У памет се, Срби, на Велики петак

Данас је Велики петак, дан када је на Голготи распет и умро Исус Христос. Најтужнији дан у хришћанству.

Како пише на сајту Српске православне цркве „Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се“.

Читам ове редове, али, мисли ми лете. Уместо о Јуди Искариотском размишљам о Јудама нашег времена. Знате и сами, реч је о Александру Вучићу, Ивици Дачићу и Томиславу Николићу. Неко ће рећи да је поређење неумесно. Рећи ће да Јуде нашег времена Господа Исуса Христа не издадоше. Тачно је. Не издадоше јер прилику немадоше. Нажалост, када је распето Косово и Метохија у питању, прилику не пропустише.

Може ли се хришћанином, православцем, Србином називати онај ко се зарад тридесет Јудиних сребрњака (данашњим језиком речено: датума почетка преговора о приступању ЕУ) одриче Косова и Метохије. Може ли се хришћанином, православцем, Србином називати онај ко се одриче Пећке патријаршије, Високих Дечана, Светих Архангела, Девича, Грачанице, небројених знаних и незнаних манастира и црквишта расутих по светом Косову и Метохији. Може ли се хришћанином, православцем, Србином називати онај ко се одриче Светог Саве, Цара Лазара, Милоша Обилића небројених знаних и незнаних српских страдалника, мученика, светаца. Може ли се хришћанином, православцем, Србином називати онај ко се одриче српског народа на Косову и Метохији, живих мученика чија је кривица у томе што их џелати Хашима Тачија још не протераше, не опљачкаше, органе им не повадише или не разапеше онако како џелати Понтија Пилата разапеше Исуса Христоса.

Могу ли се Александар Вучић, Ивица Дачић и Томислав Николић називати хришћанима, православцима, Србима. Могу ли се назвати било како другачије него Јудама нашег времена.

О Јудама свог времена Петар Петровић Његош записа:

Бог вас клео, погани изроди,

што ће турска вјера међу нама?

Куда ћете с клетном прађедовском?

Су чим ћете изаћ пред Милоша

и пред друге српске витезове,

који живе доклен сунца грије?

Највећа несрећа у Срба је та што смо народ који се веома тешко уједињује око било чега али се невероватном лакоћом дели по било ком основу. Немац је увек Немац без обзира на то где живи. Француз је увек Француз без обзира на то да ли му је боја коже бела, црна или жута. Чак је, замислите апсурда, и Американац увек Американац без обзира на то да ли је хришћанин, муслиман, јевреј, будиста или атеиста.

Код Срба није тако. О боји коже код оних који се у Србе могу убројати излишно је и причати. Слично је и са вероисповешћу. Ако је Србин римокатоличке вероисповести, ако је муслиман, није Србин. Најапсурдније од свега, чак и они Срби који испуњавају два претходна услова, поделиће се по милион других основа. Једна од најчешћих подела у Срба је на основу тога где живе. Тако „постоје“ Срби из Републике Српске Крајине, „постоје“ Срби из Црне Горе од којих се увелико формира вештачка црногорска нација, Срби из Босне и Херцеговине, које један Јуда на високој државној функцији недавно назва „Босанцима“, „постоје“ Србијанци, како неки називају Србе из централне Србије, „постоје“ Косовари односно они безобразни Срби са Косова и Метохије који нам сметају на европском путу, а све чешће чујемо да „постоје“ и Војвођани како антисрпска фукара назива Србе који живе у Војводини.

Да се апсурд ту не заврши побринуше се Јуде нашег времена Александар Вучић, Ивица Дачић и Томислав Николић. Србе са Косова и Метохије, као да им је мало њихове муке, поделише на „Србе са севера Косова“ (без Метохије) са којима радо преговарају о томе како ће их мирно интегрисати у Тачијево независно Косово и „Србе јужно од Ибра“ за које државни врх у Београду неће ни да чује. Зашто Јуде данашњег времена игноришу „Србе јужно од Ибра“? Да ли због тога што се јужно од Ибра налази 85% територије КиМ, да ли због тога што баш јужно од Ибра живи две трећине живих мученика, Срба који живе на КиМ, или због тога што су се најважније српске светиње налазе јужно од Ибра?

Није ме зачудило када су нову поделу Срба у односу на реку Ибар оберучке прихватили сви осведочени српски непријатељи, невладине организације и режимски медији (а данас осим режимских други и не постоје), али, не могах па и данас не могу чудом да се начудим како нову поделу – нову несрећу прихватише „Срби са севера Косова“ (без Метохије), и како се „легитимни“ представници „Срба са севера Косова“ (без Метохије) олако одрекоше своје браће Срба који живе јужно од Ибра.

Наиме, пре неколико дана, током последње недеље великог Васкршњег поста, у уторак 30. априла у Београд су са Косова и Метохије стигле две групе Срба.

Друга је дошла група Срба коју режим назива легитимним представницима „Срба са севера Косова“ (без Метохије). Дошли су, ћутке прошли поред своје браће, Срба који живе јужно од Ибра, и били примљени од стране Јуда нашег времена који су им саопштили да ће Бриселски споразум бити примењен на овај или онај начин (читај: милом или силом), и да је једино питање које се поставља то да ли ће „Срби са севера Косова“ (без Метохије) „добровољно“, удруженим снагама са Владом Републике Србије радити на свом мирном интегрисању у Тачијево независно Косово, или ће Александар Вучић, Ивица Дачић и Томислав Николић морати да „Србе са севера Косова“ (без Метохије) одмах скину са државног буџета и грбаче „Србијанаца“ који због њих касне на европском путу.

Прва је дошла група Срба који живе јужно од Ибра где је 85% територије Косова и Метохије. Група Срба који представљају дванаест општина у којима живи две трећине Срба са Косова и Метохије. Група Срба који живе на просторима где се налазе најважније српске светиње.

Али, група Срба коју режимски медији и Јуде нашег времена не називају „легитимним“ представницима Срба. Да ли због тога што на њиховом челу није Крстимир Пантић, чиновник Владе РС, заменик директора Канцеларије за КиМ, Вучићев електрични зец који се својим „патриотизмом“ и „непоколебљивошћу“ толико пута истакао на барикадама и који је захваљујући томе имао „легитимитет“ да позове Србе да се са барикада повуку „јер је испуњен циљ – добијена је гаранција Вучића и Дачића да неће бити успостављена граница и уведена Косовска царина“. Гаранција Јуда нашег времена трајала је колико и последње барикаде, неколико дана.

Међутим, остао је Крстимир Пантић, Вучићев електрични зец, толико легитиман да први подигне глас и српском народу објави да је „цар го“, односно да је тзв. Бриселски споразум чиста капитулација Србије чија је последица гашење српских институција на Косову и Метохији.

Међутим, (дај Боже да грешим) тај исти Пантић, остаје толико легитиман да први подигне глас и српском народу објави да је Бриселски споразум, иако неспорно веома лош, једино могуће решење које, када га тешка срца прихвата чак и „легитимни, крајње патриотски настојени и непоколебљиви“ Крстимир Пантић, морају прихватити и сви други ни изблиза толико легитимни Срби, осим оних нелегитимних, непоткупљених, слободномислећих Срба које ће режимски медији и Јуде нашег времена очас посла прогласити шачицом десничара и екстремиста.

Како год, прва група Срба, „нелегитимни“ представници Срба јужно од Ибра, од раних јутарњих часова чекали су испред зграде Владе Републике Србије на све врелијем београдском асфалту. Више од врелог априлског сунца, наду да ће бити примљени, подгревала су им обећања њихове браће Срба, легитимних представника „Срба са севера Косова“ (без Метохије), који су их уверавали да ће се са њима солидарисати, да неће дозволити да Ибар постане нови основ за поделу оно мало Срба на Косову и Метохији и који су гарантовали да уколико Јуде нашег времена на разговор не приме „нелегитимне“ представнике Срба јужно од Ибра да разговора неће ни бити јер на њих неће пристати ни легитимни представници „Срба са севера Косова“ (без Метохије).

Након више сати чекања и неколико одлагања почетка састанка, легитимни представници „Срба са севера Косова“ (без Метохије) ћутке су прошли поред своје браће, „нелегитимних“ представника Срба јужно од Ибра и пожурили на састанак са Јудама нашег времена.

Зашто?

Да ли у страху? Да ли попут апостола Петра који се, као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро, из страха да и њега не затворе и не казне, три пута одрекао свог Господа?

У памет се, Срби! Разлика између Јуде Искариотског који се мучен грижом савести обесио и апостола Петра је у томе што се апостол Петар, када је схватио шта је урадио, одмах покајао у горком плачу!

У памет се, Срби! За покајање још није касно! Као што би рекао Свети Владика Николај „Ко има савести, нека се стиди! Ко има срца, нека плаче! Ко има разума, нека разуме!“

У памет се, Срби!

Аутор је заменик председника Српске радикалне странке