среда, 27. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Зашто је толико компликован процес одлучивања о позиву председника Русије председнику Србије да буде гост на Самиту БРИКС-а у Казању
Преносимо

Зашто је толико компликован процес одлучивања о позиву председника Русије председнику Србије да буде гост на Самиту БРИКС-а у Казању

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Врзић   
петак, 18. октобар 2024.

Председник Србије Александар Вучић желео је да сигнализира нешто када је прошле суботе на фудбалској утакмици Србије и Швајцарске – дакле, тамо где није било никакве формалне потребе за тим – из џепа извадио и демонстративно развио шал са (братски) спојеним заставама Србије и Русије. Дмитриј Песков, у име председника Русије Владимира Путина, сигнализирао је да нешто разуме кад је опоменуо да Европска унија Србији стално заврће руке и на њу врши притисак.

Негде између ова два сигнала, које Вучић, Песков и Путин сигурно разумеју боље од свих нас осталих, и даље се упорно крије одговор на питање зашто хоће и да ли не сме или сме председник Србије да прихвати позив председника Русије на Самит БРИКС-а који ће у Казању бити одржан од следећег уторка до четвртка.

*

Нема баш никакве сумње да нам јесте место тамо где ће се окупити прва, трећа и четврта економија света – по БДП-у мереном паритетом куповне моћи, рачуницом Светске банке – а уз Путина, Сија и Модија и низ других шефова држава и влада које су већ ушле у БРИКС или чекају у реду да уђу или макар да продубе сарадњу с блоком који је обухватио и Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате и Иран, поред осталих.

А да и не говоримо о ставу према Косову и Метохији који има убедљива већина чланица БРИКС-а у проширеном саставу. Па је и то ваљда неки разлог да будемо тамо.

Али биће тамо и председник једне НАТО чланице – Турске – а можда и генерални секретар Уједињених нација, што значи да је и то могуће, то јест изводљиво.

А опет, да је то у нашем случају извести једноставно колико би било (потпуно) нормално, Путин би већ добио потврдан одговор од Вучића након што га је јавно позвао у Казањ приликом недавног сусрета с потпредседником српске владе Александром Вулином.

Што нас враћа на поменуто разумевање Дмитрија Пескова.

Казао је портпарол председника Русије да ”Русија разуме притисак са којим се суочавају њени српски пријатељи”; да уз већ цитирано завртање руке као превасходни начин комуникације Европска унија непрестано поставља и друге услове за сарадњу с другима, значи уцењује, док БРИКС не чини ништа од побројаног него је то сарадња која се ”заснива на међусобном поштовању и спремности да одговоримо на бриге и интересе других” – страховито важна напомена, иначе, опробана и у пракси, која указује на суштинску разлику између једних и других. А то што делује исувише лепо да би било могуће не значи да је немогуће, него само да смо се исувише навикли да једино могућим, односно нормалним сматрамо ово чему смо изложени – завртању руку због кога нисмо у могућности да прихватимо испружену руку.

И тако још откако смо ступили на пут ЕУ интеграција без алтернативе. Већ смо на овом месту указивали шта то значи у пракси којој управо присуствујемо, али није згорег поновити. ”Једном кад нека земља аплицира да се прикључи Европској унији, она постаје наш роб”, објаснио је у (горкој) шали један бриселски званичник магазину ”Економист” још 2004. И ништа се у том погледу за ових 20 година није променило, напротив, сад је још и знатно горе.

О томе је, уосталом, посведочио и сам председник Вучић кад је најавио да ће свој одговор на Путинов позив крити до последњег часа, дан-два пред пут – вероватно да би незадовољној страни оставио што мање времена за исказивање незадовољства у виду завртања руке и осталих метода притисака и уцена. Оваква дипломатска игра жмурке на коју смо присиљени, осим што очигледно није израз уобичајене праксе, још је мање израз наше слободе да самостално водимо сопствену спољну политику. У складу с наведеним појашњењима Дмитрија Пескова и магазина ”Економист”.

*

”Ако кажем да идем у Казањ, обелоданиће да је то крај европског пута Србије и да се Србија коначно определила и уништила себе. Будем ли рекао ово друго, рећи ће да сам издао Русе и урадио не знам шта”, пожалио се председник Србије због избора пред којим се налази.

Ове речи заслужују кудикамо подробнију анализу зато што откривају и нешто више него што је већ на први мах евидентно.

Пре свега, ко ће рећи да је издао Русе? Руси, као што смо видели, иако настављају да очекују да ће поводом Путиновог позива бити урађено оно што је – речима Дмитрија Пескова – ”у интересу народа Србије”, изражавају и знатну количину разумевања за ситуацију с којом је Србија суочена. При чему том разумевању, сва је прилика, додатно доприноси и нови круг Вулинових састанака с највишим безбедносним званичницима Русије, који су у последње време толико учестали да, готово, престају да буду вест. Што упућује на утешан закључак да ти састанци нису ни намењени постизању медијског ефекта него је ту реч и о нечему знатно конкретнијем.

Но, ако неће Руси, рећи ће обичан овдашњи народ, и управо је на то Вучић мислио. Зато што зна да народ који га је изабрао мисли оно што је и он сам показао на фудбалској утакмици Србије и Швајцарске. Па је у склопу тога одлазак на Путинов позив у Казањ сасвим нормална појава док све друго није нормално. Другим речима, пут у Казањ на БРИКС представља израз непосредне српске демократије, односно поштовања воље народа.

Међутим, у таквом случају прети оно друго, што је први пут обелодањено тако јавно – претња заустављањем европског пута Србије. Што формално и не представља Бог-зна-шта јер поуздано знамо да још од брегзита постоје само европске дезинтеграције а не и интеграције, али би могло да са собом повуче и разноразне подлости које не треба одбацити олако и неопрезно само зато што је такво условљавање потпуно неприхватљиво.

*

Но све ово, наравно, надалеко превазилази значај питања да ли ће у Русију на БРИКС ићи Вучић или неки од највиших званичника Србије. Између БРИКС-а и ЕУ претње да тамо не одемо, у питању је избор између наше слободе и неслободе. Јер се само једна страна овде бави претњом, уценом и забраном. Да ли смо слободни или смо заробљени? Смемо ли да поступамо у свом интересу, или морамо да радимо у туђем? У складу с речима оног бриселског чиновника из ”Економиста”…

Што ће рећи да ћемо, тек када утврдимо докле смо тачно стигли у процесу деколонијализације, моћи да разумемо и шта је тачно председник Вучић сигнализирао оним српско-руским навијачким шалом на утакмици против Швајцарске. Једна могућност је да је то учинио као слободан човек који пријатељима јавља да им стиже у госте.

У супротном, сви смо, с њим на челу, заробљеници. Таоци подвођења вољи Брисела названој процесом ЕУ интеграција, које, барем, није скроз захватио стокхолмски синдром него, ето, још имају снаге да са чежњом оним лепим шалом махну, да знају шта осећамо упркос свом жалосном положају, онима који су их ослобађали пре тачно 80 година… А и сад нам доносе сву ону слободу коју можемо да издржимо.

Већ кроз пар дана сазнаћемо како у том погледу стојимо.

(РТ)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер