Zašto u Beogradu nije obeležen Vidovdan?

Ove godine obeležavanje Vidovdana kao jednog od najvažnijih praznika, koji je u osnovi našeg nacionalnog identiteta i nerazlučivi deo naše istorije i tradicije, imalo je poseban značaj.

Taj značaj vezuje se za stotu godišnjicu početka Prvog svetskog rata i atentata koji je na Vidovdan 1914. godine izvršio pripadnik "Mlade Bosne" Gavrilo Princip, a uklapa se i u niz događaja i manifestacija koji prate ovu godišnjicu. I elementarno poznavanje srpske istorije prepoznaje značaj i važnost Vidovdana. On je prihvaćen u pravoslavnoj i srpskoj tradiciji kao nastavak kulta starog sveslovenskog božanstva Vida, Svevida, Svebora, koji je u njihovom Panteonu božanstava zaizimao mesto Hrona, Zevsovog oca. U slovenskoj mitologiji bio je bog svetlosti, plodnosti, znanja i ratne pobede. Vidovdan ima posebno značenje i smisao kao izraz kosovskog zaveta koji je bio snažno i duboko ugrađen i u ideale pripadnika "Mlade Bosne".

Istoričar Miloš Ković je jasno odredio istorijsko mesto kosovskog mita ne samo u našoj tradiciji i predanju, već i u nastojanjima i težnjama mladobosanaca. „Princip jeste deo glavnog zavetnog, oslobodilačkog, evropskog toka srpske istorije. Bio je i ostao naš vidovdanski junak i mučenik, pravi izdanak srpske istorije".

Zato je i bilo očekivano da će posebno ovaj Vidovdan i godišnjica atentata u Sarajevu biti propraćeni centralnom manifestacijom i prigodnim obeležavanjem u Beogradu. Međutim, to se nije desilo.

Da nije bilo niza svečanosti u Andrićgradu, Republici Srpskoj, u našoj dijaspori i u nekoliko gradova u našoj zemlji, u Srbiji gotovo da se ne bi ni osetilo da se obeležava Vidovdan koji ima poseban istorijski značaj i smisao za našu tradiciju i naš nacionalni identitet. Zato s puno prava moramo postaviti jednostavno pitanje - zašto naša država nije organizovala centralnu proslavu u Beogradu, već su se njeni predstavnici pojavili na proslavi u Andrićgradu ne bi li na taj način pokazali svoju „veliku brigu za srpske nacionalne interese". Njima je mesto bilo u prestonom Beogradu, u njemu su oni morali da pokažu svoju privrženost glavnim tokovima naše tradicije i pre svega privrženost vidovdanskoj etici i kosovskom zavetu. Ali to je za njih sada nemoguća misija i zato su pokušali da svoju nemoć i nemanje hrabrosti i odlučnosti kompenzuju učešćem na proslavi u Republici Srpskoj.

Možda bi organizovanje centralne proslave u Beogradu poremetilo njihovo dosledno sprovođenje briselskog sporazuma i vitalno važnu saradnju sa Prištinom, ugrozilo uspostavljanje i razvijanje dobrosusedskih odnosa sa bivšim jugoslovenskim republikama, čime se ova vlast neprestano hvali, narušilo proces evropskih integracija ili dovelo u pitanje izvanredne odnose sa sada našim najvećim saveznikom i uzdanicom Nemačkom?

Nije ovo prvi put da ova vlast ispoljava svoj podanički i poslušnički odnos, ali ipak jeste presedan neodržavanje centralne proslave Vidovdana u vreme stogodišnjice atentata u Sarajevu, koji je bio delo mladobosanaca, koji su sledili uzvišene nacionalne, oslobodilačke i ideale kosovskog vidovdanskog zaveta.

Možda se upravo u tome i krije odgovor na pitanje zašto nije održana centralna vidovdanska svečanost u Beogradu. Sve to dovoljno govori i o samom karakteru sadašnje vlasti koja je spremna da se u svom „reformatorskom i modernizatorskom“ poduhvatu založi i za fundamentalnu promenu istorijske svesti srpskog naroda, ne bi li dobila još jednu pohvalu kako revnosno ispunjava uslove koji su pred nju postavljeni na putu evropskih integracija.