Idem u Vašington da se vidi da sam normalan čovek

(Vreme, 17.09.2009)

Slučaj Tomislava Nikolića pokazuje da ne treba gubiti nadu, jer ništa nije nemoguće: čovek koji je u zapadnim medijima donedavno redovno opisivan kao "antizapadni" i "nedemokratski" i u svakom pogledu potpuno neprihvatljiv političar, samo tri meseca posle posete Briselu, u razgovoru za "Vreme" najavljuje put u – Vašington! U međuvremenu, uspeo je da se istakne u ulozi borca za demokratiju, zahvaljujući odluci vlasti da usvoji restriktivan Zakon o javnom informisanju, da sačuva dobre odnose sa Moskvom, kao i da godišnjicu razlaza sa Vojislavom Šešeljem dočeka na poziciji lidera jedne od dve najjače stranke u zemlji. Razgovor počinjemo upravo osvrtom na istraživanja javnog mnjenja koja redovno detektuju visok rejting njegove Srpske narodne stranke, koja još nije proslavila prvi rođendan.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Uspeh je očekivan. Nisam neskroman da kažem kako sam mislio da će rezultat biti slabiji. Znao sam da je i stranka koju sam do tada vodio bila spremna za te rezultate, ali je imala kočnice koje više nisam mogao da otklonim. Isključenje iz te stranke oslobodilo mi je jedno polje za delovanje na kome sam se do tada kretao oprezno, pošto je postojala mogućnost da me neko zaustavi. Stranka je još uvek u usponu – nažalost, delimično i zbog toga što je Srbija u padu. Ekonomska, politička, bezbednosna, situacija svake vrste u Srbiji je veoma loša i građani instinktivno traže promenu. Mi smo trenutno jedina alternativa. Ja sam želeo da formiram stranku koja će da bude alternativa aktuelnoj vlasti. Da to nisam uradio, mogli su da budu mirni bar još deset godina. Da je sve ostalo kao što je bilo, uvek bih nastupao na izborima sa anatemom čoveka koji će Srbiju dovesti u izolaciju, sankcije. Makar kolika da je bila popularnost i moja i stranke, ipak su građani opreznije odlučivali da mi daju glas, kada su svi mediji govorili da je to glas za siromaštvo, za ogromna odricanja, za vraćanja u prošlost itd.

"VREME": Ipak, ima ocena da stranka nije dovoljno profilisana i da ne može da očuva visok rejting ako izbori ne budu vrlo skoro.

Nemoguće je da izgubimo potencijal koji sada imamo. U samoj stranci se kontinuirano nastavlja priliv članstva za koje ne možete da kažete da je bilo očekivano. Da ne govorimo o ljudima koji su bili jasno profilisani u drugim političkim strankama, a danas su potpuno, i srcem i dušom, za SNS. Šta to može da se desi u Srbiji Borisa Tadića što bi zaustavilo popularnost SNS-a? Voleo bih da vlada uradi to nešto što bi zaustavilo pad i posrtanje, pa makar mi i ne došli na vlast. Ali, ja imam 58 godina života i 20 godina u politici. Do sada niste imali previše razloga da kažete da grešim u procenama. Može samo da bude lošije po Borisa Tadića i njegovu kamarilu. Može samo da bude još veće ogorčenje građana, da bude još više nezaposlenih, još više pokradenih imanja, fabrika u ovako lošoj privatizaciji. Može samo da nam padne još više kreditni rejting, možemo samo još više da se zadužimo. Možemo samo još jedan deo države da prodamo ako bi ostao Boris Tadić na vlasti. Dakle, nisam miran zato što je situacija loša u državi, ali što se rezultata stranke tiče, miran sam kad god izbori da budu.

Rekli ste da ranije niste mogli da ostvarite bolji rezultat kada su svi mediji govorili loše o vama. Time, zapravo, potvrđujete da ste imali podršku medija nakon formiranja nove stranke. Šta ako tu podršku izgubite?

Srbija valjda više nije zemlja u kojoj će mediji da se stave na jednu stranu. Znam da postoje mediji koji nikada neće biti iskreno na strani stranke koju ja vodim, kako god da se zove i šta god da radi. Ali, ne može ni glavni urednik, ni vlasnik, ni novinar koji radi tekst da bude toliko obojen ili toliko glup pa da pomisli da čitaoci mogu da poveruju u sve što napiše. Znam da postoje mediji, u njih ubrajam i vaš, koji ne mogu da nam pomognu u borbi protiv Tadića. Predugo su podizali Tadića da bi sad prihvatili da to sve može da se sruši za nekoliko meseci zato što postoji neko bolji. I ne tražim da me ti mediji podižu. Ali, teško će biti sada da pročitam tako surove članke o SNS-u ili o sebi lično kakvi su nekada bili potpuno zamislivi za novine koje su bile proflisane prozapadno ili građanski, ili, nazovimo to "prodemokratski", pošto mislim da sam uspeo, da uz izvanredne kontakte sa novinarima koje sam uvek imao, uspostavim kontakt sa uređivačkim politikama. Mislim da se sad ne pruža previše mogućnosti da mediji budu protiv SNS-a u meri u kojoj bi to moglo da uplaši građane. Uplašiti građane da ću da maltretiram pripadnike manjina je sad nemoguće, jer sa njima imam izvanredne odnose, negde čak i koalicije. Bio sam na obeležavanju 15 godina osnivanja SVM-a, što je ranije bilo nezamislivo. Reći građanima da ću ja da zaustavim put u EU, nemoguće je – ja sam već bio u Briselu i dobio potpuno uveravanje da, što se tiče politike SNS-a, ona uopšte nije lošija od politike DS-a. Može samo da ima prednosti, pošto ne znaju kakvi bismo bili da smo na vlasti. Oni kažu – možda biste vi usporili, ali to tek treba da se vidi na vlasti. Do sada smo bili apriori ubeđeni da ćete da usporite, sad više nije tako. Sad više uopšte ne očekujem da se bilo kom mediju pruži prilika da prenese izjavu nekog evropskog zvaničnika o tome kako Srbija može demokratski da bira koga god hoće, ali će da snosi posledice ako izabere Tomislava Nikolića ili stranku koju on predvodi. Prihvatam da mediji, posebno oni koji su do tada rušili sve ono što sam ja radio, nisu odmogli osnivanje SNS-a. Sve dok Tadić nije shvatio da se demokratija u Srbiji za vlast previše ne isplati – nisu nas sputavali. E, sad, kad su analize pokazale da smo stigli DS, sad se Srbija ponovo pretvara u državu u kojoj treba zaštititi političara, da novine ne lažu o njemu, državu u kojoj treba svi mediji svakog dana da veličaju svaki potez predsednika države, vlade, pojedinih ministara, njihovu spoljnopolitičku poziciju, njihova putovanja po belom svetu, i pomalo izbegavati da se piše o tome šta rade Tomislav Nikolić i SNS. Mediji mogu dosta, ali ne mogu sve. Ne bih se bojao i da mediji krenu frontalno protiv SNS-a. Ne bih se bojao da će građani da shvate da ne valja SNS; pre bi shvatili da ne valjaju mediji.

Pišu mediji i o vašim putovanjima po belom svetu. Kojim povodom i sa kojim ciljem odlazite u Moskvu?

Ja imam više oslonaca u unutrašnjoj i spoljnoj politici nego što ih je najavio Tadić, pošto nije zapamtio sve što sam govorio u predizbornoj kampanji. Zaboravio mi je Indiju, vidim da pominje arapski svet, putuje tamo, ali Afriku je zaboravio, Latinsku Ameriku, posebno Brazil. Ja se oslanjam na zemlje članice BRIK-a, znači, Brazil, Rusija, Indija, Kina, uz EU koju ne treba zaboraviti. Ja sam, verovatno uz protivljenje Borisa Tadića, pošto sam bio zamoljen da to bude tajna dok se ne sretnemo, bio u Briselu i razgovarao o sudbini Srbije u odnosu na EU i hoću da odem u Moskvu da vidim ko koči odnose sa Ruskom Federacijom i zašto nijedna ruska investicija ovde ne uspeva. Da li je kriva ruska ili srpska strana, da li to neko koči, ili to ovde rade nesposobni ljudi. Zašto su propali i Ikarbus, i Prva petoletka, i Lukoil koji je uzeo Beopetrol, zašto u Boru nije došlo do saradnje sa Rusijom, zašto ruska banka koja postoji u Srbiji ne radi ništa? I mene i ljude sa kojima sarađujem možete da svrstate u rusofile. Ako Rusija može da bude najjači partner EU i ako EU može da bude najjači partner Rusije, što bi Srbija izbegavala bilo kakvo partnerstvo? Ne oslanjam se na Rusiju isključivo zato da ona svojim vetom u SB-u drži sudbinu Kosova i Metohije u našim rukama. Ja se oslanjam na Rusiju koja je ogromna zemlja sa ogromnim potencijalima i sa, čini mi se kako se cene nafte polako stabilizuju, najjasnijom perspektivom oko sirovine, energenata, posebno gasa, nafte i ruda. Dvadeset dana potrošnje grada Moskve je celokupna proizvodnja Srbije. Kako mi da izbegnemo tog partnera?

Da li postoji mogućnost da odete u Južnu Osetiju, kao što se spekuliše?

Ne postoji. To bi bilo zlonamerno tumačeno – eto, on se bori za Kosovo i Metohiju, a odlazi u Južnu Osetiju da prizna nezavisnost Južne Osetije. Veliki mogu da se igraju našim sudbinama i oni to i rade. Mogu da imaju dvostruke aršine i oni ih primenjuju, ali Srbija s tim ne sme da se igra. Nama je dragocena ruska pomoć, ali mi ne smemo da idemo dalje u pogledu priznavanja nezavisnosti Južne Osetije u odnosu na Gruziju nego što tražimo da se desi sa Kosovom i Metohijom u odnosu na Srbiju. Zašto sam napadan proteklih godina u vezi s odnosima prema Hrvatskoj? Govorio sam da sa njima ne možemo da imamo odnose sve dok ne reše pitanje demokratije, poštovanja ljudskih prava i manjinskih posebno u odnosu na srpski narod, ali da je to za nas država u granicama u kojima ju je priznao UN. Ne mogu da kažem Srbija je u granicama sa Kosovom i Metohijom, tako je član UN-a, a Hrvatska nije, iako je član UN-a. Neki standard male države moraju da primenjuju da bi i na njih bio primenjen. Rusija može da traži nezavisnost Južne Osetije a da ne da nezavisnost Kosova, Amerika može da traži nezavisnost Kosova a da ne da nezavisnost Južne Osetije. Ja vidim tu igru i ne bih želeo da se Srbija u to umeša, ni dok je Boris Tadić na vlasti ni kad mi pobedimo. Voleo bih da odem u Južnu Osetiju da vidim šta se to desilo, kakve su razmere, koliko je srušeno, šta se ulaže da se to podigne, ali dalje od toga politički ne bih mogao. To je moj stav i Ruska Federacija zna taj moj stav.

Idete i u Vašington?

Još dok je gospodin Manter bio ambasador SAD u Beogradu, postojala je ideja da se organizuje moja poseta SAD. A pre desetak dana primio sam predstavnika Srba iz Amerike. Zamolio je ako mogu da odvojim vremena da mi i Srbi koji žive u Americi organizuju posetu, kao što sam nekad išao u Australiju, da obiđem njihove crkvene opštine, mesta gde se okupljaju. Oni bi sve to pripremili i mogao bih da obiđem i Stejt department. Nije mi to prevashodna želja, neću to da odbijem, ali ne gradim svoju politiku na tome da moram da odem u Vašington i da tamo neko veoma visok mora da me primi. Poštujem odnose među državama kad se sreću ljudi na funkcijama. Ja predvodim opozicionu stranku i ne želim da mi bilo koja administracija pokaže jasno da je njena želja da ja pobedim. Želim da odem tamo da se vidi da sam, prvo, normalan čovek, a drugo, da su odnosi te države prema Srbiji normalni i da mogu da budu normalni bez obzira na promenu vlasti. Dosad se znalo – ako pobede jedni, sa jednom silom ćemo da sarađujemo, ako pobede drugi, sarađivaćemo sa drugom. Ja sam prvi rekao da mi treba da sarađujemo ne samo sa obe sile nego sa celim svetom i sad to neki pokušavaju da iskoriste i, Bogu hvala, neka koriste. Taj odlazak u SAD ne tražim, ali ako bude predložen, svakako ću da odem. Uostalom, još nigde nisam prodao dušu, nigde nisam promenio svoj stav, neću to sigurno ni u SAD. Nigde nisam izbegao da kažem ono što mi se ne sviđa, neću izbeći ni u SAD, ali kontakti moraju da postoje.

Pretpostavljam da tamo ipak nećete pričati o granici Karlobag, Karlovac, Ogulin...

Ali ja o tome ne govorim više ni u Srbiji. Taj stav sam promenio dok sam vodio SRS. I često su novinari, koji su želeli da me u očima dotadašnjih birača SRS-a malo smanje, pitali hoću li da ratujem za te granice, i tad sam kao jeres rekao da nećemo da ratujemo i da onaj ko voli da ratuje treba da ratuje u glavi. Dilemu oko toga da li to mogu da promenim a da opstanem politički rešio sam ima već tri-četiri godine i ja to pitanje sebi ne postavljam.

Kako je došlo do promene američkog stava prema vama?

Jedna stvar mora da se zna. Vojislav Šešelj je zabranjivao kontakte sa bilo kim. Mogli smo da se viđamo sa predstavnicima Rusije, Kube, arapskog sveta, Kine, Indije, ali zapadni svet je za nas bio zatvoren. Ja sam prvi od 2003. naovamo dozvolio da se srećemo i sa posmatračkom misijom EU u Beogradu, sa misijom OEBS-a... Kad smo počeli da osvajamo lokalnu vlast, dozvolio sam predsednicima opština da ostvaruju kontakte i sa predstavnicima zapadnih ambasada i sa finansijerima. Nemoguće je živeti bez toga. Može ako se izoluješ, imaš 15 odsto glasova i kažeš da za tebe Zapad ne postoji. Onaj ko želi da vodi zemlju ne može da kaže da neko ne postoji za njega. Ta promena mog stava, koja nije mogla do kraja da dođe do izražaja u SRS-u, a došla je do kraja u SNS-u, sigurno da je promenila stav ne samo SAD – skoro da nema zapadnog diplomate u Beogradu s kojim nisam već razgovarao. Sad me poznaju, sad znaju šta govorim. Svima govorim isto, u javnosti ovde istupam na isti način, dakle slika je jasna. Mislim da u SAD, makar koliko da smo mali i nevažni, postoji neko ko brine kakvi će biti odnosi između Amerike i Srbije. Sigurno da nije baš svejedno kakvi će odnosi da budu. Ja hoću da Amerika zna do kakvih promena će doći kad pobedimo, a šta neće biti promenjeno.

Kada planirate taj put?

Mislio sam da ovog meseca obavezno budem u Moskvi. U oktobru nas čeka mnogo toga. Počinje redovno zasedanje Skupštine na kome će sigurno biti Statut Vojvodine, to ne bih hteo da propustim, 17. oktobra imamo obeležavanje godišnjice stranke, 18. oktobra su izbori u Vrbasu i posle toga bih mogao da idem.

Tvrdite da ćemo imati i republičke izbore i to u martu. Na osnovu čega?

Ja sam u opoziciji i moram da govorim optimistično o tome da će biti izbora. Ali, posle glasanja o Zakonu o informisanju vidi se da postoji još jedna rezerva u vladajućoj koaliciji. Sad je valjda potpuno jasno da će LDP ići protiv vlade sve dok ona ne treba da padne, a da onda neće ići protiv vlade. Vladajuća koalicija nije više ograničena samo na 128, 129 poslanika, nego ih ima oko 140 i ako gledate hoće li zakoni biti izglasavani u Skupštini ili ne –mislim da to nije osnov da vlada padne. Postoje sukobi među njima, ali dok ne shvate svi iz vladajuće koalicije šta Tadić zapravo hoće, oni te sukobe neće dizati na nivo da od toga zavisi sudbina vlade. Tadić je izjavio pre dva meseca da je propast Srbije u malim političkim strankama i da one treba da nestanu, a sada pravi ugovor sa Batićem po kome će Batić imati dva poslanika posle izbora šta god da se desi. Sad će svi hteti da urade tu trgovinu i onda će im biti svejedno da li će biti izbora. Ja sam zaista drugačije zamišljao Srbiju i nekad sam u neformalnim kontaktima sa Borisom Tadićem možda bio i naivan. Javno sam zastupao ideju o dva velika bloka i on je, čini mi se, bio veoma blizu toga. Sad je jasno da mi nećemo imati dva jasno profilisana politička bloka zato što on vuče za sobom ucenjivački kapacitet koji prvo on trpi sve dok može, a onda tera Srbiju da trpi ministre iz stranaka koje nemaju ni jedan odsto. I da ti ministri u stvari vode državu. Da li Tadić zaista ne vidi da je Dinkić krenuo u formiranje stranke širom Srbije i da koristi državu, državni aparat, mogućnost zapošljavanja, mogućnost dobijanja poljoprivrednih kredita... Ja bih se zabrinuo da moji koalicioni partneri krenu tako. Ugled DS-a je u padu, a Dinkić bi da podigne svoj ugled. Kako je to moguće, ne znam. Zaista bih voleo da Tadić razmišlja državotvorno i da dozvoli građanima Srbije da izaberu onu vlast koja im je sad po volji. Ja jesam zato da mandat traje četiri godine, da imate neku stabilnost, da imate projekte koje ostvarujete u tom periodu, ali ovo nije vreme za to, ovde se požari gase iz dana u dan i očigledno je da mi rasipamo dragocenu vodu i umesto da gasimo požare kvasimo nešto što vatra neće ni da dohvati. Ako ima tako malo sredstava u budžetu i mogućnosti da se taj budžet puni, onda se to mora rasporediti tako da budu zadovoljni građani Srbije, a ne ministri. Pošto oni ne čine ništa da građani budu zadovoljni, sigurno je da Srbija sada nema vlast koju građani žele. U to sam ubeđen. I da im treba pružiti priliku da izaberu drugu vlast. Kad će to Tadić odlučiti... Znam da je propustio pravo vreme, nije bio mudar kao Milo Đukanović da raspiše izbore na početku krize i da sad može da maše četvorogodišnjim mandatom dobijenim u vreme krize. Znam da i njegove analize govore o tome da mu je ugled sve manji iz dana u dan i to može da bude otežavajući faktor i da davi Srbiju možda još dve godine.

Da li sve to tera i vas na razmišljanje o promeni stava da na izbore izađete samostalno?

Neću na taj način da razmišljam, zato što želim da pobedimo i želim da to bude normalna Srbija i normalna vlast. Zaista ne bih mogao da povedem 15 stranaka na svojoj listi i da svaka ima udeo u vlasti posle izbora. Onaj ko to želi neka glasa za DS i Borisa Tadića. Neprihvatljivo mi je i da postoje stranke koje posle izbora mogu da se odluče hoće li na jednu ili na drugu stranu. Pozvaću sve stranke da se u kampanji izjasne s kim će da prave vlast ako to bude moguće. Neke stranke moraju da budu i u opoziciji ako njihova opcija ne pobedi. Neću ni da sarađujem sa političkim strankama koje se ne proveravaju na izborima. Ne treba mi to.

Da li je moguće formiranje koalicije DS i NS posle izbora?

To nije moguće zato što, bar u prvom mandatu, ne bismo imali opoziciju. Zatim, ja ne mogu da mu kažem – sad kad si vodio Dinkića sa sobom, ili Vuka Draškovića, sad oni ne mogu da budu u vladi, kao što ne bi mogao ni on meni da se meša u kadrovsku strukturu. Bezmalo bi cela Srbija u tom slučaju bila na vlasti, a onda bi se rodila neka nova opozicija koja bi bila lošija i od DS-a i od SNS-a, ali bi bila alternativa. A što bismo mi to radili? Hoću da se ove dve stranke razvijaju da bi jedna drugu pobeđivale i da svako ko pobedi na sledećim izborima zna da ima ogromnu, jaku opoziciju i da će ta opozicija da dođe na vlast. I videćete kako će ministri drugačije da rade i da se trude da svaki dan bude ispunjen poslom, a ne reklamiranjem i TV snimcima. I kako više neće biti mita i korupcije, jer će svi papiri biti dostupni tadašnjoj opoziciji a budućoj vlasti. Ne može se desiti da Dinkić, Đelić i ostali budu na vlasti deset godina u kontinuitetu. Osnov za demokratiju je da se vlast menja. Bilo bi idealno da mi i DS izgradimo takve odnose da budemo suprotstavljeni, da ne budemo neprijatelji, da se borimo ponašanjem, programom, delovanjem, a ne time ko će koga više da uništava, omalovažava, time ko će više svojih ljudi da zaposli a tuđih da ostavi bez hleba, i ja sam ubeđen da će Boris Tadić to shvatiti kad-tad. On se jedno vreme tako ponašao a onda su ga uplašili njegovi tzv. saradnici analizom da mi na taj način dobijamo sve veću popularnost. Pa šta? Hoće li sad da nas kao Milošević hapsi da ne bismo rasli? Neće moći. Njemu još uvek EU i institucije dozvoljavaju grublji zalaz u demokratiju nego što bi bilo kome. Da sam ja predložio Zakon o informisanju, on ne bi prošao nikada. Za Borisa Tadića je još uvek moguće, ali ubeđen sam da su packe koje dobija od njih sve jače i jače i da mu se stalno projektuje slika da bi za Evropu i SNS mogla da bude prihvatljiva. Ali ja očekujem da zbog toga on bude bolji, a ne da bude gori. Na lokalnom nivou neka ljudi biraju s kim će da sarađuju. Moj uslov je samo da poštuju svoju snagu, da je ne daju budzašto i da mi odgovaraju za to što su rekli s kim mogu da sarađuju, a s kim ne.

Ali, Tadić vam je Zakonom o informisanju učinio uslugu, dobili ste priliku da se borite za demokratiju i slobodu medija.

To je paradoks. Ja sam učestvovao u izglasavanju takvog zakona 1998. godine. On ga je valjda tada napadao, ili ga je zlurado napadao, a bilo mu je milo što takav zakon postoji. Danas ja kažem – jeste, pogrešio sam, ali neću više da grešim. Ali, ako ti je moja sudbina vodič, nemoj da pogrešiš. Jedanaest godina je prošlo od onda, vidiš šta smo sve doživeli, mogli su da nas pobiju 5. oktobra na ulicama zbog tog zakona. Međutim, šta se sad dešava? Da mediji rade protiv Tadića zbog tog zakona, kao što su radili protiv Šešelja, Tadić više možda ne bi bio ni na vlasti. Ali ovde se oprašta Borisu Tadiću ono što nikom drugom ne bi. Što je dozvoljeno Bogu, nije dozvoljeno volu, postoji jedna takva izreka. Tadić može sve. On prebaci na Dinkića odgovornost za donošenje Zakona i sad svi novinari kažu da je to Dinkićev zakon. A što ga Tadić podržava? On odgovornost za Statut Vojvodine prebaci na poslanike iz Vojvodine, iako su njegovi; ovde u Beogradu kaže da Statut ne može da prođe ako je neustavan, a na kraju će verovatno da prođe. Sve je to sad igra. Ja ne umem da igram te igre.

(Razgovarala Vera Didanović)