Ако је Борис Тадић у понедељак увече, када је из његовог кабинета јављено да је Радован ухапшен, могао да замисли последњи дан своје владавине, морао је да помисли да ће са те тачке јасније него било шта друго видети Радована.

Није битно само то што ће се особа попут Радована Караџића наћи у трибуналу за бившу Југославију где ће имати праведно суђење, него је то прекретница у испуњавању добро познатих услова да би Србија могла да крене напред у својој интеграцији у Европу.

Неки људи из ДСС-а у претходној влади имали су велике речи о сарадњи са Русима, али у пракси се мало тога догађало. Моја идеја је да као неко ко је у јавности оцрњен да је антируски настројен, покажем у пракси да је могуће на фер основи направити споразум који ће у пракси бити брже остварив.

Важно је да изађемо из овога, зато смо и Бадју и ја, и неки нама блиски, као Агамбен, фасцинирани светим Павлом. Сви смо ми радикални атеисти, али нас занима идеја Светог духа као заједнице људи који верују.

Ако су морални људи Тадић и Коштуница, ако имају и зрнце морала, они више не могу да направе владу. Једина влада која може да се направи после 11. маја је влада радикала и ДСС-а. Цела Србија то очекује.

Рачунамо на највећи део од 2,3 милиона гласова које је Тадић освојио на председничким изборима, на оне који су у малом броју остали код куће и на оне који су тада поверовали да је Томислав Николић за европске вредности, а не за црну рупу на европском тепиху. 

Србију нико не може ни да уведе у Европу, ни да је изведе из ње, а мислим да нико не планира ни неку велику сеобу Срба у Азију или Латинску Америку. Остаје нам питање прикључивања Србије Европској унији.

Уопште не кажем да се не смеју износити идеје, па и идеја о подели, коју, видим, заступа и Јевгениј Примаков, али се оне не могу уводити на мала врата, поготово не од странака које јавно заступају став о целовитости Србије и које арбитрирају о томе ко је наводно искрен, а ко није у одбрани Косова.