Koja je cena zbližavanja Rusije sa NATO

(Fond strateške kulture, 18.11.2010)

U Lisabonu će se 19-20. održati samit NATO, na kome će biti usvojena nova strateška koncepcija Alijanse, u kojoj će biti verifikovan prelazak vojno-političkog saveza sa izvršavanja odbrambenih funkcija u regionalnim dimenzijama na rešavanje globalnih zadataka u interesu „jezgra“ savremenog kapitalističkog svetskog sistema. U suštini će to značiti institucionalizaciju pobede Zapada u trećem svetskom (hladnom) ratu – pobede, koja se ispoljava već u odustajanju od Jaltinsko-Potsdamskog sistema i stvaranju funkcionalnog „zamenitelja“ OUN (u krajnjoj liniji, njenog Saveta bezbednosti).

Primetimo usput, da čim je Rusija pristala na učešće na Lisabonskom samitu, NATO je smesta „dolio kašiku žuči u čašu meda“ i isplanirao da se na narednom samitu „sredi problem letova“ koji se odnosi na Rusiju u vezi sa njenim učešćem u događajima 08.08.08, uz angažovanje Sakašvilija u tom „sređivanju“.

Uvlačeći Rusiju (zemlju „poluperiferije“) u savez sa NATO u svojstvu mlađeg partnera i uključujući u to Evropu, Amerika je opet, kao i prilikom pregovora o novom Sporazumu o strateškom ofanzivnom naoružanju, „saterala“ osnovne elemente sistema za donošenje političkih odluka u svojevrsni „operativni cajtnot“, koji obezbeđuje proces (dirigovan izvana) kretanja Rusije i NATO u susret jednih ka drugima.

Cilj organizovanja takvog „ususretnog kretanja“ se i ne krije. Uključivanje Rusije u „globalnu mrežu bezbednosti“, izjavio je Zbignjev Bžežinski, treba da oslabi njene „imperijske ambicije“.

Kaže se – za jednog premlaćenog daju dvojicu nepremlaćenih – ali samo u tom slučaju ako premlaćeni shvata, zašto su ga i kako premlatili, ako iz poraza izvuče pravilne zaključke i iskoristi ih za razradu budućih „pobedničkih strategija“. Svojevremeno pretrpevši poraz u Prvom svetskom ratu, Nemačka, kako je pisao K.Polanji u „Velikoj transformaciji“, „pokazala se sposobnom da shvati skrivene mehanizme uređenja sveta XIX veka i da iskoristi svoje znanje, kako bi srušila to uređenje. Izvesnu zlokokobnu intelektualnu superiornost Nemačke izgradili su njeni državni pregaoci 1930-ih godina. U Rusiji, međutim, sa „intelektualnom superiornošću“ nešto ne štima.

Zbližavanje sa NATO danas – nije to prosto politička odluka, to je još i civilizacijski izbor. Krećući se u pravcu NATO, neophodno je znati, jesmo li mi spremni (ne samo onaj slabašni „vesternizovani“ stalež, nego i većina aktivnog stanovništva) da se „stopimo“ sa onima, koji su vekovima ratovali protiv nas, koji i danas protiv nas vode „hladni rat“ u novoj varijanti – na osnovu strategije „indirektnih akcija“, uz korišćenje tehnologija „dirigovanog haosa“.

Kako objasniti deklaracije o zbližavanju sa NATO u uslovima, kada je 2. novembra 2010. godine Stejt department SAD podržao teritorijalne pretenzije Japana prema Rusiji, a Evropski parlament još 2005. godine doneo rezoluciju, u kojoj je Kurile označio kao „okupiranu teritoriju“ i pozvao Rusiju da ih vrati Japanu?

Ako pak ruska strana tretira u svojstvu temeljne spoljnopolitičke strategije „model pragmatičnog partnerstva“, utemeljenog ne na zajedničkim vrednostima, već na zajedničkim interesima, onda bi bilo dobro odrediti na šta se svodi zajedništvo datih interesa.

Novi svetski poredak, koji se danas stvara na ruinama razrušenog od strane Zapada „jaltinsko-potsdamskog sveta“, nosi sobom zaoštravanje negativnih svetskih procesa pod uticajem određenih cikličnih tendencija („kondratjevskih ciklusa“). Još je i lično D.N.Kondratjev ukazivao na to, da su „dugi ratovi“ tesno vezani sa preokretnim političkim događajima, kakvi su, po pravilu , krupni ratovi i geopolitička pomeranja. Pri tom prelazak sa „povećavajućeg“ na „snižavajući“ talas daje visoku verovatnoću nastajanja ozbiljnih ratova, ili čak krupnih regionalnih vojnih konflikata. Već sada situacija na Dalekom Istoku liči na onu, koja je nastajala u Evropi uoči Prvog svetskog rata. Iz rezultata radova na problemu „istraživanja budućnosti“, koji su obavljani u Ruskoj akademiji nauka (IPM „M.Keldiš“, MGU i dr.) može se videti:

- kao prvo, izlaz iz globalne krize 2008-2010. godine, najverovatnije, neće dovesti do stabilnog rasta, i već u 2012-2013. godini sasvim je verovatna nova svetska ekonomska kriza;

- drugo, period od 2014-2020. godine biće ispunjen socijalnim i vojno-političkim konfliktima.

To jest, nakon definitivnog rušenja Jaltinsko-Potsdamskog političkog sistema suština novog svetskog poretka će postati stanje „globalne turbulentnosti“. Svetski sistem se nalazi, govoreći jezikom sinergetike, u "mešajućem sloju“. Ovde su teorijski mogući različiti putevi izgradnje globalnog sveta, pored ostalog ne obavezno onog koji vodi ka „svetu Amerike“. Jasno je da je u toku proces globalne transformacije sveta, ali nije jasno u kom pravcu.

Da li je to kretanje ka kasnom kapitalističkom svetu, u kome su gazde „transnacionalne zajednice“, ili nastupa postkapitalistički svet, u kome 20 procenata planete živi u segregiranom segmentu i materijalnom luksuzu, a 80 procenata – u haosu i bedi.

U suštini, mi živimo u epohi sistemske krize i istorijskog posrnuća kapitalizma, zaoštrenoj efektom „probuđene Azije“. Za Rusiju je glavni zadatak da se ne stropošta u „crnu rupu istorije“, zajedno sa kapitalizmom. Međutim, upravo u tom pravcu Zapad i gura Rusiju – njemu nisu potrebni jaki konkurenti u postkapitalističkom svetu, njemu je potrebno „definitivno rešenje ruskog pitanja“.

Date odrednice celishodno je razmatrati kao ograničavajuće uslove prilikom formiranja modela „pragmatičnog partnerstva sa NATO“.

Dakle, šta Alijansa nudi Rusiji?

U članku rukovodioca Vojne misije za veze sa NATO u Rusiji, general-majora mađarske armije Lasla Maka „Sinatrina doktrina“ – izbor NATO i izbor Rusije“, objavljenom u listu „Nezavisni vojni pregled“ 29. oktobra 2010. godine sadrži se poziv rukovodstvu Rusije na zajedničku procenu opasnosti po bezbednost. Misao je dobra: u istoriji ima podosta primera, kada su se pred licem zajedničkog neprijatelja sklapali i najneverovatniji paktovi i blokovi, najfantastičniji sa aspekta zdravog razuma. Blok „SSSR-SAD-Engleska“ za borbu protiv Nemačke – može poslužiti kao najbolji i najsvežiji primer.

Koje su to zajedničke opasnosti po bezbednost koje pariraju strateškom savezu Rusija – NATO? Ako „profiltriramo“ nejasne reči, osnovni zamisao ponuđenog „partnerstva“ sasvim je jasan:

1. Uvući Rusiju u konfrontaciju sa svetom islama.

2. Neutralisati Rusiju u pitanju izglednog vojnog rešenja „iranskog pitanja“ – likvidacije Irana kao subjekta svetske politike i regionalnog lidera.

3. Iskoristiti Rusiju u svojstvu „goriva“ u „gorionik“ koji usporava kretanje „lokomotive“ NATO putem uvlačenja naše zemlje u avganistansku avanturu.

4. Zabiti klin u ranije izgledni strateški dijalog sa Kinom, zatvoriti „krug opkoljavanja Kine“.

Ovde je umesno postaviti pitanje: „A da li nam je sve to potrebno?“

Zašto bi Rusija bila „odbrambena linija“ NATO u slučaju oružanog konflikta u Aziji? Nije li bolje da se „sa suprotne obale posmatra požar“, kako predlaže deveta strategema bitke pri izjednačenosti snaga? Nije li bolje ostati na poziciji „pametnog majmuna“ i, „sedeći na vrhu planine, posmatrati kako dva tigra kidišu jedan na drugog“ u očekivanju, kako će se okončati bitka između SAD i Kine na deviznom i industrijskom frontu?

Ukoliko se to ne učini, za Rusiju se može ponoviti situacija sa „čudnim ratom“ 1939. godine, kada su posle napada na Poljsku, Engleska i Francuska objavile rat Nemačkoj, ali su tako „zaštitile“ tu zemlju da je ona bila okupirana za par nedelja....

Analizirajući politiku Zapada u celini i Alijanse posebno, ne može se baš verovati u to da će u slučaju krupnog konflikta Rusije i, na primer, Kine, vojnici evropskih armija priteći nama u pomoć u Sibirsku tajgu ili Zabajkalske stepe.

Pozicije ruskih „agenata promena“ u vezi sa datim problemom svode se na sledeće:

1. Rusija treba da načini civilizacijski izbor u korist Zapadnog sveta, da sačuva sadašnji (u raspadanju) svetski sistem, makar i ostala poluperiferna zemlja (a za to će nam, možda, pomoći u modernizaciji ekonomije).

2. NATO – to je „ulaznica“ u Zapadni svet.

3. Strateški savez sa NATO je prvi korak u budući ulazak u Alijansu, koji obezbeđuje pravo kupovine „ulaznice“ u Zapad (u Evropsku uniju itd.). Pristalice takve sheme stalno prećutkuju cenu pitanja.

Zato ćemo mi shematski prikazati, koliko može koštati „ulaznica“ u NATO.

„Cena pitanja“ formira se od gubitaka, uslovljenih sledećim faktorima:

1. Principom konsenzusa prilikom donošenja odluka u NATO.

2. Neophodnošću regulisanja svih teritorijalnih sporova.

3. Neophodnošću prelaska na standarde NATO.

4. Ograničenjem mogućnosti vođenja samostalne politike u vojno-poliitčkoj sferi, pored ostalog u sferi vojno-tehničke saradnje.

5. Urušavanjem temelja politike Rusije o nepuštanju u NATO zemalja iz bivšeg SSSR.

6. Neophodnošću doznačavanja sredstava u budžet NATO, koja se preraspodeljuju u ciljeve koji se ne podudaraju uvek sa interesima Rusije.

7. Iznuđenom privrženošću himeri „atlantske solidarnosti“, i kao posledica, ulazak u „energetski NATO“, što povlači za sobom odustajanje od inicijativa Rusije za stvaranje „gasnog OPEK“.

Osvrnimo se podrobnije na prva dva faktora.

U cilju regulisanja teritorijalnih sporova, Rusija će morati:

1. Da vrati Japanu takozvane „severne teritorije“ (četiri ostrva Kurilske grede). To, kao minimum. Svojevremeno je američki Kongres doneo neoročenu rezoluciju sa zahtevom o reviziji mirovnog sporazuma iz San Franciska i savezničkih dokumenata u vezi sa Japanom. U toj rezoluciji vladi SAD je „preporučeno da smatra nezakonitim činom otrgnute od Japana teritorije, i to ne cele (!) Kurile, nego i Južni Sahalin. Ova rezolucija je na snazi i dan-danas. Dovoljno je setiti se nedavne podrške američkog Kongrea protestima Japana povodom posete predsednika Rusije Kurilskim ostrvima.

2. Rusija će morati da ustukne i u „arktičkom sporu“ sa Danskom i Kanadom, i da, između ostalog „vrati“ Lomonosovljev venac. I to opet kao minimum. Nije isključeno da će Rusija morati i da u potpunosti napusti svoje pozicije u vezi sa Arktikom i da se složi sa Evropskom unijom, koja pokušava da internacionalizuje Arktik, isto kao i Antarktik. Već je objavljeno da se „severna dimenzija“ NATO proširuje do polova.

3. Nije isključeno da će Rusiji biti predočene i teritorijalne pretenzije, koje zvanično nisu oformljene, ali postoje de fakto.

Kao prvo, Estonija je tražila da joj se vrati Pečerski, a Letonija – Postalovski region u Pskovskoj oblasti.

Drugo, Rusija ni do danas ne može da sa Ukrajinom usaglasi status Kerčenskog zaliva i Azovskog mora.

Treće, nisu rešeni problemi crnomorske granice sa Gruzijom. Neophodno je podeliti teritorijalne vode, ekonomsku zonu i kopneni deo. Demilitacija kopnene granice otežana je postojanjem novih regionalnih političkih subjekata (Abhazije i Južne Osetije).

Četvrto, prikaspijske države zahtevaju podelu Kaspija i, što je najvažnije, njegovog dna, čiji deo žele da dobiju Kazahstan, Turkmenija i Azerbejdžan.

Osim teritorijalnih pretenzija Rusija se suočava i sa specifikom donošenja odluka u NATO po principu konsenzusa, jer na njen ulazak u Alijansu treba da pristanu svi njeni članovi. I ovde je neizbežan sukob sa „novom Evropom“ u liku Poljske i zemalja Pribaltika, koje su sebi već delegirale posredničke funkcije između Rusije i Zapada, shvatajući ih kao funkcije ocene i nadzora!

„Nova evropska državnost“ inkorporirala je u sebi agresivni nacionalizam kao svakodnevnu strategiju, koji se sve više ispoljava u formi direktnog „evropskog fašizma“ (primer: nedavni skandal sa ministrom inostranih poslova Letonije, čiju je ksenofobsku poziciju faktički podržao parlament). Te države nastavljaju da od Rusije traže pokajanje i isplatu kontribucija za „okupaciju“! Materijalne pretenzije prema Rusiji danas ima 8 država (većina njih su članice NATO) u ukupnoj sumi koja je veća od celokupnog Stabilizacionog fonda Rusije!

Prema tome, skupo plativši „ulaznicu“, Rusija teško da će nešto dobiti od ulaska u NATO (ili od zbližavanja sa Alijansom). Besmislene su, na primer, nade da će to pomoći u modernizaciji ruske ekonomije. Dovoljno je pogledati na Grčku, koju su prinudno deindustrijalizovali, primorali da likvidira brodogradnju i stavili „na evropsku iglu“.

Dakle, čak i prva shematska analiza problema pokazuje, da po kriterijumu „cena koštanja – efikasnost“ Rusiji nema smisla da se zbližava sa NATO. Optimalna svakodnevna strategija Rusije u bližoj i srednjoročnoj perspektivi trebalo bi da bude politika aktivnog neutraliteta, koja se oslanja na mehanizam strateškog zadržavanja, i koja za logistiku ima faktor sile.

Ne ulazak u NATO, već mobilizacija snaga koje čine odbrambeni potencijal zemlje može osigurati neuvlačenje Rusije u budući svetski vojni konflikt. A da bi Rusija u skladu sa strategemom broj 9 „posmatrala požar sa suprotne obale“, treba da ima na umu pouke iz istorije i odgovarajući vojni potencijal, uključujući potencijal Strateških nuklearnih snaga. A pre svega – da ne dozvoli Zapadu da iskoristi strategemu broj 20: „žrtvovati šljivu (Rusiju) kako bi se spasilo stablo breskve (zapadna civilizacija)“..