Vučićeva „borba protiv korupcije“, korumpirani mediji i „intelektualci“

 „Borba protiv korupcije“ (prvog) potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića i njena medijska slika pobuđuju na pažljivije razmišljanje o samoj temi korupcije i načinu kako se ona prezentuje danas u medijima.

Pođimo od ovog drugog, aktuelnog ponašanja medija. Da li iz iskrenog slaganja sa njegovim potezima u „borbi protiv korupcije“, ili iz straha od javnog neslaganja sa čovekom koji je nagomilao „tvrdu moć“ u svojim rukama, i koga kao takvog prati glas da je „opasan“, tek, prateći vodeće medije, prisustvujemo neprijatnom srozavanju onoga što bi trebalo da bude njihova istinska funkcija, a to je javna, demokratska kontrola i preispitivanje državne politike. Čak i da je Vučićeva borba protiv korupcije sasvim autentična i besprekorna, (istinski nezavisni) mediji (kao vodeća sila građanstva) trebalo bi da očuvaju poziciju odmerenosti, nepristrasnosti i neophodne distanciranosti prema jednom od danas najuticajnijih državnih funkcionera.

Na žalost, to nimalo nije slučaj. Svedoci smo, kao više puta do sada, neprijatne medijske eksploatacije ove teme, poražavajuće činjenice da u medijima, a ne npr. u policiji i sudstvu, korupcionaške i druge afere započinju, odvijaju se i razrešavaju. Kad je već reč o korupciji, nije li to svojevrsna korupcija medijskog sistema koji, umesto nadležnih institucija, unapred sumnjiči, hapsi i presuđuje, sasvim podilazeći, bez ikakve rezerve, konkretnim potezima Vlade i njenih funkcionera, ali i korupcija ukupnog društvenog sistema koji dozvoljava medijima takvu praksu i moć? Nije li takvo stanje u neskladu sa demokratijom, zaštitom prava građana, od kojih je jedno od bitnijih tzv. pretpostavka nevinosti, a koja se u medijima tako drastično poništava? I treba li na to da nas podseća i upozorava jedan Žarko Korać, stičući za sebe i svoju grupaciju političke poene?

Niko naravno nema nameru da zastupa i štiti (dokazane) kriminalce; ovde se samo zastupa elementarno pravno, demokratsko načelo da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno. Zato, sačekajmo da vidimo šta će reći sudovi, i da li će išta reći. Da se čitava priča o „Agrobanci“, „Azotari“ ili nečem trećem ne završi kao u svim dosadašnjim slučajevima, medijskom kampanjom i harangom koja je trajala nekoliko dana ili nedelja, a čije se konačne pravne posledice i sudski zaključci ne znaju (ako ih je uopšte bilo), ili se spominju na nekim marginama javnosti, u daleko manjem intenzitetu nego što je bilo medijsko otvaranje čitave „afere“. Npr. šta je sa slučajevima Šutanovca, Dulića i njima sličnih, šta se sa tim trenutno dešava? Šta je npr. sa slučajem Gorana Kneževića koji je uhapšen kao kriminalac da bi danas završio kao ministar, i to kao kadar naprednjaka? Sve to i mnogo šta drugo što se razvlači po medijima govori da smo izloženi njihovoj nesnosnoj tiraniji u kojoj istina i pravda postaju neprozirni i krajnje relativizovani. Protiv takve agresivne stihije treba se boriti, da bi demokratski društveni poredak uopšte mogao da postoji i da se održi.

Mitologizacija Vučićevog lika i „borbe protiv korupcije“

Pogledajmo sada imidž koji Vučić gradi (ili mu mediji grade) u angažmanu na „iskorenjivanju“ korupcije. Nije li ovde reč o jako izraženoj sklonosti ka mistifikaciji koju prati mitologizacija (o njemu se u medijima već pletu priče kao o „Eliotu Nesu“, liku koji inače ima polulegendarni status)? Vučić je u pretposlednjem „Utisku nedelje“ (njegove izjave iz ove emisije posebno ćemo citirati i analizirati), rekao da se radi na „velikim, strašno važnim, ogromnim predmetima, koji su počeli da tresu Srbiju ili će tek protresti Srbiju u pravom smislu reči“. Ova retorika prenaglašavanja i preuveličavanja garnirana dramatičnošću, senzacionalizmom i na kraju spektaklom (koji se dovršava i vrhuni u medijima), čitavu (Vučićevu) priču o korupciji i borbi protiv nje mistifikuje u dovoljnoj meri da prema njoj budemo oprezni i kritični. Da li su ovi predmeti baš toliko izuzetni i značajni? Ima li nekih drugih koji su možda ozbiljniji, a na kojima se ne radi, koji se prećutkuju? Drugim rečima, da li su „krupne ribe“ koje su uhapšene konkretno u aferi „Azotara“ zaista toliko krupne, i koliko su krupne? O nekima prvi put čujemo, i treba da u celini i naprečac verujemo na reč Vučićevim uveravanjima, to je ono čemu smo direktno izloženi. Ali, glas sumnje i kritičnosti u nama opire se takvom porobljavanju. Šta ako su ovi ljudi koji su danas „targetirani“ u medijima samo „žrtveni jarci“? Šta ako nisu krivi, ili su ako manje krivi od nekih drugih koji time bivaju pokriveni i spaseni?

Ne kažemo da Vučić nikako nije u pravu (nemamo za to pouzdane dokaze kao ni za to da jeste u pravu). Kažemo samo da mi imamo pravo da postavljamo ova razumna pitanja dok se ne uverimo u suprotno, i da budemo rezervisani prema Vučićevim pričama, možda ne toliko u nekim detaljima, konkretnim podacima koji mogu biti tačni, koliko u pogledu ukupne slike i tumačenja koje nam se prezentuje, tim pre što smo do sada bili svedoci nedovoljno potvrđenih glasina iz istog (Vučićevog) izvora. Setimo se samo saga o „velikoj izbornoj krađi“ i „prisluškivanju“ koje su u priličnoj meri (ostale) nedorečene i nezaključene...

Sam Vučić u ovoj „borbi protiv korupcije“ poprima izgled nekakvog mitskog junaka koji se gotovo sasvim usamljen bori protiv Zla, on je nalik svetom Đorđu koji ubiva aždahu (korupcije). On će, kako kaže u „Utisku nedelje“, „skuplje prodati svoju kožu nego što njegovi neprijatelji misle“, „pošteno će se boriti“, „uveren da će na kraju pravda pobediti“, a u slučaju eventualnog poraza, biće ga „sramota pred narodom Srbije“. Ovde imamo (zlo)upotrebu simbola herojskog i časnog stradanja, pa i žrtvovanja i mučeništva, u borbi protiv arkanskih sila zla. Vučić protiv Nikezića, Dobro protiv Zla - mitski arhetipovi mogu se primetiti u dominantnoj naraciji ove tematike.

Vučić, a za njim i mediji, na ovaj način manipulišu onim „tajnovitim“ i „nepoznatim“, koje treba sugestivno i fascinirajuće da deluje na javnost. Kao u svakoj mitološkoj, iracionalnoj svesti opčinjenoj tajanstvenim, što se o njemu manje zna, to ono deluje moćnije, pa se za razliku od čuvene Bekonove krilatice „Znanje je moć“, u ovom slučaju neznanje ispostavlja kao moć. U takve priče, nedovoljno (samo)svesni i (samo)kritični, skloni smo da lakše poverujemo. A mediji, pre svega javni intelektualci koje su njima pojavljuju, umesto da racionalno prosvete, demistifikuju pojavu korupcije, otkrivajući jasne socijalne mehanizme kako se ona odvija, i kako u nju bivaju uključeni sasvim realni ljudi sa imenom i prezimenom, ma koliko bili nepoznati široj javnosti (i da objasni zašto ostaju nepoznati), svojim preuveličavanjem i preterivanjem, na Vučićevom tragu, kreiraju sliku o grandioznoj „hidri korupcije“ kojoj mi, obični građani, vidimo samo „pipke“ (nije slučajno što je za ilustraciju upotrebljena slika jednog mitološkog bića), i kojoj, po svoj prilici, „heroj“ Vučić treba da odfikari glavu. Na žalost, u kreiranju takve iskrivljene slike u spomenutom „Utisku nedelje“ učestvovali su i Vučićevi sagovornici, „nezavisni eksperti“ Marko Blagojević i Branko Radun.

Treba li ovakvoj mitološkoj priči da verujemo? Ako je korupcija toliko raširena, ako je sistemskog karaktera (oko čega se svi slažu), može li se racionalno shvatiti i svesti na zločinačko zamešateljstvo jednog čoveka (Nikezića, Miškovića ili nekog trećeg), makar samo u segmentu privatizacije ili bankarstva, ma koliko ovaj pojedinac moćan bio? I da li je Vučić u svojoj borbi baš toliko usamljen, bez ikakve snažnije zaleđine? Da li njegov već prepoznatljiv fanatizam izvire samo iz eruptivne energije njegove ličnosti, ili se oslanja i na neke moćne izvore sa strane? Jednostavno rečeno, otkuda Vučić crpe toliku samouverenost i samopouzdanje?

„Borba protiv korupcije“ po diktatu Evropske Unije

Odgovor na ova pitanja možda ćemo dobiti ako pogledamo na kojim korupcionaškim predmetima se radi, tj. kako su oni izabrani. Sam Vučić je u emisiji rekao da se istražuje 24 predmeta, od toga 15 velikih privatizacija, o kojima se prethodno govorilo i u Savetu za borbu protiv korupcije. Onda je „Evropska Unija uputila to“ našoj vladi (dodaje se da „Evropska komisija sa Dežerom na čelu konstatuje da od 2007. idemo u kanal kad je reč o borbi protiv korupcije“), pa Vučić na kraju slavodobitno zaključuje da „niko ne može da kaže da je to vlast birala po bilo kakvom aršinu“. Ali, tamo gde Vučić misli da je trijumfovao, krije se nesvesno priznanje njegove mizerne, poražavajuće političke uloge i zadatka. Vučić je u izlivu iskrenosti bio surovo u pravu. Naša vlast nije birala ove predmete po bilo kakvom sopstvenom aršinu. Te aršine joj je propisala Evropska Unija. Ništa drugo nismo ni očekivali. Odavno znamo da naša vlast ništa sama ne bira nego jednostavno izvršava izbore i naređenja koja dolaze iz „Evrope“. Nije li onda „Evropa“ ta moćna Vučićeva zaleđina koja demistifikuje njegovu naizgled sasvim „usamljenu“ i „čistu“, nekorumpiranu borbu protiv korupcije? Ne crpe li Vučić zamašnim delom odatle svoju jako izraženu odlučnost i energičnost, znajući da iza sebe ima moćnog i velikog „Brata“? I šta ostaje od priče o „neselektivnosti“ njegove borbe protiv korupcije ako vidimo da „Evropa“ šalje spisak predmeta koje treba istražiti? Da li se onda može očekivati da će biti ispitano poslovanje firmi u koje je ista ta „Evropa“ uložila svoj kapital, a o kojima se ponekad i ponegde, u istinski slobodnim medijima, progovori sa optužbama (uostalom vidimo kako u samoj „Evropi“ jedna za drugom iskrsavaju korupcionaške afere)?

Ako se već govori da je korupcija sistemska bolest, onda se mora rešavati na sistematičan način i na dubljim i širim nivoima od sfere vezane za površinsku i promenljivu konjukturu vlasti, koja trenutno „rešava“ taj problem isključivo prema diktatu i spisku Evropske Unije. I svakako prema nekoj već prethodno izrađenoj strategiji, a ne da ta strategija, kako čujemo od samog Vučića, tek treba da se donese za dva ili tri meseca (ako mu je verovati), što je implicitno priznanje da se sada (kao i ranije) radi bez strategije, improvizovano, ad hoc, čega smo potpuno svesni. A priča o „institucijama koje ćemo stvoriti za nekoliko godina“, koje će učiniti da se korupcija značajno suzbije a iscrpljujući razgovori o njoj više ne vode (kako Vučić reče), već smo se zasitili. Slušamo ih još od petooktobarskih promena, tako da nam Vučić ponavlja stare, izlizane floskule koje su odavno izgubile svaku uverljivost. Iluzija je da se (korumpirani) sistem može ozbiljnije promeniti posredstvom samog tog (korumpiranog) sistema, kako bi želeo Marko Blagojević i slični sistemski dobitnici. Sistem u kome su umreženi i uvezani „Evropa“, tajkuni, vladajuća i opoziciona politička elita, „nevladin“ sektor, i mediji, unutar koga se vode uobičajeni porodični sporovi i sukobi, na linijama „fronta“ koje su krajnje labilne i propustljive za lak prelazak iz vlasti u opoziciju, i koalicije svakojake vrste, a koji već dugo vlada našim društvom, ne može se promeniti iznutra. To se može desiti samo snažnijom inicijativom i intervencijom snaga koje su većim delom van sistema, po svoj prilici na talasu šireg, možda i globalnog previranja i prestrojavanja. Tek tada će se otvoriti izglednije šanse za ozdravljenje našeg društva, samim tim, i za vidljivije izlečenje od korupcije.

„Borba protiv korupcije“ kao kamufliranje priznanja Kosova

Kad je reč o samom Vučiću, na nekima od mnogobrojnih funkcija koje je za sebe prigrabio, onima posvećenim odbrani i bezbednosti zemlje, po svoj prilici ne radi ništa značajno, ili još gore, radi suprotno dužnosti. Predavanje u ruke naše ekonomije strancima (npr. prepuštanje hidroenergetskih potencijala Dunava nemačkom kapitalu), legalizacija otmice Kosova prihvatanjem rezultata „Borkovih pregovora“, opsesivno zaklinjanje u „Evropu“, sve to može da se pronađe u Vučićevim izjavama i aktivnostima. A od najuticajnijih medija i „nezavisnih analitičara“ poput Blagojevića i Raduna u pomenutom „Utisku nedelje“, ne možemo čuti da sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i ministra odbrane upitaju šta misli i šta planira da preuzme npr. povodom podizanja spomenika terorističkoj OVPBM u Preševu, muzeja „komandanta Lešija“ u Velikom Trnovcu, spomen-ploče Aćifa-efendije u Novom Pazaru, ili proslavljanja albanskog nacionalnog praznika „Dana zastave“ na jugu Srbije, okićenog stotinama albanskih zastava. Niti da ga pitaju za antisrpske provokacije koje se dešavaju po Sandžaku (Raškoj), Vojvodini i ostalim područjima, a koji su pretnja našoj nacionalnoj bezbednosti i sigurnosti. Da li smo onda od svih njih mogli očekivati da se Vučiću bilo šta zameri u pogledu njegovih neprestanih izjava da nas čekaju „teške”, „bolne“ odluke kad je reč o Kosmetu? Naročito je bila sporna ona, navodno izrečena na sednici Vlade, da neće žrtvovati evropske integracije zbog Kosova. Ako već treba toliko da verujemo medijima kad je u pitanju, recimo, „Azotara“, zašto onda da ne poverujemo i ovome? Zašto Vučić ovu izjavu koja mu se pripisuje ne potvrdi ili demantuje?

Vučić nedavno reče da ne treba „živimo u oblacima“ kad je reč o Kosmetu. Šta je ovo ako ne zlokobno najavljivanje prihvatanja „realnosti“, tj. de facto priznanja nezavisnosti Kosova, delom ili u celini? Zbog tog „realizma“, uzgred, Vučić, Nikolić i naprednjaci nailaze na podršku Vesne Pešić, muftije Zukorlića i društvanceta oko e-novina. A kako vidimo, ulogu glavnog izvođača radova na pripremi terena za priznanje nezavisnosti Kosova igra neko ko bi trebalo da na prvom mestu, po svojoj funkciji, brani ustavni poredak i teritorijalni integritet Srbije?! Pa nije li to vrhunska korupcija, primati visoke plate za nešto što se ne radi, štaviše, što se radi krajnje nakaradno, i to u oblasti najosetljivijih državnih i nacionalnih pitanja? I nije li onda ova vučićevsko-medijska halabuka o hapšenjima vezanim za korupciju samo perfidna pokrivalica za naš sve veći nacionalni sunovrat? Naime, ne pokriva i ne prikriva li se njome „naše“ narastajuće prihvatanje i priznanje nezavisnog Kosova? Na kraju krajeva, šta naš građanin konkretno dobija od tih hapšenja? Treba li možda da bude nacionalno ponosniji što živi u državi toliko protkanoj i razorenoj gangrenom korupcije, pljačke i izdaje?