Zarobljena država

Pranje novca prisutno je u svim zemljama, a u svetu se prema procenama godišnje "opere" od 600 do 1500 milijardi dolara. Srbija u toj oblasti nije izuzetak, ali, umesto da legalizacija prljavog novca bude svedena na minimum, novac stečen kriminalom je u protekloj deceniji nesmetano ulazio u sistem. U protekloj deceniji prljavi novac je preplavio Srbiju uz prećutnu dozvolu države, koja je lošim zakonodavstvom omogućila njegov ulazak u legalne tokove. Smatralo se da nelegalne profite treba iskoristiti za sprovođenje privatizacije, ali kao posledica takve politike Srbija se našla u opasnosti da postane tzv. „zarobljena država“, u kojoj kriminal podriva i kontroliše institucije. To potvrđuje i slučaj narko-klana Šarić, koji je pokazao da prljavi novac, uprkos proklamovanoj borbi protiv kriminala, i dalje gotovo nesmetano cirkuliše, i vrši ogroman negativni uticaj na celokupno društvo.

Zakon za lakše pranje novca

Prema procenama stručnjaka, u Srbiji se godišnje opere između tri i pet odsto BDP-a, odnosno do 1,7 milijardi evra, stečenih različitim vrstama kriminala – trgovina  drogom, oružjem, ljudima, ucene, razne prevare i utajom poreza. Tokom protekle decenije kriminalni novac je gotovo potpuno nesmetano ulazio u legalne tokove, što je bilo omogućeno slabim institucijama i veoma lošim Zakonom o pranju novca iz 2002. godine. Ovaj zakon je bio pun rupa i nedostataka, i toliko loše napisan da ne samo da nije sprečio pranje, već je doveo do toga da je Srbija došla u opasnost da bude izbačena iz međunarodnih organizacija koje se bave ovom oblasti. U njemu nisu bili sadržani mnogi osnovni elementi Konvencije o pranju novca usvojene 1990. godine u Strazburu, koja predstavlja jedan od osnovnih međunarodnih standarda u toj oblasti, iako je Srbija potpisnik tog dokumenta. Pranje novca inače podrazumeva tri faze - polaganje nelegalnog novca u banke i druge finansijske institucije, raslojavanje ili odvajanje prihoda od protivzakonitog izvora i na kraju ulaganje. U Zakonu iz 2002. krivično delo pranja novca nije obuhvatalo prve dve faze, što je omogućilo da se ogroman novac stečen utajama i kriminalom ubaci u legalne tokove, najviše kroz trgovinu nekretninama, kupovinu dobara i privatizaciju, u kojoj nije proveravano poreklo imovine.

Iako je 2005. doneta Strategija za borbu protiv korupcije, nekoliko međunarodnih istraživanja potvrdilo je da je Srbija u ovom periodu bila gotovo raj za pranje novca i korupciju, a da su zakonodavstvo i praksa umesto da suzbiju, doprineli neometanom razvoju ovih pojava. Izveštaj objavljen 2006. godine “Pranje novca i organizovani kriminal u Srbiji 2000-2005” koji je uradila grupe domaćih i inostranih stručnjaka za potrebe OEBS-a i uz podršku Stejt departmenta i Ministarstva pravde SAD, pokazao je da je u tih pet godina zabeleženo 76. 826 slučajeva ekonomskog kriminala. Istraživanje jedne italijanske agencije, rađeno 2006. za potrebe OEBS-a, pokazalo je veliko učešće prljavog novca u privatizaciji. Rezultati istraživanja su tada bili poražavajući, a iznet je podatak da u dotadašnjem toku privatizacije nije bilo slučaja gde je vršena kontrola porekla kapitala. Izveštaj Grupe zemalja za borbu protiv korupcije Saveta Evrope (GREKO) iz 2008. potrdio je da pranje novca u Srbiji predstavlja ozbiljan problem. U izveštaju GREKO potvrđeni su i brojni nedostaci tadašnjeg Zakona o pranju novca, u kome zakonske odredbe o privremenom blokiranju sumnjivih transakcija nisu obuhvatile sva krivična dela korupcije. Zakon takođe nije obavezivao sve institucije da podnose izveštaje o sumnjivim transakcijama, a nije postojao ni mehanizam za praćenje da li te transakcije obveznici prijavljuju Upravi za sprečavanje pranja novca. Takođe, krivične istrage u slučajevima pranja novca imale su vrlo ograničen uspeh, pošto su policiji i državnom tužilaštvu nedostajali kapacitet i ekpertize kako bi adekvatno delovale po izveštajima u vezi sa sumnjivim transakcijama.

Cilj ovakve državne politike bio je da se sprovede privatizacija i zaradi novac, ali, mišljenje da će se vlasnici prljavog kapitala ponašati legalno se pokazalo kao iluzija, jer se ispostavilo da se vlasnici prljavog novca kasnije prljavo ponašaju i nastoje da sistem prilagode sebi, a ne obrnuto. Rezultat ove prakse je ogromno pranje novca i korupcija, zbog čega Srbija plaća visoku cenu. Sada nam preti fenomen tzv. “zarobljene države”, u kojoj kriminalci i tajkuni ne dozvoljavaju funkcionisanje institucija.

Igra žmurke

Gotovo deceniju od početka privatizacije, javnost je suočena i dalje sa veoma raširenom praksom korupcije i pranja novca, dok borba protiv ovih pojava još ne donosi adekvatne rezultate. Zbog obaveza koje je Srbja preuzela prema međunarodnim institucijama, a i zbog opasnosti od sankcija Saveta Evrope, posle nepovoljnog izveštaja Komisije GREKO, 2009. godine je usvojen novi Zakon o sprečavanju pranja novca i trerorizma, koji je trebao da donese brojna poboljšanja. Novim zakonom je uvedena efikasnija kontrola obveznika od strane precizno definisanih državnih organa, i omogućena nesmetana saradnja sa drugim finansijsko-obaveštajnim službama. U cilju smanjenja mogućnosti pranja novca uvedena je i zabrana plaćanja robe i usluga gotovim novcem u iznosu koji prelazi 15.000 evra, a banke moraju da Upravi za sprečavanje pranja novca šalju podatke o svakoj transakciji većoj od 15 hiljada evra.

Bankarski sistem je veoma važna karika u pranju novca, koji, prema mišljenju stručnjaka mora da bude pod nadzorom državnih institucija. Ulaz u legalni bankarski sistem je prva faza pranja novca i predstavlja samu poentu legalizacije sredstava, ali smatra se da se teret borbe protiv pranja novca ne može preneti samo na banke, revizorske kuće, advokate, računovođe, već mehanizmi izveštavanja, nadzora i kontrole treba da postoje pre svega od strane drzavnih institucija, koje treba da spreče raspolaganje prljavim novcem.

O pranju novca u Srbiji sada bar formalno brine sistem državnih insitucija, koji polazi od Narodne banke Srbije ili Komisije za hartije od vrednosti, Agencije za privatizaciju, zatim ide do Uprave za sprečavanje pranja novca kao finansijsko-obaveštajne službe, a zatim do policije, tužilaštva i na kraju sudova. Svaki od ovih subjekata ima jasno definisanu ulogu, ali ceo sistem ne može da funkcioniše ako bilo koji činilac ne radi posao na pravi način. Svi sumljivi slučajevi treba da se prijave Upravi za sprečavanje pranja novca,koja ako proceni da u vezi sa određenim transakcijama ili određenim licem postoji sumnja da se radi o pranju novca, podatke o tome prosledđuje nadležnim organima, pre svega tužilaštvu i MUP-u. Međutim, da sistem i dalje ne funkcioniše pokazuje i nedavna prepiska Uprave i Agenicje za privatizaciju, koji su se oglasili nakon napisa o pranju novca u privatizaciji u pojedinim medijima. Uprava je naime nedavno navela da od Agencije za privatizaciju od jula 2008. godine nije dobila nijedan zahtev da pre privatizacije preispita okolnosti koje bi sprečile potpisivanje ugovora o prodaji državnih preduzeća na aukciji. Agencija takođe ni na bilo koji dugi način nije izrazila sumnju u poreklo novca i kredibilitet kupca, a kako se navodi u saopštenju Uprave, od aprila 2002. Godine, Agencija je takve zahteve uputila samo dva slučaja. U slučaju tenderske privatizacije, Agencija za privatizaciju nije dostavila Upravi za sprečavanje pranja novca nijedno obaveštenje.

S druge strane, Agencija za privatizaciju Srbije je saopštila da je do sada Upravi za sprečavanje pranja novca poslala dopise za 1.769 kupaca radi utvrđivanja eventualnih smetnji za zaključivanje kupoprodajnih ugovora, a da je poslednji dopis poslat 1. marta 2010. godine. Dopisi su, međutim, slati tek kada se aukcije okončaju, jer prema saopštenju Agenicje, pre toga je nemoguće dati podatke o potencijalnom kupcu društvenog kapitala. U Agenciji su takođe saopštili da ne postoji mehanizam da Agencija utvrdi da li je u slučaju prodaje neke firme korišćen prljav novac, a da je samo u jednom slučaju Uprava obavestila Agenciju da se radi o sumnjivoj transkaciji. Agencija je MUP-u prosledila 170 zahteva da provere podatke koje se odnose na revizorske izveštaje, transakcije sa poveznim licima, raspodaju kapitala i druge podatake o privatizovanim preduzećima, a tužilaštvu za uočene nepravilnosti 123 zahteva.

Međutim, prema rečima direktora Uprave za sprečavanje pranja novca Aleksandra Vujičića, Uprava svake godine u proseku otvori oko 60 sumnjivih predmeta. U predmetima koji se u Upravi ocene kao sumnjivi sada se najčešće pojavljuje trgovina nekretninama, ali, u ovakvom sistemu gde najvažnije institucije izgleda i dalje žmure, borba protiv korupcije je izgleda ostavljena MUP-u, koji na žalost često ne reaguje, ili čeka političku odluku za akciju. Nedavno hapšenje 50 osumnjičenih u više gradova Srbije, koji se terete između ostalog i za pranje novca, pokazao je da borba protiv ove pojave može da funkcioniše, makar i sa zadrškom. Međutim, broj sudskih procesa i presuda u vezi pranja novca ranijih godina je bio veoma mali, a nije poznato koliko je sudskih postupaka u vezi ovih slučaja pokrenuto tokom 2009. i 2010. godine.

Zanimljivo je napomenuti i da je Agencija za privatizaciju poništila samo jednu privatizaciju zbog učešća prljavog novca, to kada je u septembru 2007. godine Sreten Jocić (Joca Amsterdam) lično aplicirao za kupovinu „Eko produkta”. Privatizacija je zaustavljena pošto je na dan kada je trebalo da potpiše ugovor sa Agencijom, stupila na snagu Vladina uredba kojom se onemogućava pravo kupovine osuđenima i onima koji su pod istragom za delo zaprećene kazne više od pet godina. Međutim, od tada kriminalci ništa ne kupuju na svoje ime, a umesto njih pojavljuju se njihovi rođaci ili ljudi od poverenja, ali prema rečima direktora Agencije za privatizaciju Vladislava Cvetkovića, Agencija ni od jedne nadležne institucije nije dobila obaveštenje da se radi o sumljivim slučajevima.

Bez političke volje

U ovakvim uslovima nije čudo što je pranje novca i dalje vrlo zastupljeno, a kao najdrastičniji slučaj za sada se pokazao slučaj braće Šarić, koji je otkrio da su mnogi dugo žmureli dok je ovaj kriminalni klan stvarao ogromnu imovinu. Ministar pravde Srbije Slobodan Homen izjavio je da se veruje da je imovina za koju je do sada utvrđeno da pripada Darku Šariću tek desetina ukupne vrednosti njegovog vlasništva u Srbiji, a prema mišljenjima nekih obaveštenih izvora, to je slučaj star deset godina, i on ne bi opstao da nije imao potporu. Poznavaoci ove oblasti takođe smatraju da Šarić nije ni najveći ni jedini, i da svedoči o stanju institucija u Srbiji,koje su slabe jer ih guši izvršna vlast, i koje će teško moći da preduzmu dalju akciju u tom smeru, jer bi u tom slučaju mnogi polagali račune i na udar bi došli neki koji su zaštićeni. Aktivnosti Šarića pokazale su da je srpsko društvo posle dest godina tranzicije postalo duboko kriminalizovano, a da je korupcija postala način života. Mnogo novca se opere, a sistem funkcioniše u stanju endemske korupcije.Prema mišljenjima stručnjaka, pranje novca dolazi kao posledica ovih pojava, a brojni zakoni koji postoje se ne primenjuju. Zakoni i institucije su od koristi samo ako postoji politička volja za borbu protiv kriminala. Srbija ima obrazovane i edukovane operativce ali je potrebno da oni postupaju u skladu sa svojim ovlašćenjima, a ne po direktivi partijskih komesara na čelu tih institucija. Srbiji ne nedostaju zakoni već politička volja za njihovu odgovarajuću primenu.