Зелена коска је бачена

Малобројни такозвани независни медији и недељни листови, а ту и тамо и по неки медији са националном фреквенцијом, већ неколико месеци, свако на свој начин и са својим циљевима, све чешће извештавају о бројним покретима, иницијативама, неформалним групама или удружењима, који се противе некој агресивној градњи, сечи шума и паркова, индустријском и другом загађењу и уништавању природе. Назовимо све њих, без икаквог омаловажавања и уз апсолутну подршку за то што раде, еколошким активистима.

Режимски медији углавном неистинама бране власт од критике активиста, док опозиционо обојени, међу којима се истичу две „независне и професионалне телевизије”, усмеравају јавност на претпоставку да кључ за спас нашег друштва неће бити у избору између понуђених политичких опција на неким следећим изборима - него у удруживању еколошких покрета. Скоро сви ти активисти пак, у јавност непрестано шаљу поруку да су они против политике, да су политичари сви исти и лоши и да њих политика не интересује, већ да желе да се баве само еколошким темама.

Ћаскање о екологији и заштити животне средине је за медије и згодно, јер, као нешто што је очигледно и што нас све тишти, на прву лопту привлачи пажњу гледалаца. Згодно је и за активисте, јер им даје прилику да кажу све о својој храбрости, да траже подршку од грађана и да подижу популарност своје организације. Они на тај начин, заједно, на велика врата промовишу екологију као једину тему важну за нашу будућност и која једина може да уздрма и сруши режим, па се не ретко и ограђују од политичких странака или им се чак и подсмевају.

Таква порука ове јаке медијске кампање доноси два резултата: један је охрабрење активиста у лажном уверењу да је заиста у њиховим рукама будућност Србије, да ће они сами спречити штете, донети спас народу и одбранити га од корумпираног режима, а други је да у то полако почиње да верује све већи део опозиционо оријентисане лаичке јавности, па зато постепено одустаје од било какве подршке било којој политичкој странци.

Међутим, тужна истина је да све нас оба ова резултата само осуђују на продужење агоније коју сви заједно живимо.

Еколошки активизам јесте користан на кратке стазе. Барикаде, народни отпор, протести и галама на друштвеним мрежама, заиста још увек могу да осујете или сасвим спрече по неки штетан пројекат. Кад се најави неки нови други штетан пројекат, можда ће узбуњивањем јавности, масовношћу и упорношћу успети и њега да спрече. Ако буду довољно информисани сазнаће и за нове штете које власт планира, па ће можда и против њих покренути успешан рат.

Међутим, екологија не постоји као ентитет за себе. Свет у коме данас живимо је синтеза свих наших активности, деловања, знања, уверења и наслеђа. Због тога, док се активисти баве спасавањем природе, зеленила, вода, земље и ваздуха, а пошто не желе да се баве целином друштвеног система, они ни не дотичу корене из којих ничу сви ти штетни пројекти и не залазе у дубину опште корупције и криминала који су се испреплетали у свим нивоима власти данас у Србији. Другим речима, они се баве отклањањем последица и одбијају да залазе у узроке свих загађења, која су нас опколила.

Проблем гурања река у цеви није у томе што је неки инвеститор тако решио, него у томе што му је власт кроз свој корумпирани политички систем то омогућила

А проблем гурања река у цеви није у томе што је неки инвеститор тако решио, него у томе што му је власт кроз свој корумпирани политички систем то омогућила. Није Рио Тинто сам намерио да од пола Србије направи кратере и загађену пустињу, него наш накарадни политички систем оставља простор за власт Србије да га у тим намерама чак и подржава, не као одговорна служба грађана, него као велика добро плаћена ПР служба злогласне компаније. Кинеске компаније које немилосрдно загађују воде, ваздух и реке, не би то радиле да им сама власт није, кроз неку тајну погодбу, дала зелено светло. Одбрана изворишта Макиш од власти која упорно намерава да га уништи не може бити коначна док се то испреплетано клупко незнања, криминала, корупције и јавашлука не елиминише из политичког живота.

Дакле, борба за здраво еколошко друштво не може бити успешна ако се своди на "немој то да радиш"! Трајни успех би био само да се спречи да нам било ко, било кад и било где то у будућности ради.

И ту стижемо до политичке борбе - јер спречити власт да наноси штету народу зове се, сем револуције, још само: "победити је на изборима"!

А на нашој политичкој сцени би требало да је природно да се за власт на изборима надмећу својим програмима политичке странке и организације. Међу њима се својом величином истиче само једна, енормно угојена, као хоботница раширена, свуда уграђена и војнички организована странка на власти. Све остале, старе или нове, странке или политички покрети, су углавном слаби или ослабљени, рањени и осиромашени, без средстава за кампање, путовања и активизам. У то стање, сем сопствених грешака из прошлости, највећим делом их је увела власт, медијским мраком, дугогодишњом кампањом сатанизације и свим средствима расположивим у диктатури. Ако је то био наковањ, пре кратког времена је откривен и направљен и чекић, као садејство две маркетиншки вешто пласиране мантре. Прва је је да је политика зло, које пристојне људе не интересује и да не треба веровати политичарима. Друга је да Србија енормно и успешно напредује, али ако већ желе томе да дају свој допринос, пристојни људи, ето, могу да се баве само еколошким проблемима.

Прва мантра је произвела ситуацију да је странкама и политичким покретима све теже да било коме представе своје програме, планове и намере, иако би народ на располагању имао читаво богатство политичких ставова, од неолибералног зеленог, преко конзервативно-традиционалистичког, до социјалдемократског хуманистичког. Због тога чак и споменуте две „независне и професионалне телевизије“, које још једине, по нешто што је по њиховом укусу, проберу са политичке сцене и пусте у етар, не губе време на њихове политичке ставове, већ народ забављају само расправама о најатрактивнијим дневним темама. Резултат је да ретко ко у Србији уопште разазнаје целине, а камо ли финесе полтичких програма и планова за будућност Србије, између којих ће, хтео не хтео, бирати на следећим изборима.

Друга мантра је произвела поплаву различитих еколошких и квазиеколошких покрета и организација, удружења, иницијатива, зелених странака, група независних интелектуалаца, политичких коментатора, који сви заједно полако преплављују медијску сцену, а да је све теже разазнати шта је међу њима спонтано, а шта плански настало. Исти раније споменути „независни и професионални“ медији, опет по свом укусу, тек по нешто проберу са те набујале сцене и пусте у етар, а и додатно народ забављају њиховим расправама са "злим политичарима".

Неке од еколошких организација, не зато што су саме постале делимично свесне безнађа у које би нас одрицање од политике увукло, већ подстакнуте њиховом медијском подршком, а супротно целој својој дуго пласираној мантри да је политика зло, већ дискретно најављују могућност да се регистују као странке и изађу на неке будуће изборе.

Тако ће само још појачати метеж и мрље у перцепцији половично обавештене и необавештене јавности, па ће сви у Србији бити додатно фрустрирани због немогућности да јасно разазнају ко је у ствари искрена опозиција.

Као и ко је само још једна гумена коска, зелене боје, бачена по партеру да би се масе забављале њеним глодањем, а с благотворним учинком по намеру веште власти да се обезбеди на врху куле.

(Аутор је председник председништва Покрета Слободна Србија)