Кумови са Девичанских Острва, или како сам узнемирио јавност

"Идете у зграду СИВ-а". Тако су нам, лапидарно, појаснили како да што ефикасније пронађемо Управу криминалистичке полиције, где за подне имам заказан разговор поводом, мислио сам, прислушкивања мојих телефонских разговора. У позиву стоји квалификација да ме позивају "у својству грађанина", иако би природно било да ме третирају као оштећеног. У режимским (већинским) медијима ни једно, ни друго. Тамо сам већ осуђен. Атмосфера линча. Због нечег сам осумњичен, али ником није јасно због чега. Кафка. Вероватно сам крив зато што сам у телефонском разговору чуо да Кум рекетира по Србији. Господар је најавио да неко мора одговарати за "узнемиравање јавности". Човек који је аутор највулгарнијих и најпримитивнијих реченица и оптужби којима он и његова странка криминализују Демократску странку у претходне три и по године, одједном сматра да је "јавност узнемирена" због открића да је Кум ухваћен са рукама у пекмезу. Биће да су ипак само Кумови узнемирени. Јавност тражи правду. 

У канцеларији у којој се одвија разговор – четворо људи. Нуде ми полиграф. 

"Драге колеге, ја сам професор Правног факултета", кажем. 

Нисам издржао да се не насмејем. Њихово је да питају. Сви у просторији савршено добро знају да је значај полиграфа у кривичном поступку еквивалентан значају богојављенске водице у лечењу тешко оболелих пацијената. И потпуно су свесни да је потпуно незамислива ситуација у којој би др Небојша Стефановић, након полиграфског истраживања, обзнанио да је опозиција у праву, да је Кум рекетирао, да је Вучић обмањивао јавност. Резултати Стефановићевог полиграфа били су познати већ у моменту када су се на сајту "Телепромптер" појавили изводи из телефонског разговора са Лидијом Удовички: 1. Кумови не лажу; 2. Кумови не краду; 3. Кумови ће вам опростити што су вас рекетирали. 

Разговор се наставља у присуству инспектора, инспекторке и дактилографкиње. Релативно млади људи, довољно млади да су могли бити моји студенти. Пристојни и срдачни. Не могу да се отмем помисли како ли се они осећају. Вредно су учили, полагали колоквијуме и испите, стажирали, савладали државни испит, улагали у себе и своје знање, да би им, на крају образовног процеса, министар био – др Стефановић. Придружује нам се и заменица вишег јавног тужиоца. Веома професионална особа. Има неке наде за наше правосуђе, после свега и упркос свему. Сазнајем да прислушкивање уопште није тема која их занима. Тражим да у записник уђе да је неприхватљиво да у држави, која претендује да буде правна, државне или парадржавне структуре противзаконито прислушкују људе. Следе питања. Питају да ли познајем Кума? 

"Не познајем га." 

Постављају питања о разговору са Лидијом Удовички. 

"Госпођа Лидија Удовички ме је пре нешто више од годину и по дана позвала телефоном. Била је очајна због тога што јој је тражено мито од 2.000.000 евра, да би ЕМС дозволио да се инвестирање у изградњу ветро-парка настави. Поверовао сам јој, јер нисам видео разлог да сестра потпредседнице републичке владе изнесе такву тезу, уколико она није истинита. Госпођа Лидија није политички активна, не живи у Србији и не постоји ни један једини мотив због кога би она себи, без разлога, отежавала живот." 

Предајем доказе – документе надлежних министарстава, ЕМС, компаније CWP, који јасно доказују да је америчка компанија била опструисана, мимо дотадашње праксе, закона и мишљења министарстава која су била афирмативна у погледу наставка пројекта изградње ветро-парка. Свуда у свету су закон, пракса и став министарстава изнад става јавног предузећа. И у Србији је то случај. Осим уколико је на челу предузећа Кум. 

Тражим да се утврди веза између фирме са Девичанских Острва, на коју је Кум, уверен сам, фиктивно пренео сувласништво на седам хидроцентрала у Србији (након што је, без потребних квалификација, постао директор ЕМС-а) и фирме господина Синише Малог (такође са седиштем на Девичанским Острвима) преко које је актуелни градоначелник купио 24 апартмана на бугарском приморју у вредности од пет милиона евра. У просторији – мук. Превише је милиона и Девичанских Острва око Александра Вучића. Он и његово најближе окружење успешно су извршили вредносну и географску супституцију. Јуче Карлобаг, данас Девичанска Острва. Напредно. 

Атмосфера у канцеларији више срдачна него службена. Питају ме да ли сам, након телефонског разговора, одржао неки састанак са госпођом Удовички на тему уцењивања ? 

"Осим наведеног разговора, са госпођом Лидијом Удовички нисам имао ни посредне, ни непосредне контакте на ову тему, до дана када се на сајту 'Телепромптер' појавио извод из нашег разговора. Ову информацију Лидија није саопштила само мени, већ се о 'рекетирању' говорило и на састанку код државног секретара господина Миљевића, што се види и у документацији коју овом приликом достављам полицији." 

Веома добро знам да, док је Вучићев режим на власти, неће бити епилога овог случаја. Свакако не истинитог или праведног епилога. Докази и документи ће бити важни тек после политичких промена у Србији. Знају то и моји саговорници, али то не зависи од њих, тако да то и не спомињемо. Нема разлога да кваримо атмосферу. 

Након службеног дела разговора, остајемо у канцеларији, чекамо да записник буде завршен. Ћаскамо. Госпођа из тужилаштва ме пита да ли сам размишљао о томе да се преоријентишем искључиво на универзитетску каријеру, уместо што се борим са ветрењачама. 

"Часније је борити се против ветрењача, него против ветро-паркова." 

Добро је док још имамо снаге да се шалимо. Бацам поглед на телефон. Вест о томе да сам одбио Стефановићев полиграф већ је увелико објављена. Толико о поверењу у институције у Србији 2015. године. Заиста, ако се бориш за нормалну Србију, увек си негде између донкихотовске и кафкијанске атмосфере. При чему су у улогу Јозефа К. већ утерани сви пристојни људи ове земље. Ни криви, ни дужни. 

Преузимам свој примерак записника. Знам, а знају то и моји саговорници, да смо сви заједно натерани да учествујемо у фарси. Да докази и очигледна истина немају никакав значај, и да је цео поступак покренут да би се некако, како год, у једном тренутку, истина о Кумовима затрпала, забашурила, гурнула под тепих. Све реченице које су током разговора изговорене, изговорене су у празно. Театар апсурда. Шта ли би Бекет и Јонеско дали да, данас и овде, живе у Србији. Инспирација на сваком кораку. 

Излазим из зграде. Новинари чекају. Неки од њих су већ примили инструкције од Српске девичанске странке шта да ме питају. Тачно знам и који су ти. Ломброзо би рекао да се то и види, али он није био политички коректан. Пада ми на памет да Господара (због дугогодишњег пренемагања и заклињања у "поштење", али и због тако згодног назива толико пута поменутих острва) назовем Свети Инокентије. У мени се буди поповски син који одмах одбацује ту помисао као одвећ бласфемичну (мада знам да би се тати допала метафора). Стајем пред строј телевизијских камера. 

"Пуцајте, господо." 

(Време)