Da li se prenošenjem nadležnosti od Vojvodine pravi država u državi

Obraćanje Ustavnom sudu Republike Srbije 23. novembra 2011. godine

Kako smo na ovoj javnoj raspravi suočeni s ozbiljnim i dalekosežnim ustavnim sporom, biću slobodan da veoma sažeto iznesem bitne mane dosadašnjeg ustavnog sudstva, u nadi da ćete ih vi u ovom sastavu baš u ovom sporu prevazići. Kada je Ustavom SFRJ od 7. aprila 1963. godine, sledeći uzor u ustavima SR Nemačke i Austrije, po prvi put u nas uvedeno ustavno sudstvo, ono nikada nije bilo na valjan način ustrojeno niti mu je pošlo za rukom da ograniči proizvoljnost vlasti i učini neprikosnovenom sferu ljudskih sloboda i prava. Pored autoritarnosti tadašnjeg komunističkog režima, koji je imao i jednu izrazitu totalitarnu crtu, ključni razlozi koji su ustavno sudstvo učinili nedelotvornim bili su nedovoljna stručnost vodećih ljudi u tim sudovima i karakterna slabost skoro svih sudija. Tako je prvi predsednik Ustavnog suda Jugoslavije bio Blažo Jovanović, predratni advokatski pripravnik, koji je skoro dve decenije bio komunistički poglavar Crne Gore, da bi posle neminovnog odlaska s tog položaja kao utešnu nagradu dobio čelni položaj u saveznom Ustavnom sudu, a da nikada nije shvatio šta je ustavnost i zbog čega se uspostavlja ustavno sudstvo. Pored notornog neznanja, njegova izrazita mana bila je nesposobnost elementarnog pravičnog rasuđivanja. A za vlade Slobodana Miloševića za predsednika Ustavnog suda Srbije izabran je Ratko Butulija, diplomirani ekonomista, koji, čak i da je to hteo, nije bio kadar da rešava ni najjednostavnije, a kamoli ustavne sporove. Ukoliko bi se, pak, za ustavne sudije i birali profesori ustavnog prava i drugi ugledni pravnici, uvek se podrazumevala njihova savitljivost i poslušnost, a time i bitna karakterna slabost.

Druga mana kojoj ste i vi nažalost skloni, bilo je odsustvo svakog teorijskog rasuđivanja koje bi dovelo do uobličavanja odgovarajućih doktrina, koje bi obavezivale sam ustavni sud i omogućile stvaranje svojevrsnog precedentnog prava. Da biste razumeli o čemu se radi, navešću jedno svoje asistentsko iskustvo. Godine 1971. prof. Borislav Blagojević me je zamolio da pomognem jednom darovitom studentu četvrte godine na jednom italijanskom pravnom fakultetu, koji je, znajući relativno dobro srpski, hteo da napiše opsežan diplomski rad pod naslovom „Judikatura [praksa] i doktrina ustavnog sudstva u Jugoslaviji“. Ja ga odmah uputim u odgovarajuće izvore i literaturu i izrazim spremnost da se sa njim redovno konsultujem. Posle dva meseca on dolazi sav očajan i kaže mi da mu nema polovine njegove teme. Neprijatno iznenađen, upitam ga koja to polovina nedostaje, a on mi odgovori: „Nema doktrine“. Odmah sam shvatio da je u pravu. I zaista, ne samo da ondašnji Ustavni sud SFRJ nije sročio nijednu ustavnu doktrinu na osnovu koje bi presuđivao buduće slične slučajeve, nego ni vaš Ustavni sud, koliko je to meni poznato, nije do sada to učinio.

Doduše, za to je bilo prilike ali ona nije iskorišćena. Reč je o sporu povodom ustavnosti jedne odredbe Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije. Tom prilikom postavilo se pitanje pravne snage Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava, to jest pitanje da li je ovaj Ustavni zakon akt iste ili niže pravne snage od Ustava. Umesto toga, vi ste se pozvali na jednu nepostojeću okolnost – činjenicu „da Ustav od 2006. godine (u članu 167), kao i Ustav od 1990. godine (članu 125), ne utvrđuje ustavni zakon kao akt koji podleže ustavnoj sudskoj kontroli“. Jedino niste zapazili da se u članu 167 Ustava izričito ne pominju ni krivični ni građanski, ni materijalni ni procesni, ni organski ni obični zakoni, nego se samo navodi rodni pojam zakona koji obuhvata sve vrste zakona. Stoga ste sebi morali postaviti pitanje: da li se ovaj Ustavni zakon, kao akt očigledno niže pravne snage od samog Ustava, može ili ne može podvesti pod rodni pojam zakona u članu 167 Ustava. A potom ste, povodom potvrdnog odgovora na ovo pitanje, mogli formulisati odgovarajuću doktrinu koja bi vas obavezivala u potonjim sličnim slučajevima i zahvaljujući kojoj bi se vaše presuđivanje u takvim slučajevima moglo predvideti.

Ukoliko, međutim, nemate neke veće sklonosti za teorijsko uobličavanje odgovarajuće ustavne doktrine, mogli ste do kraja dovesti svoje pravno-tehničko rasuđivanje. Da ste to na valjan način izveli, morali ste zapaziti da Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije sadrži pogrešnu ustavnu vizu (pozivanje na odgovarajući član važećeg Ustava) i da je 10. novembra 2006. godine, dva dana nakon proglašenja novog Ustava Srbije 8. novembra 2006. godine, donet na osnovu starog Ustava od 1990. godine, koji je 8. novembra 2006. godine prestao da važi. Da ste nekim slučajem to zapazili – a morali ste – pitam se kakva bi uopšte bila vaša odluka u ovom ustavnom sporu?

Pitanje ustavnosti većeg broja odredaba Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine iznova vam pruža mogućnost da formulišete odgovarajuću ustavnu doktrinu koju bi primenjivali i u potonjim sličnim slučajevima, kojih će sigurno biti. Da biste to učinili morali biste da se manete isključivo pravno-tehničkog rasuđivanja, kome ste izgleda skloni, i da najpre postavite samo jedno bitno ustavno pitanje, umesto čak sedamnaest spornih ustavno-pravnih pitanja, kako je to učinio sudija izvestilac, odnosno njegov stručni saradnik.

Ključno pitanje u ovom slučaju bilo bi sledeće: Da li je namera ustavotvorca bila da od pokrajine napravi državu u državi Srbiji ili tu svrhu nije imao na umu? A iz ovog osnovnog sledi izvedeno pitanje: Da li se prenošenjem svih osporenih državnih nadležnosti na AP Vojvodinu od nje pravi država u državi?

Da biste zatim razabrali kako se promišlja i formuliše ustavna doktrina, navešću dva primera iz istorije presuđivanja Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država, koji već više od dva veka, baš kao i svi ostali američki sudovi, vrši sudsku kontrolu ustavnosti. Prvi je slučaj McCulloch vs Maryland iz 1819. godine u kojem se postavilo pitanje implicitne nadležnosti (implied powers) savezne vlasti kao takve, utvrđene članom I, odeljkom 8, tačkom 18 Ustava SAD. Na zahtev predsednika DŽemsa Medisona, Kongres je ustanovio i povlastio Banku Sjedinjenih Američkih Država, za koju nije bilo izričitog ovlašćenja u saveznom Ustavu, a država Merilend je, zarad slabljenja ove savezne Banke i pružanja pomoći svojim vlastitim državnim bankama, udarila porez na sve banke, izuzev banaka koje je ona osnovala i povlastila. U presudi ovog slučaja prihvaćeno je Hamiltonovo tumačenje implicitne vlasti. „Vlast da se oporeže uključuje vlast da se razori“, pisao je tada DŽon Maršal u presudi ovog slučaja. Na prigovor da je akt o osnivanju ove Banke neustavan, Maršal je odgovorio: „Između pobrojanih ovlašćenja ne nalazimo pravo osnivanja banke ili stvaranja korporacije. Ali u ovom instrumentu [Ustavu] nema rečenice, koja, kao u Ugovoru o konfederaciji, isključuje uzgrednu ili implicitnu vlast i koja zahteva da sve što je predato bude izričito i podrobno opisano.“ Tako je na osnovu ovakvog tumačenja Maršal izveo pravo federalne vlade da razrezuje i ubira poreze, pozajmljuje novac, uređuje promet i dr. Ako bi osnivanje nacionalne banke moglo da pomogne federalnoj vladi u vršenju ove delegirane nadležnosti, pravo na osnivanje banke treba prećutno pretpostaviti. A potom je usledila svojevrsna doktrina koja glasi:

„Mi priznajemo, kao što svi moraju da priznaju“ – izrekao je Maršal u često navođenom delu presude – „da su ovlašćenja vlade ograničena i da njene granice ne treba da budu premašene. Ali smatramo da temeljno tumačenje Ustava mora da dopusti nacionalnom zakonodavnom telu ovu slobodu izbora u pogledu sredstava kojima ovlašćenja koja su poverena treba da budu izvršena i koja će osposobiti ovo telo da obavi visoke dužnosti koje su mu dodeljene na način koji je najkorisniji za narod. Neka cilj bude legitiman, neka bude unutar dohvata Ustava, i sva sredstva koja su pogodna, koja su jasno prilagođena tom cilju, koja nisu zabranjena, ali su u skladu sa slovom i duhom Ustava, jesu ustavna.“

Drugi primer i danas delotvorne ustavne doktrine sadržan je u presudi Vrhovnog suda u slučaju Brown vs Board of Education of Topeka od 1954. godine. Danas je skoro zaboravljeno da je Ustav SAD od 1787. godine prećutno dopuštao ropstvo, i čak dozvoljavao uvoz robova do 1808. godine uz porez koji ne prelazi deset dolara po glavi (član I, odeljak 9, tačka 1). Ropstvo je ukinuto tek 1865. godine Trinaestim amandmanom na Ustav, ali je i posle skoro još jednoga veka praktikovana segregacija crnih i belih građana u svim oblastima društvenog života, pa i u školstvu. Kako je Četrnaesti amandman obezbeđivao „jednaku zaštitu zakonâ“ za sve ljude, već krajem XIX veka postavilo se pitanje da li je segregacija protivna ovom načelu. Godine 1896. Vrhovni sud je u slučaju Plessy vs Ferguson presudio da jednaka zaštita zakonâ za sve ne zahteva i da se sa svima jednako postupa, što je bilo izraženo u doktrini „odvojene ali jednake pogodnosti“. Godine 1954. u slučaju Brown vs Board of Education of Topeka postavilo se pitanje dalje održivosti ove doktrine, pa je Vrhovni sud jednoglasno podržao odluku svog predsednika Čarlsa Vorena da segregacija crnačke dece u školama predstavlja narušavanje odredbe o jednakoj zaštiti zakonâ u Četrnaestom amandmanu.

Da biste razabrali i naučili kako se stvara ustavna doktrina, navešću da je svoju novu doktrinu, koja je nalagala integrisano školstvo, Čarls Voren formulisao kao odgovor na pitanje: „Da li segregacija dece u javnim školama isključivo na temelju rase, čak i kad fizičke mogućnosti i drugi ‘opipljivi’ činioci mogu biti jednaki, lišava decu manjinske grupe jednakih obrazovnih mogućnosti?“ Mi verujemo – odgovorio je Čarls Voren – da ih ona lišava. „Segregacija bele i obojene dece u javnim školama ima štetno dejstvo na obojenu decu. Posledice su veće kada imaju sankciju zakona, jer se politika razdvajanja rasa obično tumači kao označavanje inferiornosti crnačke grupe. Osećanje inferiornosti utiče na motivaciju deteta da uči. Segregacija sa sankcijom zakona ima stoga tendenciju da uspori obrazovni i mentalni razvoj crnačke dece i da ih liši onih istih dobrobiti koje bi dobili u rasno integrisanom školskom sistemu… Stoga sada oglašavamo da takva segregacija predstavlja uskraćivanje jednake zaštite zakona.“

Kao što ste mogli zapaziti, Čarls Voren nije se, poput vas, bavio pitanjem da li nešto piše ili ne piše u ustavu, kako ste vi to činili u prethodnom slučaju, nego se, da bi formulisao novu ustavnu doktrinu koja je nalagala rasno integrisano školstvo, upustio u temeljita psihološka i pedagoška razmatranja. Zato vam savetujem da se manete drveno-advokatskih rasuđivanja činovnika Narodne skupštine, čije je tumačenje potpisao predsednik Zakonodavnog odbora Vlatko Ratković, i da se, povodom ustavnosti većeg broja odredaba Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, upustite u ozbiljna pravno-teorijska i politikološka razmatranja. Bilo bi najgore da se isključivo pozivate na član 177, stav 2 Ustava kojim se utvrđuje da se pitanja od republičkog, pokrajinskog i lokalnog značaja određuju zakonom i član 178, stav 1 po kojem Republika Srbija može zakonom poveriti autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave pojedina pitanja iz svoje nadležnosti. Jer, ako biste išli samo tim putem, ubrzo biste došli do zaključka skupštinskog činovnika da u tom prenošenju republičke nadležnosti na AP Vojvodinu nema nikakvih ograničenja, te da država Srbija može na Vojvodinu preneti sve svoje nadležnosti i time je učiniti potpuno nezavisnom i suverenom državom.

Da bi vam to bilo jasnije, postaviću vam hipotetičko pitanje: Da li bi Narodna skupština običnim zakonom mogla da prenese na AP Vojvodinu „suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost… međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama“ i „odbranu i bezbednost“, kao i „mere za slučaj vanrednog stanja“ (član 97, tačka 1 i 4 Ustava), što su svuda na svetu prerogative suverene i nezavisne države. Ako mislite da se i to može preneti običnim zakonom, onda nemamo o čemu da razgovaramo. Ukoliko, međutim, smatrate, da je to prenošenje republičke nadležnosti podložno izvesnim ograničenjima i da se na AP Vojvodinu običnim zakonom ne može preneti celokupna nadležnost države kao takve, onda sledi rasprava o tome koje su to granice i s kojom sadržinom Narodna skupština može običnim zakonom prenositi na AP Vojvodinu republičke, to jest državne nadležnosti.

Da bi se to utvrdilo treba pribeći sistematskom tumačenju, za koje izgleda nikada nisu čuli činovnici i pravni savetnici predsednika Zakonodavnog odbora Narodne skupštine. Naime, da bi se utvrdila kakva je bila namera ustavotvorca u pogledu statusa, prirode i obima pokrajinske autonomije, treba analizirati član 183, stav 2 Ustava kojim se utvrđuje materija od pokrajinskog značaja. To su:

1. prostorno planiranje i razvoj;

2. poljoprivreda, vodoprivreda, šumarstvo, lov, ribolov, turizam, ugostiteljstvo, banje i lečilišta, zaštita životne sredine, industrija i zanatstvo, drumski, rečni i železnički saobraćaj i uređivanje puteva, priređivanje sajmova i drugih privrednih manifestacija;

3. prosveta, sport, kultura, zdravstvena i socijalna zaštita i javno informisanje na pokrajinskom nivou.

Na osnovu ovako Ustavom utvrđene nadležnosti može se reći da je namera ustavotvorca bila da pokrajinu oblikuje kao oblasnu samoupravu, inače uobičajenu u pojedinim evropskim zemljama, koja u ovim trima oblastima konkurentske nadležnosti uređuje samo pitanja od pokrajinskog značaja. Da je ustavotvorac hteo da pokrajine imaju i pojedine prerogative države kao takve, on bi ih sigurno uvrstio u pokrajinsku izvornu nadležnost, utvrđenu članom 183, stavom 2 Ustava. No, kako to nije učinio, iz toga sledi nesumnjiv zaključak da Narodna skupština može običnim zakonom preneti na AP Vojvodinu samo ona pitanja iz republičke nadležnosti koja odgovaraju Ustavom utvrđenom statusu, prirodi i obimu pokrajinske autonomije. A to bi značilo da Narodna skupština može običnim zakonom poveriti AP Vojvodini samo ona pitanja iz republičke konkurentske nadležnoti koja su članom 183, stavom 2 već utvrđena kao pitanja od pokrajinskog značaja, tako što bi se u tim oblastima pokrajinska nadležnost proširila, a republička suzila. U svim ostalim oblastima Narodna skupština ne bi mogla običnim zakonom prenositi na AP Vojvodinu druge republičke nadležnosti, a naročito ne one koje su po svojoj prirodi bitne državne prerogative.

U nadi da vam je to jasno, razložno i prihvatljivo, sada ću vam pokazati da su pojedina pitanja koja su spornim Zakonom preneta na AP Vojvodinu bitne prerogative suverene države. To se najpre čini članom 3, stavom 2 osporenog Zakona kojim se AP Vojvodina ovlašćuje da zaključuje međuregionalne sporazume u okviru svoje nadležnosti. To je ius contrahendi koje isključivo pripada suverenim državama. Ponekad se u federacijama dopušta da federalne jedinice zaključuju međunarodne ugovore u okviru svoje nadležnosti, čime su svojevremeno raspolagale Ukrajina i Belorusija u trenutku osnivanja Ujedinjenih nacija, ali regioni u okviru unitarne države, kakva je Republika Srbija, uopšte ne mogu imati međunarodni ugovorni kapacitet. Zahvaljujući osporenom Zakonu, to sada, do odluke Ustavnog suda, AP Vojvodina ima.

Zatim se članom 3, stavom 3 osporenog Zakona AP Vojvodini daje pravo da u okviru svoje nadležnosti može osnivati svoja predstavništva u regionima Evrope, odnosno u Briselu. To je ius legationis koje isključivo imaju suverene države, tako da ni federalne jedinice u pravim federacijama ne raspolažu njime, a kamoli nekakvi okruzi i regioni. Pri tom valja zapaziti da su zakonodavci naveli ne samo predstavništva Vojvodine u regionima Evrope nego i u Briselu, koji je glavni grad Belgije i sedište vrhovne komande Atlanskog pakta i centralnih organa Evropske unije. To bi značilo da bi, pored Srbije kao države i Vojvodina imala svoja (diplomatska) predstavništva pri komandi Atlanskog pakta i središnjim organima Evropske unije.

Sledeće obeležje državnosti AP Vojvodine predstavlja njeno protokolarno izjednačavanje sa Republikom Srbijom. To je AP Vojvodini dato članom 5, stavom 3 koji glasi: „Vlada, na inicijativu izvršnog organa AP Vojvodine, može osnovati Stalnu mešovitu komisiju sastavljenu od predstavnika Vlade i izvršnog organa AP Vojvodine.“ Iako se odnos između AP Vojvodine i države kojoj pripada zasniva na načelu subordinacije višoj vlasti, osnivanje Stalne mešovite komisije na ravnoj nozi znači da između AP Vojvodine i Republike Srbije postoji odnos koordinacije. Takve mešovite komisije ne postoje ni u federacijama u kojima federalne jedinice imaju neka obeležja državnosti, a kamoli u unitarnim državama sa regionalnim autonomijama. Ali su tvorci ovog Zakona hteli da stave do znanja da AP Vojvodina nije deo Srbije nego da je ravna Srbiji.

Četvrto obeležje ne toliko državnosti koliko posebnog narodnosnog (da ne kažemo: nacionalnog) identiteta AP Vojvodine jeste Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, čija je ustavnosti osnivanja osporena pred vašim Sudom, a da vi niste smatrali potrebnim da taj spor blagovremeno rešite. Svuda u svetu akademije nauka i umetnosti su nacionalne ustanove, pa je uobičajeno da svaka država ima samo jednu nacionalnu (državnu ili kraljevsku) akademiju nauka i umetnosti. Član 64, tačka 9 osporenog Zakona utvrđuje da se „u budžetu AP Vojvodine obezbeđuju finansijska sredstva za rad Vojvođanske akademije nauka i umetnosti“, čime se protivustavno osnivanje ove Akademije post festum konvalidira. A to se čini ne samo da bi se istakla državnost Vojvodine, nego i njen ako ne nacionalni, ono bar poseban kulturno-istorijski identitet. Kako Srpska akademija nauka postoji već 170 godina kao najviša naučna i umetnička ustanova srpske države, navodna Vojvođanska akademija nauka i umetnosti jedino može biti nesrpska, akademija neke nesrpske kvazi države, slične onoj samozvanoj državi na Kosovu i Metohiji.

Sa velikim nestrpljenjem očekujem da vidim kako ćete oceniti ustavnost člana 9, stava 3 osporenog Zakona kojim se utvrđuje da AP Vojvodina može, ako to propusti nadležni organ Republike Srbije, svojim aktom privremeno urediti izvršavanje zakona na svojoj teritoriji. Posebno bih vas podsetio da ste odbili da se upustite u ispitivanje ustavnosti jedne odredbe Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije zato što Ustav ne utvrđuje ustavni zakon kao akt koji podleže ustavnosudskoj kontroli. Pa kako Ustav ne utvrđuje ni AP Vojvodinu kao instituciju koja uređuje izvršavanje zakona, nego član 123, tačka 3 Ustava propisuje da Vlada donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona, baš me zanima da li ćete prilikom procene ustavnosti člana 9, stava 3 osporenog Zakona primeniti analogiju. Inače, da vas podsetim, donošenje uredaba i drugih opštih akata radi izvršavanja zakona od strane vlade u teoriji države se smatra bitnom državnom prerogativom.

Ovim Zakonom se čak u 18 oblasti, koje se uopšte ne pominju u članu 183 stavu 2 Ustava, AP Vojvodini poverava nova nadležnost koja je do sada isključivo pripadala Republici Srbiji. Neke od njih već sada izazivaju veliko podozrenje. To, su, recimo, osnovno, srednje i visoko obrazovanje. Za početak se AP Vojvodini daje pravo da osniva sve vrste škola, uključujući i samostalne visokoškolske ustanove, i da daje dozvole za njihov rad, a verovatno će se završiti sa davanjem AP Vojvodini prava da i za srpske osnovce i srednjoškolske propisuje posebne školske programe, da bi se stvorio poseban, ne samo državni, nego i nacionalni identitet Vojvodine.

Jedna od bitnih prerogativa države kao takve jeste nadzor nad zakonitošću akata Uprave. Shodno članu 183, stavu 2 Ustava, tim ovlašćenjem AP Vojvodina uopšte nije raspolagala, nego su republički organi isključivo vršili inspekcijski i stručni nadzor i nad radom pokrajinskih organa i ustanova. Osporenim Zakonom, kao poverena nadležnost, uvodi se pravo AP Vojvodine da preko svojih organa, vrši inspekcijski i stručni nadzor u čak 23 oblasti. Sve su to do sada bile republičke, to jest državne nadležnosti. Ali, kako i AP Vojvodina treba da bude država u državi Srbiji, a možda i izvan nje, trebalo je i AP Vojvodini poveriti sve ove nadležnosti.

Bitno obeležje državne uprave po kome se ona razlikuje od lokalne ili oblasne samouprave u postupku povodom žalbe jeste drugostepena instanciona nadležnost. No, da bi to svojstvo države pripalo AP Vojvodini, osporenim Zakonom njoj se poverava pravo da rešava po žalbi u čak sedam oblasti. Sve me to navodi da vam postavim sledeće pitanje: Da li se poveravanjem AP Vojvodini inspekcijskog nadzora, nadzorom nad stručnim radom organa i ustanova i prava da rešava po žalbi protiv rešenja prvostepenih organa narušava ustavno pravo na jednaku zakonsku zaštitu zajemčeno članom 21, stavom 2 Ustava. Moj odgovor na ovo pitanje je potvrdan, što znači da sve ove već osporene odredbe Zakona treba proglasiti protivustavnim.

Naposletku bih vam ukazao na očiglednu mogućnost izigravanja i zloupotrebe koju osporeni Zakon pruža, čime se takođe narušava ustavno pravo na jednaku zaštitu zakona. Reč je o polaganju pravosudnih ispita (član 77), državnih stručnih ispita (član 78) i imenovanju stalnih sudskih tumača (član 79). Pošto već u načelu nije mogućno da dve različite ispitne komisije u Beogradu i Novom Sadu imaju potpuno ujednačene kriterijume, već sada se može zamisliti da će oni kandidati koji na ispitu padnu u Beogradu, privremeno promeniti mesto boravka da bi ispit položili u Novom Sadu, kao što je mogućan i obrnuti put od Novog Sada do Beograda. Inače, namera tvoraca osporenog Zakona je očigledna. Za početak se AP Vojvodini poveravaju polaganje pravosudnog ispita i imenovanje sudskih tumača da bi se završilo sa posebnim vojvođanskim sudovima, od prvostepenog do vrhovnog.

Konačno, slobodan sam da vam ponudim obrise ustavne doktrine na osnovu koje biste rešili ne samo ovaj nego i slične buduće ustavne sporove.

„Ustavni sud utvrđuje da Narodna skupština Republike Srbije ne raspolaže, po Ustavu, neograničenim pravom poveravanja AP Vojvodini republičkih nadležnosti, nego da su granice tog raspolaganja date u Ustavom utvrđenom statusu, prirodi i obimu oblasne, odnosno regionalne samouprave pokrajine kao takve. Karakter te samouprave prevashodno je određen članom 183, stavom 2 Ustava kojim se utvrđuje izvorna nadležnost pokrajine u trima oblastima. Iz toga sledi da Narodna skupština može običnim zakonom preneti na AP Vojvodinu samo ona pitanja iz republičke nadležnosti koja odgovaraju Ustavom utvrđenom statusu, prirodi i obimu pokrajinske autonomije. A to znači da Narodna skupština može običnim zakonom poveriti AP Vojvodini samo ona pitanja iz republičke konkurentske nadležnosti koja su članom 183, stavom 2 već utvrđena kao pitanja od pokrajinskog značaja, tako što bi se u tim oblastima pokrajinska nadležnost proširila, a republička suzila. U svim ostalim oblastima Narodna skupština ne može običnim zakonom prenositi na AP Vojvodinu druge republičke nadležnosti, a naročito ne one koje su po svojoj prirodi bitne državne prerogative.“

Ukoliko biste ovako ili na sličan način formulisali svoju ustavnu doktrinu, savršeno je jasno koje bi sve odredbe osporenog Zakona trebalo proglasiti neustavnim.

Možda će nekom od vas biti neugodno da prihvati ono što vam ja nudim. Nemojte se zbog toga uznemiravati! Ako je jedan od najvećih američkih predsednika Vrhovnog suda DŽon Maršal mogao da preuzima tumačenja koja je u svojim podnescima formulisao čuveni pravnik Danijel Vebster, vaš ugled neće biti nimalo manji ako usvojite tumačenje jednog vašeg starijeg kolege i profesora.

(DSS)