Terali lisicu a isterali vuka, ili koja je korist od suvišne rasprave o ministrovom doktoratu

Mesec maj u Srbiji obeležile su katastrofalne poplave, a jun slučaj sa doktoratom ministra policije. I dok je prirodna katastrofa izazvala jednodušno žaljenje i spremnost da se pomogne ugroženima, ministrova disertacija “Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom (primer Beograda)” uznemirila je javnost na sasvim drugi način i podelila je na dve oštro suprotstavljene strane.

Počelo je to prvog dana meseca juna, kada je na sajtu “Peščanika” objavljen napis trojice naših naučnika sa univerziteta u Engleskoj. Posetioci ovog sajta mogli su da pročitaju da u ministrovom doktoratu ima dosta stranica koje su prepisane od drugih autora bez navođenja njihovih imena. Da bi sve bilo potpuno jasno, navedene su sve stranice za koje ministar nije naveo odakle ih je preuzeo, te ispada da su njegovo originalno delo.

Reagujući na tekst u “Peščaniku”, zasad nepoznati hakeri, oborili su sajt portala nekoliko puta. Verovatno po nečijem nalogu, a sa namerom da od očiju javnosti sakriju saopštenje naših naučnika iz Notingema i Londona. Bila je to greška branilaca ministrovog doktorata, jer su tim postupkom samo povećali zanimanje javnosti, kojoj je odmah postalo jasno da se dešava nešto neobično i nelegalno. Ona je shvatila da se dešava nešto mutno, te se uznemirila i podelila. Politički protivnici ministrove stranke jedva su dočekali poklonjenu priliku za napade na SNS, dok su njegove stranačke kolege, predvođene predsednikom, jednodušno i vatreno branile delo svog stranačkog kolege, osuđujući one koji ga “neosnovano” klevetaju.

Bila je to, kako će se kasnije videti, njihova velika greška. Umesto da se koriste starim oprobanim sredstvom i osnuju komisiju koja će ko zna kad (ili neće nikad) utvrditi istinu o doktoratu, ogorčeno su se umešali u raspravu, u kojoj se i svugde prisutni predsednik i premijer istakao svojom sada već antologijskom izjavom kako u životu još nije čuo veću glupost (od optužbe za plagijat). Razumljivo, sve je to povećavalo interesovanje javnosti, pisani mediji imali su veće tiraže, a televizije više gledalaca. Među njima bilo je svakako i onih koji možda nisu imali jasnu predstavu o tome koja je razlika između doktorske disertacije i pismenog zadatka iz srpskog, što im, ipak, nije smetalo da sa velikim zanimanjem prate raspravu koja se rasplamtela.

Kao što se i moglo očekivati, ministrov doktorat odlučno je branio njegov mentor i rektor Megatrenda, univerziteta na kome je ministar doktorirao 2013. godine. Mića Jovanović je objasnio kako je sve urađeno po propisu i da je doktorat potpuno autentično delo.

Sa svoje strane, ministar se nije trudio da opovrgava navode iz teksta objavljenog na sajtu “Peščanika”, već ih je ocenio kao lažne i političke optužbe, ne nalazeći za potrebno da neposredno odgovori na navedene zamerke o prepisanim delovima.

Rasprava je, potom, dospela i u Skupštinu, u kojoj su ministrove kolege iz SNS-a optužile za zlonamernost onih koji su osporili njegov doktorat; pominjana je zavera uperena protiv ministra policije, jer se u u policiji pripremaju (šta bi drugo?) reforme, a koje mračne sile iz zemlje i inostranstva žele da spreče...

Oglasilo se i nekoliko ovdašnjih doktora nauka, stručnjaka upravo za oblast koju je ministar obradio u svojoj disertaciji. Oni su skrenuli pažnju na slabe strane u njoj, a nekako u isto vreme otkrivene su nove i neobične pojedinosti vezane za doktorat samog mentora, g. Miće Jovanovića, za koji ni on sam nije tačno znao koje ga je godine i gde odbranio.

Naprednjacima, kao iskusnim političarima, to je bilo dovoljno upozorenje da su se zaleteli, te su spustili ton, a nesrećnog rektora ostavili da se batrga kako zna i ume, što ga je primoralo da najzad podnese ostavku. Učinio je to ne zato što je njegov doktorat sumnjiv, već, kako je objasnio, “što u njega ne veruju Dačić i Vučić”. Na svu sreću, nije morao da ode na biro rada, već je odmah dobio posao u avio-kompaniji sa jednom letelicom koja je, inače,vlasništvo njegove supruge.

Ni uznemirena naučna javnost u Srbiji nije gubila vreme, već je prikupila je 1.800 potpisa zahtevajući da nezavisna međunarodna komisija oceni osporavani ministrov doktorat i tako zaključi raspravu o njemu.

Onda je profesor Zoran Ivošević u svom napisu objasnio da je taj postupak suvišan, da se o doktoratu i nema šta raspravljati, jer on, u stvari, ne postoji.

Da bi se o njemu izjašnjavala neka nova, pa i međunarodna komisija, bilo bi najpre potrebno da je on zaista odbranjen. Za njegovo priznavanje bilo je potrebno da dobije glasove najmanje trojice od petočlane komisije. No, njegovoj odbrani prisustvovala su samo dvojica, od kojih je jedan bio sam mentor, g. Mića Jovanović!

To bi, valjda, trebalo da bude kraj ove priče koja je srpsku javnost uznemirila i zabavljala ovog juna, podstičući jednu suvišnu raspravu.

Ali, iako suvišna, ona je bila i korisna. Oni koji su osporavali ministrovu disertaciju – terali su lisicu, a isterali vuka. Javnost je saznala da sa doktoratima na našim univerzitetima nisu uvek čista posla i da je krajnje vreme da se obrati znaatno stroža kontrola na način kojim se oni stiču. 

Sem toga, rasprava bi mogla da koristi i braniocima ministrovog doktorata ako bi uvideli da su činjenice tvrdoglave i da ih treba najpre proučiti, pre pokušaja da se one ospore ogorčenim i krupnim rečima izgovorenim dramatičnim glasom.