Vojvođanska jesen Borisa Tadića

Ono što je Boris Tadić uradio 1. oktobra, može se protumačiti kao simboličko pristajanje Demokratske stranke uz Drugu Srbiju[1]. Da li je to pristajanje bilo samo trenutno, ili je to ipak najava neke dugoročnije saradnje, videće se veoma brzo. A odlučujući test za to jeste – kakav će Statut Vojvodine biti usvojen.

Tadić je, samo da podsetim, toga važnog dana, dao izjavu koja kao da je prepisana iz "Helsinške povelje". On je rekao da "vidi neprekinutu nit između nasilja koje se dešavalo devedesetih, zverskih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, podrške štrajkovima JSO, političkog jezika koji je proizvodio bes prema takozvanim izdajnicima i stalnog traganja za neprijateljima u društvu". Rekao je, još, i da je "veoma važno da se identifikuju grupe i pojedinci koji su inspiratori i izvršioci nasilja i ideje koje inspirišu nasilje u društvu", dodavši da je "borba protiv nasilja koje vodi u fašizam važnija i od evropskih integracija".

Tadić je, dakle, upotrebio tipične drugosrbijanske formulacije: "inspiratori", "ideje koje inspirišu nasilje", "fašisti", "takozvani izdajnici", "neprekinuta nit" koja, između ostalog, povezuje, Miloševića, Srebrenicu, Koštunicu, današnje kritičare Druge Srbije i fašiste poput Nacionalnog stroja. Preuzimajući tipični drugosrbijanski vokabular i logiku koja svuda vidi nekakvu "zaveru srpskih nacionalista", Tadić je simbolički priznao ideološku supremaciju Druge Srbije među "evroreformskim" snagama.

Zapravo, Tadić je samo još jednom demonstrirao ono što je već davno primećeno. Demokratska stranka nema svoju političku ideju i daleko od toga da ima uobličeniju stranačku ideologiju. DS je stranka "pragmatizma", u najprizemnijem finansijsko-utilitarnom smislu reči. Za njene rukovodioce, naime, a oni su nekako baš svi "važni poslovni ljudi", ideologija je u osnovi beznačajna. DS funkcioneri o strateškim pitanjima politike i društva slabo razmišljaju, pa je jasno da o tim pitanjima i ne mogu imati stav. Zato, kada treba nešto važno reći o opštim temama – recimo, pred izbore – oni jednostavno pokupe ideje sa svih strana, naprave hibridnu mešavinu ("I Kosovo i EU", "I Rusija i SAD", "I Kina i EU", "I bogati i siromašni"....) i tako pokupe glasove ovdašnjih sluđenih birača.

Ali, ima trenutaka, zaoštrenih i važnih, kada se neka strateška odluka mora doneti, kada se neki vrednosni stav mora iskazati. Tada su lideri DS pometeni, ne znaju šta da rade. Zapravo, u takvim prilikama, njihovi medijski savetnici i spin doktori nemaju šta pametno da ih posavetuju. Zato tada i preuzimaju najbližu ideologiju, onu koja im nekako najviše zvuči "EU" i koja najviše liči na ono što pričaju njihovi poslovno-politički partneri iz Brisela i Vašingtona.

Upravo ta priručna, već razrađena i sveznajuća ideologija, jeste ideologija Druge Srbije. Naravno, to što će je DS funkcioneri i njihovi evroreformski mediji povremeno koristiti ne znači i da će je potpuno prihvatiti. Jer, jedina ideologija najistaknutijih pripadnika naše političke klase (tih popularnih "žutih barona") jesu novac i moć. Ali, povremeno pristajanje političkih i medijskih uglednika uz drugosrbijansku ideologiju daje toj vrsti mišljenja dodatni društveni legitimitet. I kada izazov prođe i DS se vrati u stari pragmatičko-poslovni tok, ideologija Druge Srbije ostaje ojačana za jednu važnu referencu, na koju se od sada uvek može pozvati.

Ali, Tadićevo retoričko legitimisanje drugosrbijanske ideologije nije bilo ono jedino loše što se dogodilo tog 1. oktobra. Istoga dana, Demokratska stranka je, kao deo nekakve "Koalicije mladih", organizovala miting "protiv nasilja" u Beogradu. A tu Koaliciju činio je sam "cvet" Druge Srbije: LDP, Helsinški odbor za ljudska prava, Inicijativa mladih za ljudska prava, Gej strejt alijansa, Pokret Evropa nema alternativu, Građanske inicijative, Evropski pokret u Srbiji, pa čak i Liga socijaldemokrata Vojvodine... Demokratska stranka je, tako, toga dana, bila u direktnoj, političkoj koaliciji sa Drugom Srbijom, a Boris Tadić je 1. oktobra bio u političkoj koaliciji ne samo sa Čedomirom Jovanovićem, već i sa Sonjom Biserkom, Andrejom Nosovim, Miljenkom Deretom i ostali ikonama Druge Srbije.

Postavlja se samo pitanje dometa i razmere te koalicije. Sve važnija uloga koju LDP ima za DS, u obezbeđenju skupštinske većine, pokazuje da ova koalicija možda i nije jednodnevna, već dublja i dugoročnija. LDP je, naime, ne samo dao većinu DS-u za usvajanje zloćudnog Zakona o informisanju. On će, kako se najavljuje, DS-u pomoći i kod usvajanja zakonskih i drugih akata koji će omogućiti otpuštanje 17.000 zaposlenih u administraciji. Ovo pragmatičko-političko približavanje DS i LDP obznanjeno je i u izjavama stranačkih lidera.

Tako je Tadić, uoči izglasavanja Zakona o informisanju, dao intervju u kome je najavio blisku saradnju svoje stranke i LDP-a. "Moram da kažem", rekao je Tadić, "da moji razgovori sa predsednikom LDP-a govore o približavanju stavova o bitnim strategijskim pitanjima" (Politika, 29. avgust). Od tih važnih pitanja, oko kojih se DS i LDP sve više slažu, Tadić je naročito pomenuo "članstvo u EU, vrednosne promene srpskog političkog društva, normalizaciju medijskog prostora, privlačenje stranih investicija, reformu pravosudnog sistema"... Na ovu Tadićevu ljubaznost, Čedomir Jovanović je uzvratio jednako ljubaznim intervjuom u Blicu (5. septembar). U njemu je Jovanović objasnio da kao svoj i Tadićev osnovni zadatak vidi "testiranje naše sposobnosti da uradimo zajedno što više korisnog za ljude koji su jedine žrtve političara nesposobnih da se dogovore i to ispune" (Blic, 5. 9).

To "približavanje stavova" o potrebi "zajedničkog rada" na "normalizaciji medijskog prostora", a naročito na "vrednosnoj promeni srpskog političkog društva", kako je to Tadić sam definisao, možda je najbolje pokazano držanjem DS-ovog ministra Čiplića u događajima oko Gej parade[2]. U tom smislu, Tadićeva izjava od 1. oktobra i zajedničko demonstriranje DS-a sa LDP-om (kao i sa NVO jezgrom Druge Srbije) samo su pokazatelji jedne tendencije koja, očigledno, već više meseci postoji u političkom životu Srbije. A ta tendencija vodi potpunoj reviziji rezultata izbora iz 2008. godine.

Naime, stvarni ishod narodnog izjašnjavanja od 11. maja 2008. već je poprilično iskrivljen time što je SPS, koji je u predizbornoj kampanji nastupao kao tvrda nacionalna stranka, nakon izbora dao većinu evroreformistima. Međutim, ulazak LDP-a i ideoloških komesara iz NVO sektora u samo jezgro vlasti i nametanje njihovog totalitarnog svetonazora celome društvu – a iza te ideologije i tih snaga ne stoji više od 5-6 posto birača – predstavljalo bi potpunu uzurpaciju narodne volje,  izraženu na izborima 2008. godine. U tom slučaju, čitava vlast bi mogla izgubiti legitimitet. A to bi do kraja zaoštrilo ionako napete političke odnose u Srbiji.

Da li će do takvog nepovoljnog razvoja prilika stvarno doći, videće se već u narednih mesec dana. I to na jednom važnom pitanju – na pitanju Vojvodine. Vojvodina je, naime, jedna od najvažnijih tačaka u političkoj "agendi" Druge Srbije. Druga Srbija misli da upravo na toj temi treba konačno slomiti kičmu "srpskom nacionalizmu". Zato sva drugosrbijanska glasila – od ozbiljnog "Danasa" do tabloidnih "E-novina" – gorljivo podržavaju stvaranje kriptodržave Vojvodine, kao i izgradnju nekakvog pseudonacionalnog, "vojvođanskog identiteta". To se vidi i po tome što je Nenad Čanak stalni heroj B92 i ostalih "javnih servisa Druge Srbije", kao i nesumnjivo "najomiljeniji provincijalac" blazirane drugosrbijanske elite iz "kruga Dvojke".

I upravo u vreme dok se krug Dvojke zabavljao gej paradom i onim što je posle nje usledilo, Čanak i ostali nastavili su da rade svoj posao. A njihov osnovni posao je simboličko i institucionalno odvajanje severne pokrajine od matice Srbije.

Tako je, baš na terenu simbolike, predsednik Skupštine Novog Sada, Aleksandar Jovanović (LSV), uputio ovih dana zahtev direktorima gradskih ustanova da na svoje zgrade pod hitno okače "zastavu" Vojvodine. Reč je o spornom komadu platna koji je, sasvim protivustavno i sa sumnjivim legitimitetom, kao zastavu proglasila Čankova Skupština Vojvodine (februara 2004), i oko koga se i dalje vodi spor pred Ustavnim sudom. Ta "zastava" je kabinetski proizvedena, suprotno svim pravilima veksikologije (nauke o zastavama), i kao tipična tvorevina birokratskog (EU) uma jednako smešna kao bufonerijske zastave "države" Kosovo ili Bosne i Hercegovine. Bez ikakvih korena u tradiciji i skrojena jedino da bi se razmahivalo "vojvođanskom državnošću", Čankova "zastava" je danas, za ogromnu većinu Srba u Sremu, Banatu i Bačkoj, samo iritantni simbol političkog egzibicionizma i autonomaškog nasilja nad stvarnošću.

No, bitno je da je reakcija Igora Pavličića, funkcionera DS-a i gradonačelnika Novog Sada, na ovu institucionalnu provokaciju Čankovih ligaša bila potpuno nemušta i neodređena. Umesto da odbaci takvu provokaciju i spreči isticanje spornog komada platna na gradske ustanove, Pavličić je tvrdio kako "ništa o tome ne zna" i kako "svako treba sam da odgovara za svoje postupke". Posle tako neodređene reakcije funkcionera DS-a, ova "zastava" će se, očigledno, veoma brzo naći na školama, domovima zdravlja, muzejima, komunalnim preduzećima i na još stotinak zdanja u Novom Sadu. To svedoči i izjava Milenka Bajića, rukovodioca u preduzeću DES koje pravi zastave, da je od direktora gradskih ustanova primljeno već dvadesetak zvaničnih porudžbina, a da se novi poručioci i dalje svakodnevno javljaju sa sličnim zahtevima[3].

Tako će, bez zakonskog osnova, "zastava" Vojvodine uskoro stajati pored zastave države Srbije. Tako će, na više nego jasan, simbolički način, severno od Save i Dunava biti uspostavljen dualizam dve države – Vojvodine i Srbije. A ako se usvoji trenutni predlog Statuta Vojvodine, taj državni dualizam uskoro će dobiti i svoju jaku institucionalnu osnovu.

Za još jedno simboličko podizanje Vojvodine u rang države, koje se dogodilo ovih dana, krivicu snosi upravo DS kadar. Reč je o tome da su se, kako javlja RTV Vojvodine, ministar spoljnih poslova Slovačke, Miroslav Lajčak i predsednik IV Vojvodine, Bojan Pajtić, dogovorili o "osnivanju slovačko-vojvođanskog poslovnog saveta"[4]. Štaviše, na konferenciji za novinare, Pajtić je rekao da postoji "veliki neiskorišćeni potencijal za poslovnu saradnju Vojvodine i Slovačke", jer je "izvoz Vojvodine u Slovačku iznosio, prošle godine, samo šest i po miliona dolara". Srbiju je, kao zvanični naziv ove države, pomenuo tek Lajčak! On je, naime, "zahvalio vojvođanskim vlastima zato što su stvorile dobre uslove za život i razvoj Slovaka", dodavši da mu je cilj "da se ekonomski odnosi između Srbije i Slovačke podignu na vrhunski nivo".

Pajtićevim osnivanjem "slovačko-vojvođanskog poslovnog saveta" samo je nastavljena najnovija nedopustiva praksa da se Vojvodina javlja kao partner u saradnji sa međunarodno priznatim državama. Da podsetim, u februaru 2009. došlo je do "posete delegacije skupštine Vojvodine republici Hrvatskoj", prilikom koje je dogovorena "trajna saradnja" između "Hrvatskog Sabora i Skupštine AP Vojvodine"[5]. A u aprilu 2009, pod zvaničnim pokroviteljstvom Skupštine Vojvodine, održana je manifestacija "Privredni forum Mađarska – Vojvodina". Tom prilikom je u velikoj sali Banovine upriličena "zajednička sednica Odbora za privredu i informatiku Parlamenta Republike Mađarske i Odbora za privredu Skupštine AP Vojvodine"[6]

Vojvodina, kao i svaki drugi region, "evropski" ili "neevropski", svejedno, može da ima prekograničnu saradnju. Ali, ta saradnja, ako je Srbija zemlja koja iole drži do sebe, može da bude samo sa drugim regionima, nikako ne i sa državama. Najgore je što takva praksa "međudržavnih" kontakata doživljava svoju eksploziju upravo pod Bojanom Pajtićem, visokim funkcionerom DS-a. U tom svetlu posmatrano, nedavne najave da je vladajuća koalicija u Srbiji postigla dogovor o izmenama teksta Statuta Vojvodine, koji bi se, najdalje za dve nedelje, mogao naći na dnevnom redu Skupštine Srbije, deluju uznemirujuće.

Naime, kako je to objasnio Dragoslav Petrović, šef vladajuće poslaničke grupe u Skupštini Vojvodine, "dogovorene izmene Statuta Vojvodine ne remete suštinu tog dokumenta" (B92, 5. oktobar)[7]. Ako je to istina, ako DS i pored svih argumenata stručne javnosti, i pored svih protesta opozicije, i pored svih upozorenja nacionalne inteligencije, nije suštinski popravio Pajtićev Statut, tada će se potvrditi najcrnje slutnje sa početka ovog teksta: da se Demokratska stranka, možda, trajno privezala za LDP/LSV i Drugu Srbiju i da je od sada izgubljena za nacionalnu stvar.

Ipak, postoji još izvesna nada da je Petrovićeva priča o tome da Statut nije suštinski promenjen samo zgodan način da se Pajtiću, ali i celom DS-u, spase obraz. Ako bi se, naime, objavilo da je sporni dokument ozbiljno revidiran, to bi, na jednoj strani, moglo odbiti od DS-a savezničke autonomaške krugove iz Novog Sada, a sa druge strane, moglo bi se postaviti i pitanje odgovornosti pokrajinskih funkcionera DS-a zbog usvajanja problematične verzije Statuta.

Zato, pre bilo kakvih zaključaka, treba sačekati i pažljivo osmotriti tekst Statuta koji dođe u Skupštinu Srbije na usvajanje. Tek pažljiva analiza tog teksta pokazaće koliko je tu reč samo o dodavanju šminke, kako bi se sakrila stara, državno-dualistika ambicija vojvođanske birokratije, a koliko stvarno popravljanje jednog opasnog dokumenta. Tek pažljiva analiza tog teksta pokazaće koliko su Demokratska stranka i njeni lideri zaista spremni daleko da odu u "vrednosnim promenama srpskog političkog društva", u "reformi države" i u "identifikaciji ideja" opasnih po poredak koji se u Srbiji, suprotno rezultatima izbora iz 2008, ubrzano uspostavlja.