Vučićevi kvazipatriotski zaluđivači

Od 2008. koju je pored proglašenja nezavisnosti Kosova, obeležilo o cepanje Srpske radikalne stranke, čelnici „nove i moderne“ SNS uveravali su nas kako su se promenili, kako zaslužuju novu šansu, kako više neće voditi politiku „sukoba sa celim svetom“ (a zapravo suprotstavljanja pritiscima na Srbiju i Srbe). Trebalo je ubediti strance, ali i razočarane glasače DS-a, URS-a, pa i LDP-a, da njihove želje i prioriteti mogu efikasnije biti ostvareni ukoliko naprednjaci dođu na vlast. Međutim, valjalo je zadržati i stare glasače iz vremena dok su Vučić i Nikolić bili u radikalima i u tom cilju je deo suverenistički i patriotski deklarisanih analitičara krenuo da nas ubeđuje kako je nova retorika samo varka, a stara politika je i dalje tu i ima da izađe na videlo čim dođu na vlast.

No, 2012. Vučić je došao na vlast, a prethodne reči i obećanja kako se promenio, krenuo da potvrđuje i delima, tako da ranija strategija više nije mogla da bude efikasna, ali je zato pronađena nova. Vlast, naime, ima dobre namere, želi diskontinuitet sa politikom „Evropa nema alternativu“ ali ne sme da krene da deluje u tom pravcu jer inače sledi medijska satanizacija, obojena revolucija, tj. ukrajinski scenario i otvaranje nekoliko kriznih žarišta.

Nekada u budućnosti aktivniji otpor Srbije će biti moguć, ali za to treba sačekati, do trenutka kada Vučić preuzme kompletnu vlast (dogodilo se i formalno nakon izbora 2014), do ruske pobede u Ukrajini, do nove globalne raspodele karata ili kada već, to naši kripto-analitičari nisu baš najsigurniji, ali će taj trenutak doći, glavno je da sada preterano „ne čačkamo mečku“. Uostalom, patriotska opozicija je slaba, a DS, čiji nam povratak stalno, poput Damoklovog mača, visi nad glavom, još gori su od SNS-a, te o drugim opcijama ne treba mnogo ni razmišljati uveravaju nas oni.

Očigledno naši zaluđivači patriotske javnosti poput Gebelsa misle da sto puta ponovljena laž postaje istina, no ja bih rekao da se svi njihovi pokušaji da opravdaju Vučićevo poltronstvo mogu vrlo lako raskrinkati. Deo tog raskrinkavanja svakako mora biti i analiza onoga šta bi jedna nacionalno odgovorna vlada, koja u skupštini ima podršku ravnu onoj koju sada imaju naprednjaci mogla da uradi. Da krenemo dakle od početka.

Opasnost medijske satanizacije u slučaju aktivnijeg suprotstavljanja Zapadu vrlo se često navodi. U takvim analizama obavezno se nalaze konstatacije kako su stranci ti koji imaju najveći uticaj na medije, te ukoliko se zameriš njima vrlo brzo postaješ otvorena meta. Ovo nije tačno jer je upravo vlast ta koja ima i najveću kontrolu i najveći potencijal za istu. RTS, Studio B, Politika i Večernje novosti su uticajni elektronski i štampani mediji u kojima vlast direktno postavlja svoje ljude po izboru. To što su oni danas proevropski je posledica opredeljenja aktuelne vlasti, a ne navodne kontrole ambasadora nad njima.

Takođe, vlast ima potencijal i za odlučujući uticaj u mnogim privatnim medijima poput Pinka i raznih tabloida, jer iako formalno ne utiču na izbor kadrova u njima, vlasnici ovih medija obično vole da imaju dobre odnose sa režimom i svoju uređivačku politiku formiraju tako što mu povlađaju. Neki mediji poput B92, Blica, Danasa i E-novina jesu, i uvek će biti, na talasnoj dužini Brisela, Berlina i Vašingtona, ali verovanje da bi oni mogli imati i približan uticaj medijima pod kontrolom države ne zaslužuje neki poseban komentar.

Pominjanje ukrajinskog scenarija je delimično u vezi sa tvrdnjom o navodnoj konroli medija od strane ambasadora. Tu se polazi od pretpostavke da bi neka, Imperiji neposlušna vlast morala da se čuva nove obojene revolucije koju bi ovi vrlo lako izazvali. Tu vrlo rado navode nesrećne slučajeve Slobodana Miloševića i još više Viktora Janukoviča, jer je bio, zasad, poslednji u nizu koji je svoju karijeru završio na taj način. Ovo može da deluje zastrašujuće na prvi pogled, jer se nama već dogodilo pre 14 godina, a Ukrajini se dogodilo nedavno.

Međutim, nakon pažljive analize videćemo da je takav scenario u potpunosti isključen. Tip ljudi koji je činio glavnu snagu Evromajdana su borbeni ukrajinski nacionalisti od kojih su mnogi članovi navijačkih grupa vodećih fudbalskih klubova u Ukrajini. Slično je bilo i kod nas 5. oktobra, naime, iako su stranke DOS-a velikim delom bile drugosrbijanske provinijencije najveći broj ljudi koji su za njih glasali i koji su blokirali ulice nisu bili takvi, pored ljudi koji su na SPS bili ogorčeni jer su bili nezadovoljni životnim standardom bilo je i jako puno nacionalista koji su Miloševića videli kao izdajnika, „komunjaru“, čoveka koji je pustio Krajišnike niz vodu i koji nas je „posvađao sa istorijskim saveznicima“ itd.

I tu su bitnu ulogu odigrali borbeni nacionalisti iz redova navijača. A kako danas izgleda profil prosečnog fana Evropske unije u Srbiji? To je pacifista, protivnik nacionalizma (pre svega srpskog), koji strahuje od svakog konflikta i koji očekuje da će mu bolji život stići tako što će dočekati članstvo u EU. Ovakav tip ljudi bi zbog odustajanja od evrointegracija mogao da napiše status na fejsbuku i eventualno da organizuje neki manji miting, ali osvajanje vlasti na ulici i sukobi sa policijom spadaju u rizike koje oni nisu spremni da preduzmu. A šansa da grupa hipstera i pankera predvođenih Petrom Lukovićem dobije podršku neke navijačke grupe je nikakva.

Plašenjem sa otvaranjem kriznih žarišta kripto-analitičari šalju poruku da bi zapadne zemlje krenule aktivno da rade na razbijanju i slabljenju srpskog faktora u regionu u slučaju da vlast krene da brine o našim interesima. To bi podrazumevalo stvari poput Oluje na severu Kosova, igranje na kartu vojvođanskog separatizma, pretvaranje Zukorlića u balkanskog el-Bagdadija... Ovaj stav zaslužuje najviše pažnje jer je on u očima dela patriotske javnosti prisutan u većoj meri nego prva dva, njega imaju i neki kojima nije želja da po svaku cenu opravdaju Vučića. On proizilazi pre svega iz nerazumevanja srpsko-američkih odnosa i pretpostavke da sva zla koja su nam se dešavala od raspada Jugoslavije do danas predstavljaju kaznu za našu neposlušnost i nekooperativnost. A stvari stoje upravo obrnuto, u onim trenucima kada smo zaista bili nekooperativni to je bila posledica toga što nismo hteli da pristanemo na njihovu politiku.

Njihova politika proizilazi iz njihovog interesa koji podrazumevaju da nas treba raslabiti jer smo potencijalni ruski igrači i jer žele ujednačen odnos snaga u regionu do kog se dolazi tako što one koji su veliki za uslove tog regiona (nas) usitnjavaju, a one koji su mali (Bošnjake, Albance Crnogorce montenegrinske provinijencije) pomažu. To su njihovi interesi bez obzira na spoljnopolitičko opredeljenje Beograda, te je njihovo delanje uvek isto, razlika može biti jedino u retorici, pa će nas, ukoliko im se suprotstavljamo, zvati neprijateljima, a ako ih slušamo partnerima. Čak i mnogi dobronamerni srpski političari su verovali da se prijateljstvo Vašingtona može kupiti tako što bi se sa njima napravio neki kompromis na štetu svog naroda, zbog čega bi oni trebalo da nam budu zahvalni i da nas prihvate kao ravnopravne partnere.

A stvarnost nam pokazuje da je drugačije, svaku kooperativnost oni doživljavaju kao odraz naše slabosti, to kod njih stvara uverenje da sve mogu postići sa pritiscima što im daje dobar recept za dalje delovanje prema nama. Takođe, valja konstatovati i da su prema onima koji su im se suprotstavljali bili daleko „velikodušniji“ iako su ih naravno manje tapkali po ramenu. Odbijanje Vens-Ovenovog plana i nastavak srpske borbe u BiH doveli su do daleko povoljnijeg Dejtonskog sporazuma.

Odlučan otpor za vreme bombardovanja 99. doveo je do Rezolucije 1244, koja je, uz sve svoje manjkavosti, ipak daleko bolja od svih paketa i dogovora nakon 2000. Odluke da je put u EU bezalternativan, da treba izručiti sve optužene Hagu, „reformisati“ vojsku, pustiti Kosovo i Srbe na njemu niz vodu nisu dovele do prestanka zapadne podrške svakome ko je u sukobu sa Srbima. I dalje se zagovara jačanje autonomije Vojvodine koje treba da dovede do konfederalnog statusa Srbije a proseparatističke organizacije poput Nezavisnog Društva Novinara Vojvodine dobijaju finansijsku podršku od organizacija kao što je Nacionalna zadužbina za demokratiju, iza koje stoji američka država.

Za Bosnu i Hercegovinu se, sa druge strane, govori da treba biti što centralizovanija, da bi bila efikasna. A toleriše se i tihi pritisak na Srbe u Crnoj Gori čiji je cilj njihova asimilacija. Formirana je 2009. neformalna grupa pod imenom „Prijatelji Sandžaka“ koju čine ambasadori SAD, Nemačke, Francuske, Turske i Velike Britanije. Nikada se nije čula čak ni javna podrška teritorijalnom integritetu (krnje) Srbije, dok se podrška teritorijalnom integritetu suseda redovno pominje.

Naravno, postoje granice koliko se daleko sme otići u pružanju otpora, kao što postoji i šansa da se u toj partiji šaha neslavno prođe, ali poslušnost i nepružanje otpora su do tog neslavnog završetka siguran put! Šta bi dakle mogla da uradi jedna nacionalno odgovorna vlada koja bi u parlamentu imala onakvu većinu kakvu trenutno ima Vučić? Mogla bi pre svega da odustane od evrointegracija, pored toga što Srbija nema razloga da traži članstvo u organiziji koja joj je geopolitički nenaklonjena mogli bi izvući pouku i iz negativnog iskustva zemalja istočne Evrope kojima članstvo u EU nije donelo koristi, a sa kojima imamo mnogo više sličnosti nego sa razvijenim zapadnim ekonomijama. Takođe, uz to sledi i okretanje onim državama koje su nam naklonjene, pre svega Rusiji, ali i pokušaj uspostavljanja dobrih odnosa sa Bugarskom i Rumunijom, i to takođe spada u naš region, ali se nekako obično zaboravlja.

Sledeće što bi mogla i što bi trebalo da uradi je da ukine autonomiju AP Vojvodine. Ustanovljena od strane ljudi koji u najmanju ruku nisu bili dobronamerni prema Srbima ona nema nikakav razlog za postojanjem, njenim ukidanjem, ne samo što bi nestalo zgodne tvrđave za potencijalni separatizam već bi došlo i do velike uštede, do čega je vladi navodno veoma stalo, jer nebi bilo finansiranja glomazne i nepotrebne uprave. Ako oko Kosova ništa nebi radila i ako bi zamrznula konflikt to bi bilo mnogo bolje od aktivnog guranja Srba u sistem nezavisnog Kosova što sada radi. U ekonomskoj politici bi mogla više da brine o interesima građana a manje o mišljenju MMF-a. I poslednje, ne i najmanje važno, to podrazumeva drugačiju kulturnu i identitetsku politiku. To znači da se više ne snimaju filmovi o ratovima u kojima su srpski vojnici predstavljeni kao Orci u Tolkinovim romanima, dostojno obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata, negovanje osećanja srpskog jedinstva, podrška Srbima u Crnoj Gori, povezivanje sa Republikom Srpskom, stvaranje brendova...

Da je Vučić zaista nacionalno odgovoran, kao što tvrde oni kripto-analitičari kojima je stalo da mu po svaku cenu očuvaju patriotski oreol, on bi uz ovakvu podršku u parlamentu sve ovo mogao da uradi. To čak ne bi moglo izazvati nikakve sankcije i bombardovanja kao što se dogodilo 90-ih. Sve što bi moglo da ga zadesi je da mu prestanu stizati pohvale od ljudi kojih su ovih decenija svoju karijeru i afirmaciju stekli tako što su učestvovali u satanizaciji Srba. Bila bi tu i poneka osuda Saveta Evrope, namršten Jelko Kacin, i to je to. Neke veće akcije mogu dovesti i do većih sukoba sa velikim silama, koji može imati neizvestan ishod, za ovo navedeno, što bi nam jako puno značilo je potrebna samo čvrsta odluka. Svesni su toga verovatno i vidovnjaci među kriptoanalitičarima no njihov cilj je da Vučićevo prodavanje magle proglase za novi standard patriotizma. Njihovo podrška režimu je puno štetnija od podrške koju mu daju određeni drugosrbijanci, koja čak može biti i korisna jer se otkriva njegovu pravu prirodu, i zato zaslužuje posebnu pažnju.