Vicepremijerove „noćne more“ i zadana beda na sve strane

Meni je žao svakoga ko ima loš san, i ne bih volela da imam noćne more pri pomisli na ekonomiju, kao vicepremijer. Nego je danju problem. Gde god se čovek okrene, a ja u samom centru grada – kod seoske džade koja se zove Knez Mihajlova ulica – kad i tamo, beda. Na šta liče predgrađa ako je u mrskom krugu dvojke ovako strašno? Ili su veselija. Tamo ima i kuća, nema veze što su trošne, ima dvorišta, drveća, ima komšija i svi kupuju „na crtu“. Snađe se narod, kad se ne otuđi. A i ovde. Samo svi lokali koje znam prete da će se zatvoriti. Onda ni ja više neću moći „na crtu“, i tu je vicepremijer sasvim u pravu. Moje će komšije pozatvarati svoje lokale u septembru. I sve će pući u septembru.

I to je normalno. U državi u kojoj je više pi-arova nego radnika u fabrikama, seljaka na njivama i rudara u rudnicima, šta drugo može da se desi nego da pi-arovi, kao ljudožderi, počnu da jedu jedni druge. Ko to može da plati? I šta promoviše taj silan narod kad ničega nema? Eto, to je beda.

Svi su nam industrijski giganti kao olupine starih brodova. Sva su nam sela pusta. Beograd, država za sebe, spava dubokim snom. Stanovnici posegli za sedativima i čekaju da prođe. Beda? Sve ovo zajedno? Njihov život? Ko zna. Svi i dalje žive u Beogradu, to je jedino izvesno.

A ja bih njih, kada bi to bilo dozvoljeno, sve u sela pa lopate u ruke. I mešalice za cement pa nek obnavljaju imanja svojih dedova. Ili roditelja. Ili već nečija. I nek dobiju upalu mišića, i nek se smrznu ponekad i nek se nose, kad bolje razmislim. Gladni malograđani. Propali građani. Šta god.

Eto to je ekonomska situacija u Srbiji. Mene raduje što je vicepremijer rekao da je stvar gora nego što možemo da zamislimo.

Nije kriv, nije bio kriv ni Tadić, niko nije bio kriv, ni Koštunica, ni Đinđić. Milošević je kriv, i Kosovo – tako kaže vicepremijer, otprilike.

I to je još jedna od manifestacija bede. Pristajanje na istoriju propasti koja počinje (i završava se) s Miloševićem - upravo kao u albanskim udžbenicima na Kosovu – ako zanemarimo halucinacije o albanskom Obiliću i slično. Dakle pristajanje na falsifikat prema kojem je za sve krađe, sav kriminal, sav novac iznet iz Srbije – kriv Milošević. I Miloševićevo Kosovo.

Zašto beda? Beda ne bira sredstva i pristaje na sve. Beda se snalazi kako zna i ume, ona laže, krade i ubija. Bedu je najbolje opisao Orvel (Niko i ništa u Parizu i Londonu) crtajući nam život i dovijanja taloga. To je da se čovek smrzne. Talog društva oslobođen je svih normi, on ne mora da brine o moralu, on je zapravo kao njegova suprotnost – visoka klasa – slobodan od svih zakona, ovozemaljskih i onih drugih. Taj talog koji je Orvel opisivao u svom romanu bio je otelovljen u licima najnižih slojeva. Tu su lutalice, ljudi koji nalaze poslove na dan – dva, kradu, spavaju gde stignu, to je čitav jedan poredak od kojeg se čoveku (onom koji živi u iluziji da ga štiti država ili makar civilizacija) diže kosa na glavi. Jer, zašto bismo se dovijali ako pošteno radimo svoje poslove, išli smo u škole ili imamo svoja imanja na kojima pošteno sadimo šta već sadimo? Zato što smo talog. Talog nam je i samozvana elita koja se takođe dovija menjajući stranke i mišljenja češće nego čarape. Talog su nam kulturni radnici koji su se pretvorili u kukavice kakve svet nije video. Novinari su talog, pišu, brišu, neko im diktira, potpaljuju masu, hrane ekstreme, ruše ono malo vere da na ovom svetu postoji išta što bi se moglo nazvati istinom.

Dakle, talog smo. Kao društvo, kao ljudi, kao zemlja. U tom smislu, ne treba da nas plaše vicepremijerove crne slutnje, to jest najave goreg koje će doći. Doći će. I biće gore. I to je istina. I šta sad? Već je bilo gore pa smo preživeli. I ratove i inflacije i bombardovanja. I? Hoćemo li sada umreti ako se Krkobabić saplete o koru od banane, daleko bilo, šlogira se i onda neko ukine penzije? Nećemo. I neće niko ukinuti penzije. Gledamo loš film, to je sve.

Kaže vicepremijer – u krizi smo zbog Kosova. Mnogo se, kaže, kralo. Svakakve malverzacije i šta ti ga ja znam, i sada plaćamo ceh loše kosovske politike. Za koju nije odgovoran on, kao bivši radikal. Nije ni Tadić, kako jadan da se snađe s onim lopužama. Mislim da hoće da kaže da je kriv DSS, ali nisam sigurna. I da je kriv pokojni Milošević, a tako svedoče i Albanci. I zato je Srbija propala. I tako to. Nego, nije tačno, u tome je problem.

Bojim se da postajemo sve bedniji što se više udaljavamo od Kosova, i stekla sam utisak da je Srbija na „kosovskom problemu“ profitirala više nego tokom svih ratova devedesetih. U svakom smislu. Cenjkajući se, po ko zna koji put prodajući već prodato (ne kažem da je to lepo, ali je tačno), uzimajući novac od Albanaca sa Kosova što krimi kanalima što političkim podržavanjem ispod žita, prodajući dakle trinaest godina kosovsku priču i svetu i Albancima i praveći medveđu neuslugu, u srpskom duhu, samo Srbima s Kosova.

I kada napuštaju Kosovo, oni svoj novac (koji mi tako preziremo, jer „kako mogu da prodaju zemlju Albancima“) troše u Srbiji. Kupuju srpske nekretnine, ostavljaju novac u srpskim radnjama, plaćaju porez državi Srbiji. Nepoželjni, jer nas je na njih nahuškalo ono što se zove beda. Tu ni matematika ne pomaže, nema logike, to je zbogom pameti.

Dakle, vicepremijer ne govori istinu kada kaže da nas je Kosovo upropastilo. Upropastili smo mi i Kosovo i Srbiju i sada, kao propala zemlja, mislim da nemamo zašto da brinemo. Tačno je da ne postoji dno, jer uvek može niže, ali mi smo kao država svoje dno dostigli. U duhu. A kada se u duhu zapati beda onda je gotovo nemoguće stvoriti materiju. Ili, jednostavnije, izvući zemlju iz ekonomske krize.