пракса и теорија, не може и не треба да се развија и обогаћује јер је апсурдно да се шири и расте нешто што је изузетак и што је везано за одређена фиксна својства (нпр. број мањина или регионалне карактеристике), јер тих карактеристика не може бити више него што их је било на почетку, али могу нестати.

Проблем са Статутом Војводине и са законом о утврђивању надлежности Војводине настао је управо због тих замена, заблуда и манипулација у којима су као аутономне надлежности утврђивана и питања из области робних резерви, заштите интелектуалне својине, правосудног и државног испита, опреме под притиском, енергетике, рударства и сл. у више од 80 различитих друштвених области који никакве везе са разлогом постојања аутономије немају. Наведена питања и области су у ствари обична политичка децентрализација власти у којој су институција аутономије и националне мањине биле средство, а нису ни циљ нити суштина.

3. Закључак

Усаглашавањем Статута са Уставом решено је само најлакше питање у вези са Војводином, правно-формално питање, док су сва друга суштинска и далеко важнија остала отворена, а нека од њих нису ни јасно постављена.

Аутономија нигде у свету, па ни код нас, не може бити везана за „наше новце“ и буџетске разломке, јер аутономија може да постоји из више разлога, од којих ниједан није везан за богатство и привредни просперитет. Са друге стране, „наши новци“ су легитиман разлог, али не и једини за отварање питања широке политичке децентрализације, разуме се не само у Војводини и за Војводину или због националне равноправности.