Politički život | |||
Slučaj "Nedić" ili zakasnela doslednost Demokratske stranke |
petak, 25. decembar 2015. | |
U mnogobrojnim političkim analizama često se može čuti sasvim osnovana ocena da Demokratska stranka ne uspeva da se jasno ideološki profiliše, što dovodi do njenog sve izraženijeg lutanja i širenja konfuzije na našoj političkoj sceni. To ima za posledicu da je ova stranka izgubila odlučnost i doslednost u zastupanju jasno određenih ideoloških i političkih stavova. Ali pokretanje disciplinskog postupka od strane predsednika DS Bojana Pajtića za isključenje iz stranke istoričara Bojana Dimitrijevića zbog relativizacije fašizma i zalaganja za rehabilitaciju generala Milana Nedića trebalo je da najzad pokaže odlučnost u zastupanju i odbrani tekovina antifašizma. Očigledno je da je procenjeno da je na ovaj način Demokratska stranka najzad uspela da pokaže svoju principijelnost i privrženost korpusu antifašističkih ideja kažnjavajući člana koji nije sledio zacrtanu stranačku politiku. U saopštenju Demokratske stranke kaže se da je ona svoje jasno antifašističko opredeljenje nebrojeno mnogo puta pokazala i potvrdila. Nijedan njen član, baš kao i nijedan građanin Srbije, ne sme sebi davati za pravo da pronalazi opravdanje za one koji imaju simpatije i razumevanje za kolaboracioniste i saradnike okupatora. Međutim, Bojan Dimitrijević je kao istoričar aktivno učestvovao u procesu rehabilitacije generala Draže Mihailovića, a Demokratska stranka je glasala za zakon o izjednačavanju prava četnika i partizana. Odakle sada tolika iznenadna doslednost u odbrani antifašizma kada se procesi rehabilitacije sa manje ili više kontroverzi i rasprave odvijaju u Srbiji već nekoliko godina. Očigledno da je ovakva inicijativa za isključenje istoričara Bojana Dimitrijevića došla kao rezultat procene da će na ovaj način stranka uspeti da se ponovo legitimiše kao politički predstavnik tzv. liberalno-građanskih političkih krugova, čiji predstavnici i ideološki jurišnici smatraju da imaju neprikosnoveni monopol u odbrani antifašizma i davanju neupitnih ocena ko u ovom društvu ima pravo da pripada antifašističkim snagama i zastupa njene tekovine. Da li Demokratska stranka nastoji da na ovaj način širi svoj inače ograničeni koalicioni kapacitet, obraćajući se tzv. građanski orijentisanim biračima koji predstavaljaju gro belih listića i neopredeljenih. Zato treba biti uz dežurne antifašiste i borce za ljudska prava koji se ne libe da govore i o postojanju srpskog nacizma. A možda uskoro dođe i do najave nove liberalno-demokratske koalicije. Pre ove inicijative Bojana Pajtića u našoj javnosti se odvijala prava hajka protiv istoričara Bojana Dimtrijevića, a „levičar“ i antifašista Jovo Bakić je u listu Politika objavio tekst "Milan Nedić i DS" kao neku vrstu poternice i javne prozivke. U našim medijima se pojavio veliki broj tekstova o Milanu Nediću kao kvislingu, govoreći o tome da pokušaj njegove rehabilitacije ima veliku podršku, iako istraživanja javnog mnjenja pokazuju da više od 60 odsto ispitanika upravo podržava istorijsku utemeljenu ocenu da se radilo o kolaboracionističkoj vladi koju su instalirali kontrolisali nemački okupatori. Međutim, reakcije naših dežurnih antifašista, koji uporno ponavljau da je Srbija zemlja u kojoj je počeo Holkaust, ne ostavljaju mnogo prostora za uravnoteženu raspravu koja neće biti u službi dnevnopolitičkih i ideoloških obračuna. Ovde je reč o ponovnom uvođenju ideološko-političke podobnosti, ali se otvara i prostor za ideološko diskvalifikovanje i obračunavanje sa onim ljudima koji nisu slepi poslušnici i sledbenici partijske linije. Pogotovo za one koji nastoje da o vremenu u kome je delovala kolaboracionistička vlada Milana Nedića sude i raspravljaju pre svega sa pozicija svoje istorijske struke. Upravo je to pokušao da čini i istoričar Bojan Dimitrijević, ne nastupajući kao član DS, ali to se ne uklapa u način mišljenja i postupanja onih istoričara i partijskih radnika koji više liče na podmladak SUBNOR-a nego što su spremni da čuju i uvažavaju drugačije mišljenje. Oni ne žele da se upuste u argumentovanu raspravu izvan njima poznatih i davno uspostavljenih ideoloških konona. Ovakav način reagovanja predsednika DS samo pokazuje da i ova stranka, ma koliko se pozivala na svoje demokratske principe i toleranciju, nije u stanju da razdvoji pravo na slobodno mišljenje, i to u okviru istorijskog poziva od zahteva za poštovanje stranačkih stavova koji se prilagođavaju i koriste shodno dnevnopolitičkim interesima. Zato Bojan Dimitrijević s pravom kaže: “Iznenađen sam boljševičkom metodom DS, čiji sam član od osnivanja. Oduvek sam bio i istoričar i član DS, a nikad nisam mešao te dve stvari, a ni ranija rukovodstva stranke nisu imala problem s tim. Stranka sada daje svoj sud o prošlosti sopstvenog naroda i to samo pokazuje koliko je sadašnje rukovodstvo DS odvojeno od naroda i glasačkog tela. Tendenciju da se Nedić optuži za Holokaust (pa posebno i Srbija) treba odbaciti, jer su Srbi i Jevreji zajedno stradali od okupatora: Nediću treba dati ono na šta svi grešnici imaju pravo: pošteno suđenje i olakšavajuće okolnosti.“ Potpuno drugačije viđenje možemo naći u stavu istoričara Nikole Samardžića: "Idejna platforma Nedićeve abolicije zasniva se na negaciji Holokausta izjednačavanjem žrtava Holokausta u okupiranoj Srbiji sa svim ostalim žrtvama, gde su Jevreji i Romi bili ciljane, a svi ostali kolateralne i političke žrtve nacističkog novog poretka ili žrtve u nacističkim obračunima sa snagama pokreta otpora. Nedićeva abolicija je politička legitimacija neke buduće kvislinške vlade koja bi se uspostavila uspehom aktivnog otpora evropskoj integraciji i evropeizaciji“. Ovako izneti stavovi neće izazvati reagovanje funkcionera DS ili antifašističkih boraca jer se samo tvrdi da su Srbi (svrstani u sve ostale) bili uzgredne i slučajne, a ne ciljane žrtve nacističkog terora i genocida. Problem je tim složeniji što istoričar Bojan Dimitrijević nije u svojim javnim nastupima ni dovodio u pitanje kolaboracionistički karakter vlade narodnog spasa Milana Nedića, niti je negirao i umanjivao vrednost i tekovine antifašizma. Ali sud partije je i danas važniji od prava istoričara da, sledeći svoje profesionalne standarde, donosi svoje ocene o suštini i prirodi nekog istorijskog perioda. Njegovi argumenti mogu biti podložni i političkim prosuđivanjima, ali oni ne mogu biti predmet partijskih stigmatizacija i politikantskih isleđivanja. Pre nekoliko nedelja imali smo burnu debatu o pravu na slobodno i nesputano mišljenje svakog pojedinca u društvu, a ona je pokrenuta nakon izjave predsednika SANU o potrebi da priznamo da je Kosovo za nas u ovom vremenu izgubljeno. Tad su ti isti pripadnici građanskih i antifašističkih grupacija koji sada žigošu istoričara Bojana Dimitrijevića snažno i odlučno branili pravo na slobodu mišljenja i iznošenja stavova koji ne moraju da budu izraz kolektivnog stava institucije ili organizacije. Sada se istoričaru Bojanu Dimitrijeviću ne pruža mogućnost da ima pravo na slobodno mišljenje, već mu se osporava namera da kao istoričar u okviru svoje profesionalne vokacije ukaže na sve izazove, nedoumice i tragične okolnosti u kojima je živela i stradala Srbija nakon uspostavlajna nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata. Kao i mnogo puta do sada, zakasnela doslednost Demokratske stranke neće imati nikakvog političkog efekta jer služi samo za dnevno političku i jednokratnu stranačku upotrebu. Posledice ovakvog ponašanja samo će dovesti do daljeg osipanja i slabljenja ove stranke, koja ne uspeva da se konsoliduje i nekoliko godina nakon silaska sa vlasti. |