Употреба топонима на мањинским језицима у Војводини

Употреба традиционалних топонима на мањинским језицима, када се они разликују од званичних, спада у домен заштите права националних мањина. У државама у којима оваква пракса постоји обично се захтева да у дотичном насељу или региону постоји знатан удео мањинског становништва.

Како је ова материја уређена код нас.

После доношења Устава 1990. први Закон о службеној употреби језика и писама донет је 1991. године. Поред службене употребе српског језика овим законом била је уређена и службена употреба мањинских језика. Иако је Закон из 1991. у извесној мери редуковао право на службену употребу мањинских језика у односу на законодавсто Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине, он је и даље обезбеђивао припадницима мањина висок степен заштите њихових права.

Једна од рестриктивних мера у Закону била је што није омогућена службена употреба традиционалних мањинских топонима када се они разликују од званичних, на пр. Сзабадка за Суботицу, Úјвидéк за Нови Сад, Нагyбецскерек за Зрењанин и сл.

Према Закону из 1991. општине су својим статутима утврђивале који језици су, поред српског, у службеној употреби, али нису били прописани никакви критеријуми. У пракси, општине су багателно уводиле у службену употребу и мањинске језике, чак и у срединама у којима је удео мањинског становништва веома мали. У пракси овакво поступање доводи до великих проблема. Када је мањински језик, поред српског, у службеној употреби то онада представља велику обавезу за државне и општинске органе и организације које врше јавна овлашћења и низ других субјеката. На пр. јавни натписи морају се исписивати на свим службеним језицима, јавне исправе морају се издавати двојезично, судски и управни поступци морају се водити и на мањинским језицима и сл. Право на употребу мањинских језика у пракси деведесетих остваривано је знатно испод стандарда утврђених Законом.

Савезни Закон о правима националних мањина донет је 2002. год. И он и даље важи. По овом Закону, јединица локалне самоуправе обавезна је да уведе у службену употребу неки мањински језик уколико у њој има најмање 15 посто припадника неке националне мањине. Међутим, мањински језици који су били у службеној употреби пре доношења Закона из 2002. остају и даље у употреби. Истоветна одредба унета је 2010. год и у Закон о службеној употреби језика и писама Републике Србије. Тако данас имамо у пракси ситуацију да у већини војвођанских градова и општина постоји у службеној употреби и неки мањински језик, поред српског.

Законом из 2002. утврђено је да се на подручјима на којима припадници националне мањине чине најмање 15 посто становништва топоними исписују и на њиховим језицима, према њиховој традицији и правопису.Тако је право на употребу традционалних мањинских топонима враћено у наш правни систем, које је   постојало у САП Војводини, а укинуто 1991.

Савезни Закон из 2002. садржао је и одредбу по којој су републике и покрајине својим прописима могле “да ближе уреде питања регулисана овом законом“. На основу те одредбе Скупштина Аутономне Покрајине Војводине донела је 2003.год Одлуку о ближем уређивању појединих питања службене употребе језика и писама националних мањина на територији Аутономне Покрајине Војводине. Према Одлуци, на подручјима на којима су и језици националних мањина у службеној употреби топоними се исписују и на њиховим језицима, према њиховој традицији и правопису. Одлуком је проширена обавеза из Закона из 2002. , тако да се традиционални мањински топоними морају употребљавати у свим јединицама локалне самоуправе у којима  су и мањински језици у службеној употреби, чак и у онима у којима је удео мањиснког становништва веома мали. Према Одлуци, традционалне топониме утврђује национални савет дотичне националне мањине, а ако овај пропусти да то учини, утврдиће их Извршно веће АПВ, данас је то Влада АПВ.

Мађарски национални савет утврдио је традционалне мађарске називе свих насељених места на подручјима на којима је и мађарски језик у службеној употреби, тј.у тридесет и једној јединици локалне самоуправе.(ttp://www.mnt.org.rs/sr-latn/dokumentum/madjarski-gradski-registar)

И овде настаје проблем. Мађарски национални савет утврдио је традиционалне називе не само оних насељених места у којима Мађари чине већину, или знатан део станвништва, него и за она насеља у којима Мађари не живе, или чак никад нису живели. Погледајмо како то изгледа на примеру Града Зрењанина:

Као што се из овог списка и наведених правних прописа види, традиционални мађарски топоними морали би да буду исписани и на таблама са називим места у којима је удео мађарског становништва веома мали, на пример у селима у у којима Срби вековима чине  већину становника, ( Орловат, Тараш,Томашевац) али и у селима у којима већину становника чине Срби колонисти, (Клек, Банатски Деспотовац, Лазарево). Назив Нагyбецскерек је већ десетак година у службеној употреби. Мађари чине око 13 посто становништва Зрењанина.

Када би се важећи правни прописи стриктно променили, то би довело до погоршања иначе добрих међунационалних односа. Бесмислено је доности прописе који се не могу применити или чија би примена донела много више штете него корисит. Оправдано је да се мањински топоними употребљавају за насеља у којима нека мањина чини знатан део или већину становништава, али је потпуно неоправдано да се то чини и тамо где то није случај.

Претеривања у нашем правном систему када је у питању заштита мањина постоје и у другим областима, не само када се ради о топонимима. На подручјима у којим су и мањински језици у службеној употреби, а то је већина јединица локалне самоуправе у Војводини, судски и управни поступци, на захтев једне стране у поступку, морају се водити на мањинском језику. Већина судова и градских и општинских администрација као и државни и покрајински органи, немају ни минимум ресурса који су неопходни да би се овако високи стандарди мањинске заштите остварили. Нормално би било да су стандарди виши у срединима у којима мањине чине знатан удео у становништву, оправдано је да припадници мањина имају право да лично име употребљавају на свом језику свугде, али није оправдано, ни изводиво да се инсистира на неостваривим правима и у срединама у којим живи мали број припадника неке националне мањине.  Колективна права националних мањина могу постајати само у срединама у којим оне чине знатан удео у становништву,

Да ствар буде још компликованија, постојеће прописе није могуће уподобити приликама нити их учинити остваривим. Према чл. 20 Уставу Републике Србије достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати. То значи да градови и општине не могу да својим статутима из службене употребе избаце неки мањински језик, чак и ако би то било оправдано. На подручју града Зрењанина у службеној употреби су поред српског и мађарски, румунски и словачки језик. Према попису становништва из 2011 у Граду Зрењанину, тј на целој териорији локалне самоуправе било је укупно 123.362 становника. Погледајмо колики је број и проценат припадника националних група чији језици су у службеној употреби:

Према Закону из 2002 год. мањински  језици су у равноправној службеној употреби. Како оваква одредба може да се примени у Зрењанину где Словаци и Румуни чине мали удео у становништву. Да би овакви максималистички стандарди у области мањинске заштите били остварени органи јавне власти, али и други субјекти који морају да примењују Закон о службеној употреби језика и писама не би могли да се баве никакавим другим пословима, осим обезбеђивања језичке равноправности или других инструмената заштите мањина.

Систем заштите мнањина у Србији није добро уређен, стандарди су преамбициозни и неоствариви. Још горе, стриктном применом прописа, што би у правној држави било нормално, постигли би се ефекти супротни од жељених, дошло би до погоршања међуетничких односа, положај мањина би се погоршао, а не поправио. Извесно је да Срби,у местима у којима не живе припадници мањина, неће одобравати да се називи њихових насеља исипишу и на мађарском језику. Већ се дешавало да су табле коју су овако исписане биле оштећене.

У Војводини не постоји само већински, српски национализам, постоје и мањински национализми. Да би једна мултиетничка заједница опстала неопходно је да постоје и заједничке вредности и циљеви који повезују људе, а не само да се инсиситра на ономе што их дели. Потребно је прихватити концепт интеркулурализма а не сегрегацијског мултикулурализма.

Ова година може бити ризична за очување добрих међунационалних односа у Војводини.

Обележавање стогодишњице присаједињена Војводине Србији не сме бити искоришћено за испољавање великосрпског национализма. Постој опасност да се губитак Косова компензује тако што ће се Војводини наметати ексклузивно српски идентитет.

Недавно је Влада АПВ усвојила Нацрт покрајинске скупштинске одлуке о утврђивању и свечаном обележавању Дана Војводине и других дана од покрајинског значаја. Предложено је да дан Војводине буде 25. новембар, када је 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду прогласила присаједињење војвођанских области Краљевини Србији.. Покрајинска влада је предложила да се обележавају и 15. мај, поводом Мајске скупштине одржане у Сремским Карловцима 1848. године, те 10. децембар - Међународни дан људских права, када су Уједињене нације 1948. године усвојиле Универзалну декларацију о људским правима. Уочљиво је да су узети значајни датуми само из једне традиције, српске, те да су изостављени значајни датуми и догађаји који симболизују антифашистичку борбу у Војводини. Прва два датума су неспорна, али избор трећег је чудан. Наиме, у Универзалној декларацији о људским правима националне мањине се уопште не помињу. Предлог које су дале аутономашке организације и појединци да се обележава и 31. јул 1945. године, када је Скупштина изасланика народа Војводине одлучила да Војводина уђе у састав Србије је оправдан. У социјалистичком периоду, по први пут у историји, постигнута је национална равноправност у Војводини.

(Аутор је активиста Зрењанинског социјалног форума)