Велика светска гасна игра и Војводина

Једнакост, слобода, братство и недељивост републике

Баштинимо ли још увек четири основне вредности модерног доба: једнакост, слободу, братство и недељивост републике? Данас су неједнакости међу грађанима Србије веће него икад. Пре осам година Србија је сменила стару власт. Нови владари су обећали да ће „наше друштво начинити модерним“ и до 2007. увести у ЕУ. У 2008. години су уместо тога потписали „Декларацију о помирењу“ с Милошевићевим СПС-ом. Јесмо ли данас слободнији него пре осам година? Наши политичари нас нису ослободили ни од једне туристичке визе, али су дозволили лаковернима да се оптерете хипотекама. Неједнакији смо међу собом него икад. Зашто нас, осам милиона људи, тај западни, модерни, либерални свет на теразијама правде изједначује с једним јединим Ратком Младићем? Зашто дели нашу републику силом одвајајући Космет? Зашто наши евроутописти на власти ћуте о својим обећањима, говоре да не признају одвајање јужне покрајине, а сада усвајајући статут Војводине одвајају од Србије и њену северну покрајину? Има ли једне једине либералне вредности модерног друштва, коју нису погазили.

Па нека иде Војводина...

„Па нека иде Војводина, шта има везе“, разочарано данас говоре наши интелектуалци. Обичан, свакодневни, практични човек има исти став, само додаје „...ако ће нам бити боље“. Е, неће нам бити боље. Ако оде Војводина, управо ће нам бити неупоредиво горе, много горе, него после сваког балканског одвајања и распада. И то је најгоре, биће свима горе. И Србима и онима који то нису. И онима који су у Србији, као и онима који су у Европи или Америци. И онима који су родољуби, и онима који се у родољубље колебају, и онима који родољубље презиру. Ако оде Војводина, бићемо једнако неслободна разбраћа, човек човеку вук у подељеним, све дељивијим и све феудалнијим „републикама“, будућим кнежевинама домаћих тајкуна, сизерена глобаних капиталиста. Ево и зашто...

Зато што „Србе и Русе треба бацити на колена“

Немојте мислити да се ради о параноји, како вам често објашњавају. Ово је изјава Збигњева Бжежинског, бившег Саветника за националну безбедност председника САД (Џимија Картера), јавно изречена и објављена у делу „Велика шаховска табла“, пре више деценија: „Срби и Руси су инхерентни комунисти“, То је овај, стварни господар атлантске стратегије глобализма навео као разлог принудног клечања Срба и Руса. Шта уопште значи инхерентни комуниста? Руски народ је једини самостално извео успешну социјалистичку револуцију. Срби су пре Стаљинове победе над Хитлером имали у социјалистичким и радничким партијама више чланова него све остале земље Источне Европе заједно. У Србију социјализам није увезен, али комунизам јесте, и то са Запада, баш као што је било у Русији. Народ Југославије имао је смелости и успео је да се одбрани од Стаљиновог самодржавља. Стаљинови наследници су поштовали тај став.

Зашто је политичка нација САД допустила да њену стратешку политику формира човек пољског порекла, који је очигледно заснивао геостратегију на својој бившој отаџбини као ослонцу полуге борбе против Варшавског пакта, није наша тема. Пољска ових дана клечи просећи пред вратима богатих арапских капиталиста1. Русија, две деценије после „катаклизме комунизма“ више не клечи, нити је ико може на то принудити. Србија све то не види, јер је принуђена да клечи у ћошку на ораховим љускама које боле, спречавајући је да мисли о било чему осим о свом болу док на својој штици, у свом ћошку сто пута не напише: никад више нећу да се браним од батина.

Дипломатија глобалистичког насиља је свесна да Србију неће моћи још дуго да држи у том положају, јер се на њеним границама појавила финансијска и привредна сила која хоће да Србија заузме своје важно место у будућој Европи. Зато су од Србије њени „партнери за мир“ до сада лагано одсецали све што се могло одсећи, а да она не примети. Сад би да јој одсеку главу и заврше са њом, као што су са Лазаром пре шест векова њихови духовни учитељи.

Зато што „Плавипо поток“ мора да се заустави

Крах финансијског и банкарског система евроатлантског поретка само је увод у дуготрајну и тешку кризу. Али, када и ако из кризе САД и њене данашње савезнице изађу, никад неће повратити престиж и глобалну моћ. Онај који мисли другачије, личи на човека који видевши наркомана како кризира, каже: „то је само пролазна фаза у његовом животу“. ЕУ је данас део глобалног поретка моћи који се љуља, а не би да потоне за САД. Две братске обале Атлантика би да поделе кесе, које им нису сестре. Међутим, Европи недостаје енергетских ресурса. У Европи је премало гаса, нафте скоро да нема, угља има недовољно, као и разних минерала, нарочито племенитих метала и стратешких сировина. Ипак, има високе технологије, инжењера, техлолога и високо квалификованих радинка. ЕУ има моћну пољопривреду и развијену инфраструктуру.

Сви привредни потенцијали ЕУ, бескорисни су без стабилног дотока енергије. Оно гаса што се производи у Северном мору, само је Норвежанима довољно да живе лепо и без ЕУ, а Британији је гаса већ годинама недовољно. Европске привредне силе се одавно окрећу Русији у том погледу. Још пре него што је Ангела Меркел постала немачки канцелар и пропустила руску енергетску „понуду века“, којом јој је нуђено количински и ценовно стабилно снабдевање гасом током више деценија, Шредерова дипломатија се стратешки оријентисала на повезивање с Русијом гасоводом под Балтичким морем2. У Србији је мало познато, али постоји активност САД и њихових лобиста унутар ЕУ, којом се омета развој пројекта „Севернои поток“3. Путин је ове године уговорио стратешку експлоатацију гасних поља око Хантимансијска са француским председником, а недавно је слична пракса настављена са Италијом и Немачком.

„Јужни поток“ треба да доведе руски гас Црним морем, преко Балкана у Средњу и Јужну Европу. Снабдевање ЕУ руским гасом, које би заобишло Пољску и Украјину, значајно би смањило њихов стратешки значај. Отуд се не треба чудити да је до скорашњи велики промотер тзв. „Запада“, власница украјинског гасовода, Јулија Тимошенко, окренула леђа председнику Украјине, пошто су се њени интереси приближили интересима онога ко је власник гаса.

Ваљало би се сетити да су САД биле главни промотер уласка сиромашних земаља Источне Европе у ЕУ. Испоставило се како се политика ЕУ из Вашинтона може неупоредиво лакше контролисати посредно, преко њеног источноевропског баласта. Данас би се главне европске привредне силе лагодно отарасиле кризе, напуштањем својих прекоатлантских партнера и енергетским везивањем за Русију. Русија је демонстрирала и своју војну силу према верним америчким савезницима из Старог света, тако што је сломила грузијски блицкриг у Осетији. Свестан тога, прекоокеански „велики брат“ хоће да направи коси рез, којим би одвојио „Запад“ од „Истока“. Линија одвајања је приближна оној, коју је разматрао још Семјуел Хантингтон4. Границе су се најпре повукле у књигама, а сад постоји разлог да се повуку правно и војно. Јужни поток из Русије не сме да доведе гас до Европе, само из једног разлога - да би ЕУ остала трајно економски зависна од САД. У склопу тог интереса, Јужном потоку се припрема баријера и у Војводини.

Зато што Србија не сме у Европу

На жалост, и даље се олако схвата писмо Вилија Вимера5 које јасно износи овај став. Ако руски гас у Европу буде долазио Северним потоком уместо кроз Пољску, опет ће Немачка обављати редистрибуцију. Отуд, Јужни ток, гасовод који би обезбедио трећи алтернативни пут снабдевања Европе, није Немачкој у интересу. Та земља данас може лако да врши знатан утицај на земље у суседству. Међутим, Балкан је далеко и сама не може да влада Балканском ситуацијом без садејства са атлантским партнерима. Пад конкурентности евроамеричког пројекта гасовода Набуко у односу на Јужи ток6, после рата у Грузији, показује колико је то тачно.

Србија никад није постала атрактивна за улагања капитала НАТО чланица. Улагања која нису празна обећања, често предвиђају вишеструко веће обавезе наше државе7, а често су неистинита. У Србији су за осам година најперспективнија привредна грана за запошљавање били јавне службе и невладин сектор. Два мандата премијера Војислава Коштунице, обележило је српско стратешко прихватање руске енергетске политике на овом простору. Кад је коначно друга Коштуничина влада продала НИС руском ГАЗПРОМ-у, део српске владе се предомислио и та влада се распала.

Кад је постало јасно да ни одстрањењем Коштунице из владе, нити разбијањем најмоћније опозиционе српске странке, није могуће оборити „Гасни споразум“, пошло се и на одвајање Војводине од Србије.

Зато што се у Војводини још може зауставити „Јужни поток“

Пошто у компликованој, закулисној и нама непознатој трговини, атлантске силе нису на време онемогућиле потписивање гасног споразума, оне од њих, по чије стратешке интересе је Јужни поток опасан, вероватно подупиру развој Војводине на начин којим би се на њеној територији ограничиле надлежности Републике Србије. Тај процес се гради на имовински штетном, заосталом, историјски превазиђеном и недемократском наслеђу регионалног социјалистичког самоуправљања, којег је српски народ у Војводини, заједно с националним мањинама својом вољом и референдумски напустио пре две деценије у корист јединственог државног суверенитета на целој територији Републике Србије.

Владајућа „Коалиција за европску Србију“ до данас крије ко су писци Предлога Статута Војводине. Његовим 11. чланом, предвиђа се коришћење, као основ којим покрајина, сасвим противзаконито, стиче власништво над републичком имовином. Њиме се противуставно и противзаконито даје лажни легитимитет за сутрашњу могућност да покрајински органи власти самостално уређују имовинске односе на територији Војводине.

Србија, која је сасвим медијски блокирана од стране атлантски некритичких новинара, још неко време неће моћи да схвати како евроатлантски политичари Србије у садејству са цивилним крајскомесарима намеравају да створе нову парадржавну управу у Војводини. Та „нова бирократија“ ће одмах по генерисању светске социјалне кризе код нас (сигурно почетком следеће године, а можда и пре), почети да за све недаће окривљује централну власт Републике Србије и Београд. Она ће одмах истаћи имовинске захтеве према Војвођанској имовини, а то пре свега значи рефлектовање на имовину Нафтне Индустрије Србије. Из Косовског искуства знамо како цивилна управа, подржана од стране атлантских сила тамо уопште не поштује уговоре којима су приватизована велика предузећа пре 1999, док је тамо постојао суверенитет државе Србије

„Европска Војводина“, која би се по сличном рецепту, било попут Косова или Црне Горе, одвојила од Србије, могла би изнова да регулише свој енергетски и имовински статус. НИС би могао да буде, противно српском Уставу и законима национализован, експроприсан, стављен под секвестар, све једно која бољшевичка мера била изабрана за извођење. Домаћим евроутопистима није важно што ће Војводина остати без дотока гаса, нити што ће ући у директни сукоб с Русијом. Битно је да се ради у интересу глобалне економске политике НАТО и онемогући проток руског гаса Јужним потоком према средњој Европи. Војводина би у том поретку била од остатка Србије одвојена линијом неке нове гвоздене завесе, али та линија би одвајала и део Руминије и Украјине. Ако се та „научна“ линија разграничења цивилизације „Запада“ од „Истока“ претвори у ватрену линију оружаног сукоба, нестала би могућност снабдевања ЕУ гасним путем који је, такође и мимо немачке редистрибуције. Могу ли се изводити бољшевичке мере без подршке Русије?

Зато што Руси морају да буду криви за све.

ДС, чини се, изјавама својих политичара, а сада и изгласавањем Нацрта статута АПВ у Скупштини Војводине, иде на руку врло неповољном развоју ствари. Припадници ове странке још увек премало чине на обарању Гасног споразума за укус својих атлантских ментора. Ради овога, управо је почела опсежна пропагандна акција домаћих атлантских утописта, која се предузима са циљем да се домаћој јавности за неминовно светско поскупљење гаса8 окриви Југоросгас9, мешовита руско-српска фирма, која је дистрибутер гаса.

Домаћој јавности, која је још увек збуњена највећом светском кризом капитализма у историји, атлантски агитпроп скреће пажњу са сопствених коцкарских промашаја, на енергетску кризу као регионалну српску појаву. Наиме, иако су до наглог повећања светске цене гаса довели разни глобални економски чиниоци, ЛДП и ЛСВ (која је најавила прелазак у опозицију), ове чињенице представљају као нешто домаће, за шта су криви домаћи и руски фактори10. Спекулације о «кривици» за поскупљење, се пред домаћом јавношћу усмеравају на мешовито руско-српског предузеће Југоросгас, односно руског ГАЗПРОМ-а11, најоперативнију заједничку руско-српску фирму. Агитпроповци нападају „дистрибутере“ због наводно великих провизија које су у Србији довеле до поскупљења цене гаса домаћинствима за 60% и привредним субјектима за 30%, сасвим заобилазе чињеницу да је светска цена гаса скочила за 102%12.

Зато што је трговина са Москвом срамота, а трговина са Бечом је „мико фо“

А зашто би Руси Србији, која и онако нередовно и непотпуно исплаћује цену преузетог гаса, испоручивали гас по привилегованој цени? Цветковићева влада је српској скупштини поднела на ратификацију непотпуни документ о Гасном споразуму с Русијом. Посланици су мислећи да су гласали за гасни споразум у целости, гласали за крњи документ, из којег је искључен протокол о постигнутој цени, који је раније уговорен са Руском страном. И Срби и Руси су тиме обманути од стране српске Владе, која је на исти начин обманула и сопствену Народну скупшштину, без обзира што се српски премијер „чини невешт“13.

Ако је групи германских земаља у НАТО у стратешком интересу онемогућење гасног тока, коме је то у тактичком интересу у средњој европи?Читава српска влада се понаша као лобиста здружене интересне групе, која се састоји од аустријског ОМВ-а и мађарског МОЛ-а, и која успешно мотивише регионалне политичке факторе у Србији и Мађарској. Руси су свега овога свесни много више од српске стручне јавности, чак и историјске заснованости овог „аустро-угарског“ интересног удружења14. Да подсетимо становнике Војводине, Аустроугарска је држава, која је, након хабсбуршке ликвидације финансија Српске Војводине 1848. године15, ликвидирала и саму Српску Војводину нагодбом водећих политичара феудалних курија бечког царства и апостолске краљевине Св. Стефана.

Акутна пропаганда ЛДП и ЛСВ против повећане цене гаса, развила се тек пошто је руска страна одлучила да преговоре убудуће води на нивоу министарстава. Међутим, томе је претходило пуно догађаја. Недавно је, уочи ескалације светске финансијске кризе и њеног преливања из банака на берзе, најављена продаја мађарске ОТП банке руској Газпром банци16. ОТП банка је једна од ретких инвестиционих банака у Србији. Догађања око ОТП банке су, наравно, везана за велики гасни посао у Србији, а ради се о банци која је својевремено интегрисала Кула банку и Нишку банку.

Убрзо, после овог догађаја, тек што су се у влади договорили, понуђен је Руској страни тактички уступак у виду панчевачке Петрохемије17. Већ сутрадан је почела оперативна кампања: „Међународна конференција ``регионални развој у европском контексту``, коју су организовали Центар за стратешко економска истраживања ``Војводина ЦЕСС``, и Аустријска агенција за развој (ADA), Довела је у Нови Сад др Владимира Глигорова. Аналитичар Бечког института за међународне економске студије и један од најбољих познавалаца економских прилика на Балкану...“ Он је између осталог, у интервјуу датом Војвођанском листу Дневник, изјавио «...проблем Србије је склоност ка централизацији, тако да се о готово свему одлучује из Београда... Све је централизовано, све је политизовано...». Глигоров је обећао читаоцима да је наступајућа светска криза само застој који ће трајати „...осам квартала“. Глигоров каже: „Још у децембру прошле године сам рекао да ће то (продаја НИС Газпром-у) бити највећи скандал од почетка транзиције“18.

Како се чудесно слажу оцене аустријског стручњака Глигорова са измењеним ставовима министра Динкића о „срамотној цени“ НИС-а са којом се претходно сагласио, док још „није био обавештен“ да је цена „скандалозна“.

Зато што Руси у Србији не смеју да развију своје инвестиционо банкарство

Наравно, Загреб је „мико фо“ средина, јер је продао МОЛ-у власништво скоро половине њиховог нафтног предузећа ИНА19. Глигоров је у поменутом интервјуу за новосадски Дневник оценио да најшира финансијска интервенција (нивоа који би обухватио и ЕУ и САД) може да уследи, ако буду угрожени субјекти попут Дојче банке. Међутим, догодило се да после централних програма спасавања финансијских установа ЕУ и САД, ММФ реши да интервенише баш у Мађарској, земљи, која је затворила своју берзу. Мађарске финансије и берза немају значај једне Дојче Банке. Западне колеге су остале „срца каменога“ за Исланд, који је као и низ других држава нашао ускраћен за неопходну помоћ. Зашто се помогло само Мађарској?

Са политиком мађарске Владе Ференца Ђурчањија, одавно се не слажу САД, пошто Мађарска рационално развија своје интересе ка економској сарадњи са Русијом. Је ли могуће да је затварање мађарске берзе било мотивисано страхом од евентуалне Гаспромове куповине обезвређених МОЛ-ових акција? Је ли обећање огромне финансијске ињекције ММФ баш у Мађарској20 допринело да се разгради руско преузимање њихове ОТП банке у Србији21?

Нашој јавности се пред социјалну кризу сервирају разне „умирујуће вести“. Влада Србије ће преузети на себе обавезу субвенционисања грејања грађана на гас, баш као што је преузела на себе обавезу да ће пензије подићи за 10 %. Кроз пар дана је речено да се у ствари ради о одлагању исплате цене гаса. Зашто наш премијер чак и физички личи на деда мраза? Зар смо пет ратова изгубили а и даље верујемо у бајке и поклоне? Каква је то влада која се претвара да се препала од Ненада Чанка и обећала одраслој српској деци дуплу пензију и пола рачуна за грејање на рате? Јовановић и Чанак су навели да постоје бројне неправилности у вези дистрибуције гаса, да би на крају изнели као проблематично и оно што је неспорно – власничко учешће Газпрома у Југоросгасу22. На жалост, Руска страна није слепа код очију, и зна да је владајућа странка, њен председник и премијер такође у овој кампањи, колико год се крили иза Динкића, Јовановића и Чанка. Кад се завршило са нападом именованих и неименованих „дистрибутера“, нападом на в.д. директора Србијагаса (који је из сад опозиционог ДСС), јавности је потпредседник Динкић опет представио своје post hoc неслагање с продајом НИС-а Газпрому. У сваком случају, ради се о врло устаљеним односима чији су учесници припадници Динкићеве странке одавно23.

Ксенија Тошић и Пјотр Искендеров су већ двапут „знали за јадац“. Ако су руски новинари схватили игру, шта мислите, да њихови политички стратези нису?

Стратешки рез

Стратешки рез, којим Европа мора да буде одвојена од руских енергетских токова, одавно је планиран у центру Атлантиде, која управо почиње да тоне пред нашим очима. Је ли нам у интересу да тај рез прође под брадом Србије. Хоћемо ли ради рокенрол бунтовништва, малограђанске самоуверености, комшијске и рођачке пакости, да се сагласимо са тиме? Требамо ли ради тапшања по рамену да се лишимо сутрашњице. Ако су запослени у медијима и квазиневладином сектору несвесни да су им ментори пред банкротом, ми не морамо да верујемо у њихове бајке. Уосталом, вредности које они пропагирају, истините су у теорији. Проблем је у томе што они све раде на томе да се те вредности не остваре у пракси.

Ми заиста не смемо да се изолујемо. Заиста морамо да прихватимо реалност. Заиста морамо да сарађујемо са свима и да избегавамо сукоб са најјачима. Не треба да следимо пропалу политику и треба да престанемо да верујемо у митове.

Али, данас је политика САД и НАТО апокалипса. Мит је да Војводина има довољно гаса да се сама њиме огреје24. Мит је да има енергетске стабилности мимо Русије. Мит је да ће Запад да нам сам од себе донесе боље сутра, а да ће Војводини без Србије сутрашњица сванути раније.

Војвођани морају данас да се напрегну и сагледају стварност, да разумеју каква је енергетска игра под војвођанским пољима. Нека пођу најпре од чињеница коју сви разумеју. Половина војвођанских њива је у рукама неколицине тајкуна. Стекли су је народним новцима док су у протеклих осам година власти „гуслале“ о евроутопији. Против тајкуна се домаћи политичари евроутопизма нису никад озбиљно борили. Напротив, са њима се окумљују, братиме, проводе, лумпују. Од тајкуна узимају новац за финансирање странака, па потом, кад се од политике обогате, послују с њима „наполе“ у монополским пословима. Руски Јужни поток треба да се пружи под земљом, доносећи Војводини само корист у виду ренте коју ће његов власник плаћати Србији.

Зашто се Војводина новим Статутом одваја од Србије баш сад кад треба да почне изградња Јужног тока у Србији? Ко то има интерес од проласка гасног тока у Војводини, а ко не? Извозници или Увозни лоби? Пољопривредници или тајкуни? Мали и средњи предузетници или мултинационалне компаније и монополисти? Радници или бирократе? Грађани или партијски руководиоци? Зашто смо заборавили да је недељивост републике једно од четири основна начела модерне политике?

23. 10. 2008.

Фусноте: