Mlađan trči počasni krug?

Znatno manji broj glasova od očekivanog upalio je alarm u beogradskom DS-u ali i u Vladi Srbije jer je Mlađan Dinkić preduhitrio razmišljanja o velikoj koaliciji u dve beogradske opštine ultimatumom: ili Toma i Vučić u Zemunu i na Voždovcu ili ja u vladi. Kako je Dinkić čovek sa najvećim brojem skalpova vlada Srbije u istoriji novog srpskog parlamentarizma, njegove pretnje treba shvatiti ozbiljno, pogotovo što je ovo verovatno poslednji trenutak da uradi nešto ako ne želi da uskoro na sebi ugleda bradu i shvati da je postao Vuk Drašković a G17 plus – SPO.

Jer, Mlađan Dinkić nije uspeo da stvori stranku koja može da bude alternativa DS-u, a nije spreman da bude satelit demokrata, koji se ne pita mnogo. I tu je njegov problem. A čak i to mesto koalicionog priveska mu je ugroženo ako se stvore uslovi da u vlast uđe Srpska napredna stranka. Dinkić zna da Voždovac baš kao ni Zemun nije tako daleko od Nemanjine ulice. I kao ekspert za političko prestrojavanje morao je da reaguje i na naznaku novih političkih sjedinjavanja.

„U pravom trenutku, kada rejting njegove partije pada Dinkić izlazi sa ultimatumom: ili on ili naprednjaci. Pogotovo što u ovom momentu cela opozicija oštri jezik na njemu, ovaj izuzetno hrabar potez, koji je ujedno i šamar Demokratskoj stranci, može mu doneti samo korist. Bilo da ga DS pusti niz vodu ili ne, on i njegova stranka iz ovoga izaći će jači“, smatra Cvijetin Milivojević, direktor PR agencije „Pragma“.

Dinkić je drugačiji čovek od prosečnog srpskog političara; vrlo je radan, još više je ambiciozan i jasno zna šta hoće. I plus sam je donosilac odluke koju lako može da sprovede. Tadić, na primer, ne donosi odluke sasvim sam a Koštunica odluke koje je donosio nije mogao lako da sprovede. A čak i loša odluka može biti dobra kad se sprovodi. I to je snaga Dinkića, pogotovo u izbornim ciklusima. Ali, svaki prethodni izborni period Mlađan Dinkić je dočekivao sa, ipak, koliko–toliko stabilnim rejtingom.

Sada, prema istraživanjima javnog mnjenja u koja je NIN imao uvid, situacija je prilično nevesela kako za Dinkića tako i za njegovu partiju. Trenutni rejting njegove partije je 1,5 odsto, a sam Dinkić iako zadržava solidan rejting pozitivnih ocena rapidno raste u konkurenciji najneomiljenijih političara. Trenutno su u toj nezavidnoj kategoriji ispred njega samo Čedomir Jovanović i Dragan Todorović. U takvoj situaciji plakati sa likom Dinkića kao antikampanja jesu mudar politički potez opozicije (samo jedno ime nam pada na pamet kao neko ko je mogao to da smisli i to je razlog više za Dinkićev ultimatum Tadiću). Pogotovo, što Dinkića sve lošije ocenjuju i oni kod kojih je doskora prilično dobro stajao - birači DS-a.

Ispada da se najveća ovovekovna bliskost DS-a i G17 ne isplati baš previše Dinkićevoj stranci. Iako joj je donela 24 mandata u Skupštini nad kojima DS nema nikakvu kontrolu (Dinkić je jedini sa liste ZES dobio ekskluzivno pravo raspolaganja nad svojim mandatima, Čanku ili Draškoviću na primer DS može da uzme mandate ako poželi) i iako joj je donela značajne resore među kojima dominira Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Pa cinici mogu da tvrde kako je svejedno za koga građani glasaju kad uvek dobiju da im ekonomiju vodi Dinkić. Neki to pripisuju njegovim dobrim odnosima sa stranim faktorom i domaćim krupnim kapitalom, a drugi relativizuju time da se Dinkić nikada za ovih devet tranzicionih godina nije manje pitao. I da je, iako je sebi izdejstvovao bolju poziciju nego 2007. i dobio više ministarstava nego 2003, ipak izgubio samostalnost. Kao što je izgubio ulogu jednog od ključnih ljudi države koju je imao kao guverner 2001. i 2002. ili ministar finansija koji sprovodi neophodne ali bolne reforme za vreme prve Koštuničine vlade.

A pri tom identitet njegove stranke G17 plus skoro da se utopio u identitet Demokratske stranke i sada je to teško razdvojiti. Pokazna vežba prilikom afere Krišto pokazala je da Demokratska stranka održava prilično dobre odnose sa članovima poslaničke grupe G17 plus i da Mlađa ako naredi povlačenje može da računa da će samo 8 poslanika poslaničke grupe G17 plus sigurno krenuti za njim. Ako je tako u republičkom parlamentu, možete zamisliti samo kako je u brojnim lokalnim skupštinama. Ali, ovo je cena toga što je G17 plus od osam i po godina srpske tranzicije osam godina na vlasti.

S druge strane, DS je u tom braku mnogo bolje prošao. Dinkić je 2008. u Tadićevo ime obavio obračun sa Koštunicom, čiji je verni partner bio pola decenije, a predsednika Srbije i DS zadužio je i pričom o podeli besplatnih akcija u predvečerje drugog izbornog kruga trke za predsednika, a potom i odličnim izbornim spinom sa SSP-om i Fijatom u poslednjim minutama kampanje za parlamentarne izbore. „Taj njegov spin je presudio izbore, a Dinkić je još jednom potvrdio da je vrhunski spin doktor. Dakle, on ništa nije slagao; samo je postojećim činjenicama dao novu notu, zavio ih je u svoju oblandu. E sad to što nećemo dobiti hiljadu evra od akcija javnih preduzeća ili što SSP nije ratifikovan, to je već druga stvar. On je svoje uradio“, objašnjava Cvijetin Milivojević.

Umesto zahvalnice Dinkić sada očekuje da ga DS ne žrtvuje zbog onih koje su zajedno pobedili: Tome Nikolića i Aleksandra Vučića. Ali, istorija njegovog ponašanja ovih godina govori da u politici nema gledanja unatrag i da je u svakom momentu najbitnija upravo ona sledeća podela karata. A Mlađan će uraditi sve da je dočeka u povoljnijoj poziciji nego sad. Uostalom, to je jedan od retkih srpskih političara koji osluškuje tokove vremena i odmah im se prilagođava.

Mlađan Dinkić je onda kada su, u vreme studentskih protesta 1996/97. svi srpski opozicioni političari celu ekonomsku platformu svodili na nekoliko fraza o tržišnoj privredi, sa 33 godine osnovao Grupu 17 ekonomista. Zatim, sa 36 godina osnovao je nevladinu organizaciju G17 plus a potom sa 38 godina i stranku G17 plus koja je posle nekoliko meseci postojanja na izborima osvojila jednak broj glasova koliko i Demokratska stranka. Bio je dovoljno mudar da za predsednika postavi Miroljuba Labusa; znao je da ako on kao mlađi čovek bude predsednik neće moći da privuče nikoga od istaknutijih kadrova iz DS-a kao što je znao da, kada mu je to zatrebalo istog tog Labusa bezbolno ukloni sa čelne pozicije.

Uz to, G17 plus je stranka koja je temeljno građena; sa pristojnom količinom novca koji je dolazio i iz zemlje ali prevashodno iz inostranstva ali i tehničkom pomoći IRI-ja (Međunarodni republikanski institut sa sedištem u SAD). Međutim, G17 je pravljen u vreme kada je ideologija u Srbiji već prestala da biva značajna i ovu partiju sve ovo vreme prati ideološki deficit i programska neodređenost. Istina, G17 je deo evropske porodice konzervativnih partija a G17 je baštinio čak i neke nacionalističke ideje tipa podele Kosova i nezavisne Srbije u vreme zajednice sa Crnom Gorom ali nikada to nisu bila ključna pitanja u stranci. Uostalom, vojvođanski G17 potpuno je prepustio u ruke Ivani Dulić-Marković čija ljubav prema Srbiji nimalo ne zaostaje za domoljubljem Nataše Kandić.

Za samog Dinkića, kažu, da je u ekonomskom smislu pravi desničar, a u političkom - samoupravni socijalista i kako bi da se rodio 30 godina ranije imao još uspešniju karijeru. I da je čak i njegovo okruženje takvo, da podržavaju DS samo zato što ne smeju LDP. Kažu da Mlađan ima stalni poriv za ličnom afirmacijom; otuda i ti izleti u muziku i bizarna saradnja sa Draganom Kojićem Kebom, Kikijem Lesendrićem i Tijanom Dapčević.

Nebojša Medojević, lider crnogorskog Pokreta za promjene za Dinkića kaže da je radan i uporan čovek i da kod njega ceni što je uvek spreman da povlači rizične i hrabre političke poteze. „Ja sam, na primer, bio protiv razbijanja domaćeg bankarskog sistema ili protiv nekih tenderski odrađenih privatizacija, ali to je stvar izbora i gledišta. No, ne mogu da ne primetim da je on taj svoj posao sa tehničkog aspekta odlično odradio“, kaže Medojević. On kaže i da kod Dinkića ceni to što se ne libi da se zameri vrlo važnim ljudima, mada ne zna da li je isti aršin imao prema svima, a najviše mu zamera to što nije istrajao na pronalaženju novca koji je devedesetih prebacivan na Kipar. Njih dvojicu pored zajedničke borbe protiv Miloševića devedesetih povezuje i kako ga Medojević naziva buldožerski stil vođenja politike, a osnovna razlika je, kaže, što je Dinkić već dugo na vlasti a on u opoziciji. „To što je praktično oduvek u vlasti jeste i problem G17 plus. Mislim da će Dinkić tek kada jednog dana ode u opoziciju tačno znati na čemu je“, smatra Medojević.

G17 plus je priliku da se ozbiljnije ideološki utemelji propustio prvo 2003. i 2004, a sa odlaskom Labusa i Predraga Markovića, a potom i Čedomira Antića stranka se definitivno svela na Mlađana Dinkića. A on je isticao Ivanu Dulić-Marković odnosno Miloljuba Albijanića u zavisnosti da li je sebe postavljao kao ultimativnu reformsku opciju ili je hteo da koketira sa narodnjacima. Naposletku, na drugo mesto u stranci isplivala je Suzana Grubješić koju, uzgred, Dinkić nije uspeo da postavi na mesto predsednika Skupštine iako mu je bilo stalo; što zbog same Grubješićke, što zbog takmičenja sa SPS-om. Indikativno je da je i tada baš kao i u borbi za mesto ministra infrastrukture Dinkić poražen od Ivice Dačića.

Prošle godine kada su se G17 i DS već sasvim približili u stranci je, pod različitim pritiscima nametnuta tema da li G17 treba da se utopi u Demokratsku stranku. Ne bi niko iz G17 plus imao protiv da nosi žuto–plavu člansku kartu da znaju da u okviru DS-a mogu da očekuju četvrtinu svega što baštini DS kao što im je Dinkić isposlovao u trenutno važećoj koaliciji. Ali su svesni toga da bi i duplo manje teško dobili. Pred očima su im primeri stranaka koje su se utopile u DS otkad je Tadić preuzeo stranku. Mada je tu ključna stvar bila pozicija Mlađana Dinkića u Krunskoj ulici.

Dinkić je, navodno u slučaju utapanja mogao da računa na mesto potpredsednika DS. Međutim, u DS-u se za potpredsedničko mesto glasa tajno, utopljeni G17 sigurno ne bi mogao da računa na značajan broj mesta u izbornoj skupštini tako da je pitanje da li bi Dinkić i mogao da bude izabran. I ko bi u DS-u, gde su borbe u stranačkoj hijerarhiji surove, poželeo još jednog jakog suparnika. Podsetimo, potpredsedničko mesto u DS-u je tako 1997. obećano i Milanu Paroškom pa na skupštini nije prošao. A protiv demokratije se, je li, ne može.

Tako je u G17 preovladalo mišljenje da opstanu kao stranka i da pokušaju da se izbore za prepoznatljivost. Kao buduću noseću priču izabrali su regionalizaciju Srbije. U skupštinskoj proceduri je već Predlog zakona o regionalnom razvoju koje je delo Dinkićevog ministarstva, a koji Srbiju (sa Kosovom) deli na sedam kako oni to nazivaju statističkih regiona. Građani bi, ako se ovaj zakon usvoji, kako kaže predlagač, imali veću ulogu u donošenju važnih odluka za sredine u kojima žive i ujedno mogli bi da ostvaruju saradnju sa regionima EU. A Mlađan Dinkić, kažu upućeni, ovako stvara infrastrukturu za buduću stranku: Partiju regiona. A ujedno, saznajemo, ovim zakonom će Ministarstvo ekonomije preuzeti određene ingerencije drugih ministarstava, pre svega onog koga je Dinkić toliko želeo – Ministarstva infrastrukture. Ovim zakonom stvaraju se i mesta za novu garnituru birokrata, pa bi službenici koji su višak na lokalu i u Republici mogli da se udome u novom nivou vlasti. I na kraju, ali zato najvažnije, nadležni ministar će moći da kontroliše tokove novca koji bi se u regione slivao sa drugih nivoa ali i iz pretpristupnih fondova EU.

Mlađan Dinkić je najavio okupljanje regionalnih lidera oko G17 plus i možda i zajedničko stapanje u Partiju regiona. Ona bi, po izglednijoj varijanti, bila krovna partija za regionalne stranke koje bi tako zadržale svoj identitet. „Partija regiona“ je, inače naziv proruske partije Viktora Janukoviča u Ukrajini koja je 2006. osvojila najviše glasova. Ono što spaja Dinkića i Janukoviča, svakako nije ljubav prema Rusiji već jedna američka agencija čije su usluge i jedan i drugi koristili.

Dinkić za sada u budućoj stranci jedino sigurno računa sa partijom Verka Stevanovića iz Kragujevca, a nada se da će im se priključiti SDA Sulejmana Ugljanina i pokret za Krajinu Boška Ničića. Tu bi mesto mogla da nađe i Palmina Jedinstvena Srbija, ali je problem u tome što Palma ima veće ambicije od regionalnog nastupa i što po rejtinzima njegova stranka teži skoro koliko i Dinkićeva. Mada, ne treba zaboraviti da je Jagodina jedan od najvećih korisnika novca iz NIP-a, kojim sada upravlja Dinkić kao i da novac lako može da ujedini sve lokalne šerife.

Nebojša Medojević smatra da novac teško može da bude jedina tačka spajanja; da bi na ovom putu Dinkiću više pomoglo da se profilisao kao socijaldemokratska, antitajkunska partija koja je pre svega usmerena na borbu protiv korupcije i za zaštitu ugroženih. Ali G17 se profilisao sasvim drugačije i tu ta računica skupljanja glasova regionalnih igrača nije izvesna. Cvijetin Milivojević, suprotno, smatra da je ovo još jedan pokazatelj Dinkićeve prilagodljivosti i dokaz da je on postao vrlo ozbiljan političar. „Ime G17 je prevazišlo početnu poziciju i počelo je da služi za sprdnju i mislim da je za Dinkića dobro da uđe u proces promene mada ni naziv Stranka regiona nije najsrećniji. Ipak, ideja formiranja ovakve partije je odlična; ona je na tragu nečega što su svojevremeno želeli Dobrica Ćosić i Dušan Mihajlović kroz Novu demokratiju – pokret za Srbiju, samo što je Dinkić sačekao pravo vreme. On otvara gorući problem odnosa centralne vlasti prema pojedincu na lokalu i tu može biti veoma uspešan pogotovo što on nije čovek ideologije već konkretnih rezultata.“

Šta može da bude problem? To što je regionalizaciju nedavno najavio Boris Tadić. E sad, da li su Dinkić i Tadić zajedno osmislili strategiju regionalizacije ili svako igra za sebe? I da li, ako je ovo drugo u pitanju, Dinkić može da izbegne sukob sa Tadićem i DS-om? Mlađan Dinkić je dva puta rušio vladu i jednom aktivno doprineo njenom padu i svaki put je našao boljeg političkog partnera. Ako to ovoga puta uradi mimo volje Borisa Tadića i uđe u otvoreni sukob sa Demokratskom strankom biće ovo izvesno - poslednja vlada u kojoj je sedeo i koju je srušio. Ako, pak sačeka prirodnu smrt vlade i napravi dobru izbornu strategiju, Dinkić će zadržati šansu da se i u nekim narednim vladama bori za svoj deo vlasti. A sa ovakvim iskustvom neće ga biti lako prevariti.