Vučić nije na vlast došao zahvaljujući rejtingu, nego je rejting stekao zahvaljujući vlasti

Đorđe Vukadinović je na razgovor stigao pravo sa nekog, biće uzaludnog medijskog protesta sa čudnim bedžom na džemperu. Crvenim prekrižena crna silueta čoveka prepoznatljivo skupljenih prstiju. Ali da, ipak, pripitamo o čemu se radi?

- Pa, to je jedan simpatičan bedž koji mi se dopao, neka vrsta štosa, mala politička poruka i mali prilog razbijanja ove atmosfere straha i samocenzure koja je zacarila što među građanima koje anketiramo, što među političarima koje pitate, što među novinarima koji ne pitaju... Dakle, mali gest protiv ove atmosfere u kojoj se sme samo kozmetički i u vrlo doziranoj meri pominjati ime i lik Aleksandra Vučića.

DŽaba ste vi to prekrižili, mnogo je više onih koji ga zaokružuju?

- U pravu ste. Znam to i kao analitičar i neko ko radi istraživanja javnog mnjenja koja, na opšte zgražavanje mnogih mojih prijatelja i saradnika, ipak pokazuju da Aleksandar Vučić ubedljivo persona broj jedan u političkom životu Srbije. Repliciraju mi kako oni ne znaju nikog ko glasa za SNS i voli Vučića, što je smešno. A ja ih onda podsetim da isto tako devedesetih nismo znali nikoga ko glasa za SPS, a on je dobijao izbore ogromnom većinom. Dakle, to nije argument, a ja na osnovu egzaktnih istraživanja pouzdano znam da je rejting Vučića i njegove stranke i dalje izuzetno visok. Doduše, prvenstveno kod onih manje informisanih i manje obrazovanih birača. Ali glas je glas.  

Dokle će to biti tako?

- Zavisi. To može trajati i dugo i kratko. Sada se čini da će trajati večno. I on i oni koji ga podržavaju, a i oni koji su protiv njega  misle da će trajati večno. No, to uopšte ne mora biti tako, ali tu je bitna priroda njegovog rejtinga, koji je naglo i eksplozivno porastao, i može isto tako naglo i da opadne. On je u redu sa onima, poput Miloševića i Đinđića,  koji su prvo preuzeli vlast pa onda stekli rejting i popularnost. Dok su, recimo, Koštunica, Tadić i Nikolić, ma koliko međusobno različiti, najpre imali rejting na osnovu koga su došli na vlast, Vučić na vlast nije došao zahvaljujući rejtingu, nego je rejting stekao zahvaljujući vlasti.

Ima li smisla uopšte više govoriti o politici a da niste aktivni učesnik?

 - U normalnim uslovima postoje trkači, to jest igrači, publika i komentatori, odnosno sudije, i svako radi svoj posao. Danas mi se čini da su svi istovremeno i neka vrsta voajera i učesnika u ovom političkom rijalitiju i tu se ponekad brišu ili blede  granice između učesnika, publike i komentatora. I kada ja objavim da je rejting Vučića visok iz toga ne sledi da ja volim što je tako, ali je stvar elementarnog intelektualnog poštenja da to priznate. Kao što je i stvar  intelektualnog poštenja konstatovati da ovde imamo ličnu vlast jednog čoveka – i to je elementarna dijagnoza. Druga je stvar što vi možete naći primere i aktuelne i istorijske gde je ta autoritarna lična vlast negde donela i modernizacijski progres, a negde samo istorijsko nazadovanje i stagnaciju.

Na šta ovo liči?

- Plašim se da više liči na ovo drugo, ali, teoretski, dopuštam mogućnost da se može desiti i suprotno. Oko toga se možemo sporiti, ali ono što nije za raspravu je činjenica da je to lična vlast sa elementima meke diktature.

A kako tumačite ovaj trenutni rat na terenu među koalicionim partnerima povodom Ružićevog ispada?

- Ljudi su skloni da u tim i sličnim izjavama učitavaju neki dublji smisao, koga najčešće nema. To su te teorije zavere koje se u retkim slučajevima  pokažu i tačnom, ali su uglavnom samo dobrozvučeće besmislice. U ovom slučaju je u pitanju jedan sitan mangupluk ili provokacija Branka Ružića koja je iskorišćena od strane SNS-a kao i mnogo puta do sada da se koalicioni partner još jednom razmaže i ponizi. Ono što nije jasno do kraja jeste da li je ovaj put cilj samo još jedno javno mrcvarenje Dačića i socijalista,  ili namera da se oni sasvim izbace iz igre.

I, pošteno govoreći, nije dovoljno tačno i pravedno reći da je reč o međusobnoj tuči i razmeni udaraca. Ovde je, naime, jasno ko udara, a ko udarce prima. Daleko od toga da je SPS nevin, ali je potpuno jasno da su oni u ovoj priči mobingovani partner, a uvek se nađe bolji ili gori razlog da bi se taj mobing sprovodio.

Zašto je Vučić prolongirao izbore i razočarao Vulina?

-  Razočarao je ne samo Vulina nego i mnoge iz svoje stranke koji su uveliko trljali ruke i već videli sebe na još većim i udobnijim pozicijama, i sa još više vlasti. Nije lako dati odgovor na to pitanje, ali u najkraćem, Vučić je imao loptu na penalu i prazan gol, ali se  nije usudio da šutne. Ili mu nije dozvoljeno da šutne. Sve je pripremao za izbore u decembru, bildovan je rejting, nizale su se pobede na političkom i sportskom terenu, završno sa podizanjem borbenog morala... Imao je stopostotnu šansu i da je odlučio da puca siguran sam da bi to bio neodbranjiv gol.

Zašto nije?

- Svakako razlog nisu reforme koje se ne mogu odlagati, kako se zvanično objašnjava. Mislim da se povukao pred jasno izraženim nezadovoljstvom spoljnih faktora idejom da se sad ide na izbore.

Sudija spolja je svirao kraj te utakmice?

- Da. Ili je odredio neodređeni produžetak i prolongiranje utakmice. I ovo je, po meni, prvi ozbiljniji poraz Vučićevog režima koji već tri godine ide iz pobede u pobedu. Prvi put nije poentirao. To ne znači da će on sad zbog ovoga propasti, ali su, bez obzira na propagandu, svi mogli videti da je u zadnjem trenutku ustuknuo. Tako je opozicija, što formalna što neformalna, dobila kakvu-takvu šansu da predahne i da se reorganizuje.

 Vidite li istu koaliciju nakon tih sledećih izbora?

- Ne verujem da će sledeća vlada izgledati ovako i u to sam gotovo siguran. Bilo bi besmisleno ići na ponovo izbore da bismo posle njih imali istu vladu. Ako bude izbora posle njih SPS neće biti u vlasti, sem ako matematički ne bude bilo neophodno da bude. Da su izbori bili u decembru rekao bih vam da bi rezultat izbora skoro sigurno bio sličan kao i prošli put, ali već za šest meseci je pitanje šta će biti. Postoji još jedan nusprodukt Vučićevog odlaganja izbora. Mislim da je ojačana pozicija naizgled političkog polumrtvog Tomislava Nikolića. Njega je to vratilo u igru iako je već nekoliko puta otpisivan kao politički leš. Ali on odbija da umre iako ga svakodnevno medijski sahranjuju.

Da li je on jedina realna opozicija Vučiću?

- On mu može biti ozbiljan protivnik i jedina opasnost iz njegovih redova. Ljudi tu preteruju i greše u dva pravca. Tri godine sam potrošio silno vreme ubeđujući ljude i kolege da Nikolić nije politički leš, kao što ih poslednjih šest meseci ubeđujem da nije ni novi Karađorđe koji će da povede ustanak protiv Vučića. Istina je negde između, to je jedan komplikovan odnos. Dakle, taj sukob nije fingiran, on postoji, ali je daleko od rata i mislim da još nije pređena ona crvena linija jer to ne odgovara ni jednom ni drugom. Ali ako Vučić i od koga zazire na političkoj sceni onda zazire od Tomislava Nikolića.

A kako vidite ovu regularnu opoziciju?

- O srpskoj opoziciji bi se moglo pričati jako mnogo i jako loše, da nema jednog velikog ali, a to je da u ovakvom društvu i u ovakvoj atmosferi nema te opozicije koja bi mogla delovati mnogo ozbiljnije i efikasnije. Opozicija jeste jednim delom kriva za položaj u kome se našla, ali to je pitanje minulog rada. Uslovi u kojima sada deluje je uveliko amnestiraju i licemerno je sada secirati njihove slabosti kad imate permanentnu atmosferu vanrednog stanja i jedan neprestani mobing prema njima. Imate, kao što rekoh, mobing i prema članovima vladajuće koalicije, pa čak i prema članovima vladajuće stranke, a kamoli prema stvarnoj opoziciji. Ne zna se da li je teže koalicionim partnerima, opoziciji ili „nekooperativnim“ članovima vladajuće stranke. Mislim da je u ovom trenutku u najboljem položaju ova fingirana opozicija.

Ko su oni?

- Ima ih i na levom i na nacionalnom polu. Pre svega mislim na stranke i Čedomira Jovanovića i – nažalost – Vojislava  Šešelja, uz još neke manje partije i organizacije. Njima je jedino dobro jer služe vlasti kao neka vrsta batine ili noža za dokusurivanje ostataka prave, kakve-takve opozicije.

(Ranko Pivljanin – Blic)