Tako mladi a već konformisti

„Nemojte da sa svojih 20 godina budete kao mi sa svojih četrdesetak, jer ako budete takvi, onda nema ni potrebe da postoji omladina“, rekao je nedavno na izbornoj skupštini omladine Demokratske stranke gradonačelnik Beograda i funkcioner Demokratske stranke Dragan Đilas. Ova njegova izjava može se tumačiti kao redak trenutak kada političar svesno ili nesvesno priznaje da su konformizam, podaništvo i odsustvo kritičkog duha zavladali ne samo među starijim članovima već da je to i jedno od glavnih obeležja i omladine Demokratske stranke.

Postavlja se pitanje čemu služe podmladci naših političkih stranaka. Ne sećam se da je iz njihovih redova nastala neka radikalnija sveža i prevratnička ideja koja je prodrmala našu stranačku i političku scenu. Naprotiv, podmladci stranaka su slika i prilika svojih partijskih oligarhija, često dovedeni do groteske svojim nastojanjima da budu što vernija kopija stranačkih funkcionera. Konformizam, odanost rukovodstvu i podaništvo su ulaznice u partijske oligarhijske redove.

Omladina Demokratske stranke služi danas kao neka vrsta stranačke pešadije, kao regrutni oligarhijski centar i udarna pesnica u vreme kada se pokrenu lobističke grupe u stranci ili kada treba da se osigura jedinstvo u stranačkim redovima. U unutarstranačkim borbama omladina Demokratske stranke često je neka vrsta jezička na političkim terazijama i oni se u tim izbornim sudarima i previranjima uče političkoj tehnologiji lobiranja, što se inače proglašava za vrhunac političke tehnike. U tim borbama se kale nove stranačke uzdanice uz najvažniji uslov da ne remete uspostavljena pravila stranačkog jedinstva.

Aktivisti stranačkih podmladaka ne pokazuju nikakvu originalnu inicijativu, smelost ili mladalačku i utopističku privrženost političkim idejama, što bi moralo da bude glavno obeležje mladih ljudi ne samo u strankama. Umesto tog prometejskog pristupa politici i društvenim dešavanjima, dobili smo klonirane predstavnike stranačkih oligarha. Funkcioneri stranačkih podmladaka samo su prigodan dekor u stranačkom životu, uvek spremni da stvaraju privid snage i aktivizma stranke, bez inicijative. Upravo su konformizam i odsustvo građanske hrabrosti glavno obeležje stranačkog podmladka čvrsto uvezanog u zatvorenu stranačku oligarhiju. Oni su se samo skladno uklopili u mrtvo stranačko more, stajući pokorno u red za ulazak u posvećene stranačke svite. To su tzv. mladi lavovi srpske politike, ali bez zuba i smelosti.

O tome svedoči izjava novog predsednika omladine DS-a Balše Božovića. On navodi da se demokratska omladina ne plaši da kritikuje nijednog funkcionera Demokratske stranke, ali da nema potrebe za tim. „Uvek smo isticali kada se slažemo, a kada ne sa nekim stvarima ili odlukama. Smatram da unutar naše organizacije treba da ostane određena sloboda. Demokratska omladina ima svoj stav makar on bio i protiv stava nekog funkcionera ili samog DS-a. Bilo bi dobro da se navede barem neki ozbiljniji slučaj kada demokratska omladina nije delila mišljenje svog rukovodstva i kada je koristila tu podarenu slobodu svog delovanja unutar stranke. Podozrevam da je veoma teško naći neki ubedljiv primer skretanja omladine DS-a sa jedino ispravnog puta.“

Ova izjava svakako zabrinjava, jer nam govori o dubljoj poremećenosti u našem političkom životu u kome se najmanje ceni nečija vernost i privrženost demokratskim i moralnim načelima. I nedavna izjava ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića o neprikosnovenom autoritetu predsednika Republike Borisa Tadića neodoljivo podseća na pojavu novog svrstavanja uz sada „demokratski“ profilisan kult neprikosnovene ličnosti. „Svi mi u Vladi Srbije sprovodimo jedinstvenu državnu politiku, prilikom čijeg formiranja odlučujuću ulogu igra predsednik Tadić.“ Na pitanje novinara zar mu šef nije Mirko Cvetković i zašto se zaklanja iza predsednika i čime je on to zaslužio toliki uticaj, usledio je odgovor: „Ne zaklanjam se. Naprosto to je tako. Predsednik je neprikosnoveni autoritet. Način formulisanja politike je definisan Ustavom i zakonom, a predsednik Republike dobio je nedvosmislenu podršku građana Srbije. Prema tome, svi smo u funkciji sprovođenja jedinstvene politike, u čijem formiranju on predstavlja najznačajniju ličnost.“ Barem se ovom mladom i perspektivnom političaru ne može odreći iskrenost, on sasvim otvoreno izražava svoju odanost vrhovnom autoritetu.

Često se u našoj javnosti postavlja dilema zašto nema novih političkih ličnosti, novih ideja, jednostavno ne postoji mogućnost za to jer oligarhijsko ustrojstvo je tako zacementirano da ono samo održava postojeće stanje konformizma i odsustva kritičkog mišljenja u strankama, ali i u našem društvenom životu. Kada se ponekad lansira neko novo stranačko lice, veoma se brzo uspostavi da je reč samo o dobro istreniranom partijskom aktivisti koji tačno zna u kojim granicama može da se kreće. Zato se naša politička i stranačka scena pretvara u kaljugu u kojoj nema mesta za političke ideale i prevratničke ideje. U takvo stanje se samo uklapa poseban sloj partijskih japijevaca, političkih tehnologa i lobista, svesnih na koji se način i sa koliko obzira i skrupula pravi uspešna stranačka i poslovna karijera. Primera ima mnogo, ne samo u tzv. političko- informativnim emisijama već i na našoj političkoj estradi čiji su oni neizostavni deo.

Sve dok je tako ostaće na sceni stranačke vođe koje su već dvadeset godina u političkom životu, bez obzira na rezultate i neminovnost da se u izmenjenim okolnostima u politički život uključi nova generacija političara, donoseći nove ideje. Znajući kakvo je unutrašnje ustrojstvo naših stranaka, to će se odvijati veoma teško i sporo, ali možda će se neki stranački podmladak usuditi da prekorači granice konformizma i poslušništva i ostvari princip smenjivosti i u našim strankama. To danas izgleda kao nemoguće, ali u politici ipak postoje neke zakonomernosti, a jedna od njih je vezana za istorijsko iskustvo da svaka politika koja se ogluši o zahteve novog vremena neminovno je osuđena na poraz. Ponekad i poraz ume da u politici bude lekovit jer jedino tada u strankama dolazi do preispitivanja načina vođenja politike. Tek tada, kada se izgubi vlast, otvara se prostor za prihvatanje novih inicijativa. Za neke stranke je silazak sa vlasti definitivni odlazak u političku istoriju, ali može biti i jedinstvena prilika da se obnove i odgovore izazovima savremene društvene krize.