Вучић није на власт дошао захваљујући рејтингу, него је рејтинг стекао захваљујући власти

Ђорђе Вукадиновић је на разговор стигао право са неког, биће узалудног медијског протеста са чудним беџом на џемперу. Црвеним прекрижена црна силуета човека препознатљиво скупљених прстију. Али да, ипак, припитамо о чему се ради?

- Па, то је један симпатичан беџ који ми се допао, нека врста штоса, мала политичка порука и мали прилог разбијања ове атмосфере страха и самоцензуре која је зацарила што међу грађанима које анкетирамо, што међу политичарима које питате, што међу новинарима који не питају... Дакле, мали гест против ове атмосфере у којој се сме само козметички и у врло дозираној мери помињати име и лик Александра Вучића.

Џаба сте ви то прекрижили, много је више оних који га заокружују?

- У праву сте. Знам то и као аналитичар и неко ко ради истраживања јавног мњења која, на опште згражавање многих мојих пријатеља и сарадника, ипак показују да Александар Вучић убедљиво персона број један у политичком животу Србије. Реплицирају ми како они не знају никог ко гласа за СНС и воли Вучића, што је смешно. А ја их онда подсетим да исто тако деведесетих нисмо знали никога ко гласа за СПС, а он је добијао изборе огромном већином. Дакле, то није аргумент, а ја на основу егзактних истраживања поуздано знам да је рејтинг Вучића и његове странке и даље изузетно висок. Додуше, првенствено код оних мање информисаних и мање образованих бирача. Али глас је глас.  

Докле ће то бити тако?

- Зависи. То може трајати и дуго и кратко. Сада се чини да ће трајати вечно. И он и они који га подржавају, а и они који су против њега  мисле да ће трајати вечно. Но, то уопште не мора бити тако, али ту је битна природа његовог рејтинга, који је нагло и експлозивно порастао, и може исто тако нагло и да опадне. Он је у реду са онима, попут Милошевића и Ђинђића,  који су прво преузели власт па онда стекли рејтинг и популарност. Док су, рецимо, Коштуница, Тадић и Николић, ма колико међусобно различити, најпре имали рејтинг на основу кога су дошли на власт, Вучић на власт није дошао захваљујући рејтингу, него је рејтинг стекао захваљујући власти.

Има ли смисла уопште више говорити о политици а да нисте активни учесник?

 - У нормалним условима постоје тркачи, то јест играчи, публика и коментатори, односно судије, и свако ради свој посао. Данас ми се чини да су сви истовремено и нека врста воајера и учесника у овом политичком ријалитију и ту се понекад бришу или бледе  границе између учесника, публике и коментатора. И када ја објавим да је рејтинг Вучића висок из тога не следи да ја волим што је тако, али је ствар елементарног интелектуалног поштења да то признате. Као што је и ствар  интелектуалног поштења констатовати да овде имамо личну власт једног човека – и то је елементарна дијагноза. Друга је ствар што ви можете наћи примере и актуелне и историјске где је та ауторитарна лична власт негде донела и модернизацијски прогрес, а негде само историјско назадовање и стагнацију.

На шта ово личи?

- Плашим се да више личи на ово друго, али, теоретски, допуштам могућност да се може десити и супротно. Око тога се можемо спорити, али оно што није за расправу је чињеница да је то лична власт са елементима меке диктатуре.

А како тумачите овај тренутни рат на терену међу коалиционим партнерима поводом Ружићевог испада?

- Људи су склони да у тим и сличним изјавама учитавају неки дубљи смисао, кога најчешће нема. То су те теорије завере које се у ретким случајевима  покажу и тачном, али су углавном само доброзвучеће бесмислице. У овом случају је у питању један ситан мангуплук или провокација Бранка Ружића која је искоришћена од стране СНС-а као и много пута до сада да се коалициони партнер још једном размаже и понизи. Оно што није јасно до краја јесте да ли је овај пут циљ само још једно јавно мрцварење Дачића и социјалиста,  или намера да се они сасвим избаце из игре.

И, поштено говорећи, није довољно тачно и праведно рећи да је реч о међусобној тучи и размени удараца. Овде је, наиме, јасно ко удара, а ко ударце прима. Далеко од тога да је СПС невин, али је потпуно јасно да су они у овој причи мобинговани партнер, а увек се нађе бољи или гори разлог да би се тај мобинг спроводио.

Зашто је Вучић пролонгирао изборе и разочарао Вулина?

-  Разочарао је не само Вулина него и многе из своје странке који су увелико трљали руке и већ видели себе на још већим и удобнијим позицијама, и са још више власти. Није лако дати одговор на то питање, али у најкраћем, Вучић је имао лопту на пеналу и празан гол, али се  није усудио да шутне. Или му није дозвољено да шутне. Све је припремао за изборе у децембру, билдован је рејтинг, низале су се победе на политичком и спортском терену, завршно са подизањем борбеног морала... Имао је стопостотну шансу и да је одлучио да пуца сигуран сам да би то био неодбрањив гол.

Зашто није?

- Свакако разлог нису реформе које се не могу одлагати, како се званично објашњава. Мислим да се повукао пред јасно израженим незадовољством спољних фактора идејом да се сад иде на изборе.

Судија споља је свирао крај те утакмице?

- Да. Или је одредио неодређени продужетак и пролонгирање утакмице. И ово је, по мени, први озбиљнији пораз Вучићевог режима који већ три године иде из победе у победу. Први пут није поентирао. То не значи да ће он сад због овога пропасти, али су, без обзира на пропаганду, сви могли видети да је у задњем тренутку устукнуо. Тако је опозиција, што формална што неформална, добила какву-такву шансу да предахне и да се реорганизује.

 Видите ли исту коалицију након тих следећих избора?

- Не верујем да ће следећа влада изгледати овако и у то сам готово сигуран. Било би бесмислено ићи на поново изборе да бисмо после њих имали исту владу. Ако буде избора после њих СПС неће бити у власти, сем ако математички не буде било неопходно да буде. Да су избори били у децембру рекао бих вам да би резултат избора скоро сигурно био сличан као и прошли пут, али већ за шест месеци је питање шта ће бити. Постоји још један нуспродукт Вучићевог одлагања избора. Мислим да је ојачана позиција наизглед политичког полумртвог Томислава Николића. Њега је то вратило у игру иако је већ неколико пута отписиван као политички леш. Али он одбија да умре иако га свакодневно медијски сахрањују.

Да ли је он једина реална опозиција Вучићу?

- Он му може бити озбиљан противник и једина опасност из његових редова. Људи ту претерују и греше у два правца. Три године сам потрошио силно време убеђујући људе и колеге да Николић није политички леш, као што их последњих шест месеци убеђујем да није ни нови Карађорђе који ће да поведе устанак против Вучића. Истина је негде између, то је један компликован однос. Дакле, тај сукоб није фингиран, он постоји, али је далеко од рата и мислим да још није пређена она црвена линија јер то не одговара ни једном ни другом. Али ако Вучић и од кога зазире на политичкој сцени онда зазире од Томислава Николића.

А како видите ову регуларну опозицију?

- О српској опозицији би се могло причати јако много и јако лоше, да нема једног великог али, а то је да у оваквом друштву и у оваквој атмосфери нема те опозиције која би могла деловати много озбиљније и ефикасније. Опозиција јесте једним делом крива за положај у коме се нашла, али то је питање минулог рада. Услови у којима сада делује је увелико амнестирају и лицемерно је сада сецирати њихове слабости кад имате перманентну атмосферу ванредног стања и један непрестани мобинг према њима. Имате, као што рекох, мобинг и према члановима владајуће коалиције, па чак и према члановима владајуће странке, а камоли према стварној опозицији. Не зна се да ли је теже коалиционим партнерима, опозицији или „некооперативним“ члановима владајуће странке. Мислим да је у овом тренутку у најбољем положају ова фингирана опозиција.

Ко су они?

- Има их и на левом и на националном полу. Пре свега мислим на странке и Чедомира Јовановића и – нажалост – Војислава  Шешеља, уз још неке мање партије и организације. Њима је једино добро јер служе власти као нека врста батине или ножа за докусуривање остатака праве, какве-такве опозиције.

(Ранко Пивљанин – Блиц)