Demokratija mrkog lika

(Danas, 03.01.2009)

Kako je počelo, dobro je što se 2008. nije završila gore. Kako je moglo, daleko je od dobroga. Ako je tačno da najgore tek dolazi, nema druge nego stisnuti zube i setiti se devedesetih. Starijima će to možda pasti malo lakše nego mlađima. Nije im prvi put.

Mlađi su taman navikli da ponešto imaju. Sad valja navikavati na nemaštinu. Kao i u svim ružnim vremenima, malo će biti onih koji će se odreći letovanja u inostranstvu ili skupih provoda. Takvi imaju i za danas i za sutra. Nevolja prvo pogađa najbespomoćnije.

Komunizam je bio uspostavljen upravo radi takvih. Država je postala majka prezrenima i sužnjima koje je morila glad. Brinula je o svemu što sleduje radnom narodu. Što je bivala štedrije ruke, narod joj je bivao odaniji i razmaženiji. Nije mario za slobodu govora, slobodu štampe, ljudska prava i slične izume dokonog bogatijeg sveta. Nije mario ni za komunizam, ali nije imao ništa protiv njega. I kad se videlo da je s tim poretkom gotovo, Srbija nije bila spremna da se suoči sa stvarnošću. Uhvatila se za Miloševića u nadi da će on zaustaviti raspad starog sveta. Volela ga je dok je delio, iako je poklanjao tuđe. Kasnije je valjao zato što nije uzimao, što je otpisivao dugove, dopuštao da se ljudi dovijaju mimo zakona.

Većina je zamišljala demokratiju kao nešto bolje od devedesetih i pravičnije od komunizma. Svi će imati posao. Svi će imati više nego ranije. Dobijaće stanove, besplatno će školovati decu, voziće nova kola, putovaće bez viza. Živeće kao normalan svet... Nova 2001. dočekana je kao početak novog doba. Kad tamo... Demokratija je uskoro pokazala svoje mrko naličje. Najviše je ogrejala one koji su se dogurali bliže vatri. Ostali su umirivani sitnim darovima i uljuljkivani obećanjima da će privatni vlasnici promišljenije gazdovati bivšom društvenom imovinom. Rasprodato je sve što je vredelo. Srbija se bez opiranja pokorila novim gospodarima. Da bi narodu bilo lakše, oni su se prikrili iza zvučnih svetskih imena. Da ne bi imali previše posla s državom, sedišta svojih firmi smestili su na sigurnija mesta. Daleko od nje. Kada preprodavac švercovanog benzina za deset godina postane uglednik prvog reda, dobija se klasa koja danas vlada iz senke. Otud vodeći poslovni likovi ove zemlje deluju tako palanački u poređenju sa svetskom gospodom. Bogatstvo se može steći svakojako. Otmenost i gospodstvo stiču se pokolenjima.

Prvobitno gomilanje bogatstva u Srbiji verovatno nije bilo nežnije ni u poslednjoj četvrtini pretprošlog veka. Ko je imao, dalo mu se. Kako došlo, tako otišlo. Nešto u ratovima, nešto u preraspodeli posle njih. Ostatak su protraćili nezahvalni potomci. Otud je ovde teško pronaći seosku bakalnicu ili advokatsku kancelariju koja traje duže od dve generacije. U takozvanim dosadnim zemljama firme s porodičnim grbom pamte i po deset pokolenja predaka.

U Srbiji većinu i danas čine oni koji nisu naučili da je bolje upecati ribu nego čekati da se ona dobije. Demokratija je naučila ljude jedino toliko da je svoj svome najveći dušmanin. Ne veruje se političarima. Ne veruje se sudijama i lekarima. Crkva i vojska, kojima se zbog nečega verovalo, dokazuju da su i one odavde. Iako redovno glasa i neumorno bistri politiku, običan čovek je daleko od onoga iz Kardeljevih knjiga: da bude kovač sopstvene sreće. Da ima odgovornu državu, neprestano bi ga učila kako da bude odgovoran. I prema sebi i prema njoj. Umesto toga, ona mu se umiljavala dok je imala čime. U devetoj godini demokratije nema više ničega na prodaju. Da je bila odgovorna, demokratija bi pazila kome šta prodaje i kako taj gazduje kupljenim. I razumno bi trošila ono što je dobila. Prodato je prodato, zarada je potrošena na održavanje mira u kući. Sad je taj mir na najvećem iskušenju. Koliko god obespravljenih dolazilo pred Vladu, ona nema čime da ih uteši. Iskustvo uči da će ona više brinuti o sudbini desetak najmoćnijih kompanija nego o jadima zaposlenih u njima, o zaposlenima koji ne primaju platu i nezaposlenima.

Sudeći po novogodišnjim novinama i emisijama, jedini uspešni ljudi u Srbiji su vrhunski sportisti. Čavić i teniseri su uzori hiljadama mladih. Uspešni fizičari, matematičari ili inženjeri nisu u modi. Ući u svetski vrh teško je i u sportu i u nauci. Sportistu koji savlada prepreke na domaćem terenu očekuje stalno dokazivanje napolju. Najistrajniji se probiju i proslave. Prepreke koje stoje pred mladim agronomom ili hemičarom teže su savladive. Svakog može da zaustavi zavidni kolega, šef katedre ili neki činovnik u ministarstvu. Demokratija više mari za tenisere, košarkaše ili fudbalere.

Poslednje decembarske nedelje uveče putnički voz iz Novog Sada za Beograd imao je jedan vagon. Za Suboticu - takođe. Hoće li kroz godinu dana ići lokomotiva bez vagona ili će putnici gurati taj jedan vagon?

Loše je i ostalom svetu, reći će optimisti. Tuđ teret ne olakšava vlastito breme. Da su istrošene pruge po kojima lokomotiva vuče jedan vagon jedino što Srbiju čini izuzetnom, bilo bi lakše zamisliti dokle će ona stići 2009.