U susret kultu ličnosti - spontana građanska solidarnost i njena režimska zloupotreba

Velika tragedija koja je pogodila našu zemlju, kada su se nakon do sada nezabeleženih padavina izlile reke, pokazala je da je Srbija velika tajna, kako je to pisala naša znamenita pesnikinja Desanka Maksimovića. Do pre nekoliko nedelja niko nije ni slutio da se u našoj zemlji može javiti takva silina solidarnosti, saosećajnosti i spremnosti da se pruži nesebična pomoć ljudima koji su stradali u poplavama. Sva istraživanja i političke analize već duže vreme su pokazivali da je Srbija utonula u tamnu zonu pasivnosti, pesimizma i izgubljene nade da je ovde moguća obnova ljudskosti i solidarnosti.

Posebno bi bilo zanimljivo pogledati ocene naših dežurnih stručnjaka koji su mlade ljude svrstavali u socijalnu grupaciju koja životari na marginama društva nespremna da se uključi u ostvarivanje opštih interesa. Međutim, upravo je velika tragedija pokazala da naš narod, kako je to govorio Jovan Skerlić, poseduje sposobnost za veliki polet u časovima pregnuća. A upravo se radilo o izuzetnom pregnuću koja je vratilo nadu u naše živote, nadu da se nije izgubio osećaj za posvećenost odbrani i ostvarivanju opšteg dobra. U ovim danima teških iskušenja važno je posebno osvetliti fenomen delovanja društvenih mreža, ali i samoorganizovanje i visoki moral i osećaj dužnosti koji su pokazali pre svega naši mladi ljudi.

Iako vladini zvaničnici izriču neodmerene pohvale za svoju organizovanost i način reagovanja u ovoj vanrednoj situaciji, ovde se desio do sada retko viđeni obrt. Upravo je samoorganizovano društvo poguralo državne strukture da najzad počnu da obavljaju svoje funkcije. Desetine hiljada mladih ljudi je pokazalo izuzetnu sposobnost samoorganizovanja i osećanje građanske svesti i spremnosti da se suprotstavi opasnosti koja je ugrožavala naše gradove. To su bili zaista veliki dani ljudske solidarnosti, požrtvovanosti i uzajamnosti, koji su jasno pokazali da u Srbiji postoje ozbiljni kreativni ljudski potencijali koji su zatomljeni i pasivizirani jer su u dubokoj senci dnevne politike utonule u uske partijske interese. To smo mogli videti i u ovim danima velikih iskušenja kako se nesreća naroda na perfidan i sofisticiran način koristi za afirmaciju vladajuće partije, njenih funkcionera i vlade, a o tome najbolje svedoči način kako su provladini mediji beskrupulozno korišćeni u političke svrhe.

Medijski delatnici, koji više liče na poslušne vladine činovnike i glasogovornike, neprestano su pozivali da se nesreća koja je zadesila naš narod ne instrumentalizuje u političke svrhe. Treba samo pogledati naslovnu stranu najprilježnijeg provladinog tabloida „Pakleni plan tajkuna i Demokratske stranke: Vučića udaviti u poplavama“ i uočiti na koji način se koriste mediji za nastavak političkog obračuna sa opozicijom i svakim pokušajem da se dovedu u pitanje potezi koji su povlačeni u vanrednoj situaciji.

Opet je u ideološku upotrebu uvedena stigmatizacija kritizera, ali se i dalje podgreva atmosfera permanentnog vanrednog stanja u kome se celo društvo mora okrenuti jednom neprikosnovenom vođi, koji je pokazao da samo on može da zameni neefikasne i trome institucije.

Postalo je očigledno da su vladajuća struktura i njihov politički predvodnik izuzetno osetljivi na svaku kritičku primedbu, što samo pokazuje njihovu veliku slabost, ali i sve izraženiju sklonost kao autoritarnom načinu vladavine. To se ne može opravdati potrebom da se u vanrednoj situaciji mora delovati brzo i efikasno, što se podrazumeva, ali to ne znači da premijer sme da članove svog kabineta i načelnika generlštaba vojske Srbije tretira kao svoju političku poslugu kojoj udeljuje po jedan minut na sednicama vlade, koje su služile isključivo za njegovu ličnu političku promociju kao neprikosnovenog vođe.

Posebno je tugaljivo kako su se funkcioneri vladajuće partije prosto utrkivali u svojoj servilnosti i spremnosti da glorifikuju lik i delo svog lidera, čiji se kult sve više stvara i nameće čitavom društvu, koje je upravo pokazalo izuzetnu vitalnost i spremnost za efikasno i delotvorno samoorganizovanje. Posebno je u ovom pregnuću isprednjačila guvernerka Narodne banke i poluzamrznuta potpredsednica SNS-a Jorgovanka Tabaković. „Javljaju mi se prijatelji i kažu da ih je Vučić zadivio ličnim primerom i energijom da mobiliše ljude. Vučić posle ove tragedije ima istorijsku šansu da mobiliše prave vrednosti i da napravi sređenu državu. Ko bi ovako mogao da upravlja ovom krizom. Sad verujem da bi razmere tragedije bile mnogostruko veće da on nije stao na čelo i da se gotovo svi ostali nisu poveli za njegovim primerom“.

Ali ništa manje se nije još ranije istakla i Stanislava Pak Stanković, savetnica za medije predsednika Republike Srbije, koja je u jednoj izjavi rekla da će Vučić pomerati reke. „Srbiju čeka veliki i odgovoran posao uvođenja reda u državnu upravu, stvaranje povoljnog ambijenta za investicije, nastavak borbe protiv korupcije, koja je duboko nagrizla sve segmente društva. Kao Herakle koji je promenio tok reke i očistio Augijeve štale, jedino Vučić ima snagu i energiju i hrabrost da obavi taj zadatak“. Olako obećana brzina je uvek bila političko predvorje populizma, stvaranja kulta ličnosti i nagoveštaj širenja autoritarnog načina vladavine.

U ovakvim izlivima odanosti i podaništva može se prepoznati alarmantan nedostatak realnog sagledavanja stanja naših državnih institucija i sistema koji moraju biti osnaženi, a ne da budu politički privezak i potpora novom vođi, koji izjavljuje da za nekoliko meseci niko neće videti posledice poplava, da će sve porodice kojima su poplave srušile kuće dobiti nove, da je on adresa za sve i da ne beži od odgovornosti. A upravo se radi o potrebi da se daju odgovorne i utemeljene izjave koje neće podgrevati lažnu nadu našem unesrećenom narodu.

Verovatno ćemo mi nadmašiti tempo obnove koji su postigli izuzetno organizovani i vredni Japanci u obnavljanju njihove zemlje nakon zemljotresa. Ali daleko smo mi od ovog japanskog iskustva i pre će se pokazati naše rđave osobine koje se ogledaju u preteranom individualizmu, nesposobnosti za organizovanu zajedničku akciju, oskudicu osećanja državnog jedinstva i celine, kako je to svojevremeno govorio mudri Jovan Skerlić. U uvodu svoje studije „Zadaća Srbije i naše političke zablude i dužnosti“, napisane 1894. godine, Živan Živanović je izneo i za naše vreme opominjuće zapažanje. “Nema sumnje da se naše političke prilike ne mogu nazvati zdrave. Razgovarali vi s pojedincem ili pratili događaje posebice ili u celini, u jednom danu, u mesecu, u godini, svuda ćete naići na iste rezultate, koji se svode na to – da ovo ovako ne valja, da ovako ne ide kako treba, da bi trebalo da se rodi neki mesija koji će zabludele političke glave i propale materijalne prilike u Srbiji uputiti na put spasenja, i šta vam mi još znamo, mnoštvo stručnih i nestručnih recepata za popravku našeg porušenog političkog i materijalnog zdravlja. I što je najgore, slabo se ko nada ozdravljenju – redovnim putem. Sve to očekuje sreću i spas od nečeg novog, vanrednog, čudnovatog“.

Glavna pouka o kojoj možemo govoriti nakon velike tragedije koja je zadesila Srbiju jeste da nema izlaza iz ove teške ljudske i socijalne drame pozivanjem na čuda ili dolazak novog političkog mesije, već da se moramo osloniti na veliku energiju naših građana, koji su pokazali da su i ovakvim prilikama svojim samoorganizovanjem i osećajem za solidarnost i odbranu opštih interesa nadvisili našu tzv. političku elitu, koja je već nekoliko dana nakon povlačenja vode vratila našu politiku u redovan tok pun mulja, politikanstva i političkih obračuna.

Svaki naš političar, ma koliko imao vlasti i uticaja u određenom vremenu, uvek mora da ima na umu da je Srbija velika tajna i da se čuva olako obećane brzine i stvaranja kulta ličnosti jer to je najkraći put da se doživi neumitni politički brodolom.