Вођа и удворице

У дугој традицији актуелних политичких разговора емисија на ТВ Пинк „Тешка реч” јавља се као својеврсни медијски и естрадни феномен, али и као поуздани знак да је ова телевизија увек подржавала владајућу номенклатуру као њена ударна медијска песница и подршка.

Ова емисија је управо демонстрација овакве уређивачке политике у којој нема места за било какве недоумице, мора се без икаквог оклевања и задршке показати апсолутна верност новим господарима, а при томе се представљати као глас народа који већински подржава владајући систем.

У емисијама таквог популистичког и демагошког типа увек позвани функционер има посебан стаутус, који се огледа у фингираном „дијалогу“ у коме је он поштеђен непријатних и неселектованих питања, али је важно да се увек чује глас тзв. обичних гледалаца. Емисије оваквог поданичког типа се на крају увек сведу на непрекинути монолог, у овом случају актуелног премијера Вучића, који нас месецима непрекидно убеђује да ћемо уз подношење озбиљних жртава и велики самопрегор његове олигархије најзад угледати светло на крају тунела. Јер увек постоји могућност, како то каже Вучић, да он сачува статус кво јер је његов пријатељ шеик стално спреман да дотури неколико спосоносних милијарди долара. Он се ипак одлучио да крене у подухват спасавања Србије, а да при томе не пропушта да нападне, како он каже, те паметњаковиће економисте и критички опредељене интелектуалце који се усуђују да доводе у питање његову месијанску улогу.

Основно питање је зашто у емисијама у којима он држи своје бескрајне монологе не учествују економисти и аналитичари који би могли да поставе права питања и отворе стварни критички и аргументовани дијалог. Овако се његова телевизијска гостовања као и ово у „Тешкој речи“ своде на непрекинути обрачун са политичким опонентима (без обзира на то што он стално истиче да га они не занимају) и показују да он није спреман за озбиљан критички дијалог.

Ова се емисија тако свела на заморну репетитивност једног човека који покушава да пласира свој политички месијанизам и демагогију, неспреман да чује било какву озбиљну и аргументовану примедбу, показујући нам у којој мери се он одвојио од реалног живота, јер је заиста поверовао у податке које је износио у тој емисији са припремљених табела и графикона, који, као и свака статистика, веома лако искривљују праву слику друштвених прилика.

Његова улога у оваквим емисијама је сасвим јасна и позиционирана и он просто ужива у њој, али било је више него трагикомично гледати како су новинар Мирослав Лазански и писац Светислав Басара прихватили да статирају у овој емисији као да су део плаћене публике, која на одређени знак упућује аплауз главном актеру овог политичког ријалити програма.

Сада се слободно може рећи – Разбуцао га као Басара Вучића. Он је у овој отужној емисији требало да изиграва представника критичке јавности, али он Оверлорду, који је много научио из његових написа, није поставио ниједно сувисло питање нити је изрекао ниједну критичку опсервацију. Наравно, он није пропустио да проговори о нашем несрећном менталитету, али је изостало његово бурлескно поигравање са премијеровом логореичном представом.

Напротив, он је био само део добро припремљених пинковских кулиса за једног од јунака његових колумни, који је показао да прати савремену сатиричну литературу наводећи да зна све наслове књига Басаре. Он се реванширао Оверлорду тако што је изразио велико разумевање за његове модернизаторске напоре и показао још једном како се лако може дезвуисати и деградирати основна улога писца када напусти своје главно стваралачко упориште у односу на потребу сталног превредновања друштвених процеса и политичких актера-критички однос према власти и бахатим властодржциима.

У овој емисији је Басара у ствари још једном показао да је његов критички однос према актуелној власти само празна љуштура без стварног садржаја и критичког досега, јер је он, не први пут, показао спремност да буде део медијске представе у којој се само мењају главни властодржачки глумци, а он увек остаје као сурогат за озбиљан и аргументован критички дијалог.