(Ne)transparentnost stranih investicija u Srbiji

 Kao manje više sve druge zemlje i Srbija nastoji da na svoju teritoriju privuče što više stranog kapitala. Takva nastojanja su, naravno, sasvim logična,  motivisana su nizom potencijalnih  doprinosa koje strane investicije i krediti mogu da daju ekonomiji zemlje.

Ukupnom ekonomskom razvoju zemlje, prevazilaženju regionalnih razvojnih neravnomernosti i smanjenju siromaštva strani kapital može dati veoma bitan doprinos. Taj doprinos se ne ogleda samo u finansijskoj vrednosti kapitala već, i to pre svega, u tome što sa sobom, po pravilu, donose i dodatne vrednosti poput transfera tehnologije, novih znanja u oblastima menadžmenta i organizacije, pristupa novim izvoznim tržištima, povećanja efikasnosti domaće privrede snižavanjem troškova proizvodnje i podsticanjem konkurencije na domaćem tržištu i sl. U tom kontekstu od posebnog  značaja je ostvarivanje saradnje sa kompanijama iz razvijenijih zemalja, onim koje predstavljaju glavne nosioce aktivnosti i razvoja u u svojim delatnostima. Takva saradnja može najbrže da podigne nivo privredne aktivnosti i posebno izvoza, poboljša platni bilans zemlje, poveća prihode budžeta i, što je posebno važno za zemlje sa velikom nezaposlenošću, bitno doprinese povećanju zaposlenosti.

Normalno je da zbog navedenih razloga sve zemlje nastoje da privuku što više stranog kapitala, posebno u u obliku direktnih investicija pa je to u uslovima sve oštrije međunarodne konkurencije, nesumnjivo, vrlo kompleksan zadatak. Ipak, sudeći po nekim relevantnim podacima, Srbija u privlačenju stranih investicija, naročito poslednjih godina,  beleži zapažene rezultate.

Od 2012. do 2019. Srbija je beležila kontinuirani rast stranih investicija koje su sa oko 1 milijarde u 2012. gotovo četvorostruko uvećane do 2018. Tako je Srbija prema godišnjim izveštajima koje objavljuje FDI intelidžens, deo uglednog Fajnenšel tajmsa, već nekoliko godina u samom vrhu, čak na prvom mestu u svetu, po broju direktnih stranih investicija. Ili, mnogo egzaktnije, prema Izveštaju Konferencije UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD) Srbija je u 2018. sa oko 4 milijarde dolara, bila lider po visini stranih direktnih investicija među zemljama Zapadnog Balkana i istovremeno zauzimala visoko drugo mesto među zemljama u tranziciji, odmah iza Ruske Federacije. Sličan, nešto skromniji rezultat ponovila je 2019. I prošle godine u Srbiju je ušlo oko tri milijarde evra stranih direktnih investicija. Iako tih skoro tri milijarde, u 2020. godini znače pad od oko 20 odsto u odnosu na prethodnu, 2019.  ipak, u okolnostima koje su na globalnom nivou dovele do dramatičnog  pada stranih investicija, čak i taj pad se može oceniti kao vrlo vredan rezultat.[1]

Strane investicije se predstavljaju kao ključni strateški interes  koji nema alternativu i time se objašnjavaju i pravdaju sve, veoma često vrlo kontroverzne ekonomske i pravne  mere donete sa ciljem privlačenja investitora,  poput visokih subvencija  i ubrzanog zaduživanja ili kreiranja posebnih pravnih akata kojima se investitorima omogućava poslovanje po povlašćenim uslovima

Sve navedene rezultate vlast i mediji pod njenom kontrolom predstavljaju na praktično reklamerski način, u kontinuiranoj snažnoj kampanji kojom dominira stereotip da strane investicije same po sebi, automatski, dovode do očekivanih benefita. Strane investicije se predstavljaju kao ključni strateški interes  koji nema alternativu i time se objašnjavaju i pravdaju sve, veoma često vrlo kontroverzne ekonomske i pravne  mere donete sa ciljem privlačenja investitora,  poput visokih subvencija  i ubrzanog zaduživanja ili kreiranja posebnih pravnih akata kojima se investitorima omogućava poslovanje po povlašćenim uslovima.

Međutim, za potvrdu “sjajnih” ocena, tačnije za realniju procenu stvarnih ukupnih efekata stranih investicija, uz dužno poštovanje prema dostupnim zvaničnim podacima koje, ne uvek usaglašeno nude Vlada, Narodna banka i Razvojna agencija, mnogo šta nedostaje. U tom kontekstu veliki problem predstavlja izrazita, veoma zabrinjavajuća netransparentnost većine aktivnosti na planu obezbeđenja stranih investicija i poslovanja sa stranim partnerima uopšte. Ustavom zajamčeno pravo javnosti da kontroliše raspolaganja javnim novcem i drugim resursima se svakodnevno izigrava, a odredbe zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, o tajnosti podataka i o budžetskom sistemu – pretvaraju se u karikature. [2]

Netransparentnost  odnosno, konsekventno, odsustvo relevantnih informacija je verovatno  razlog što ni pristalice ni kritičari nisu do danas predstavili neku sveobuhvatnu i detaljnu analizu postojećeg sistema stranih investicija.  Ali i nezavisno od toga može se reći da je svrsishodnost celog sistema u kontinuitetu, vrlo diskutabilna, pod velikim znakom pitanja.

Raspoloživi prostor ne dozvoljava seriozniji osvrt na stanje u svim relevantnim oblastima, ali je čak i lapidaran osvrt dovoljan za zaključak da je za sve njih, krupne akvizicije, zajednička ulaganja, kreditne poslove, subvencije, jedna zajednička bitna karakteristika – vrlo nizak nivo transparentnosti.

Notorna je činjenica da su gotovo svi „kapitalni” projekti, (Beograd na vodi, Železara u Smederevu, Er Srbija, Naftna industrija Srbije, FIAT, aerodrom u Beogradu, PKB…) imali  problem sa transparentnošću. Većina odredbi tih ugovora sa stranim investitorima, a pogotovo njihovi efekti nisu uopšte ili nisu u potpunosti poznati javnosti i to uprkost tome što su informacije koje su „kapilarno“ stizale do javnosti izazivale ozbiljne sumnje ne samo u opravdanost tih poslova nego i u korupciju.

Najveći infrastrukturni projekti ne sprovode se po zakonima o javnim nabavkama i o javno-privatnom partnerstvu, već po specijalnim pravilima koja se kreiraju samo za konkretne slučajeve

Najveći infrastrukturni projekti (auto putevi, železnice, mostovi, metro..),  ne sprovode se po zakonima o javnim nabavkama i o javno-privatnom partnerstvu, već po specijalnim pravilima koja se kreiraju samo za konkretne slučajeve. Zakon o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju potpuno podriva transparentnost sistema javnih nabavki. On se, poput zakona koji je donet u vezi sa projektom „Beograd na vodi“ koji je evidentno bio uzor, zasniva na neprihvatljivom, zaista apsurdnom  rezonu  –  ako je posao „od posebnog značaja za Republiku Srbiju“, treba da se odvija po pravilima koja u manjoj meri obezbeđuju transparentnost i konkurenciju.

Zakonska ovlašćenja Vlade  da „naročito u slučaju hitnosti i ugroženosti realizacije projekta“ (može i u drugim situacijama),  odluči da se za određene projekte uopšte ne primenjuju pravila javnih nabavki već „poseban postupak”  daju Vladi mogućnost, koju ona neštedimice koristi, da transparentnost svede na samo simboličan nivo. Etablirano je „pravno” pokriće za to da se, umesto opštih pravila, kreiraju pravila „po meri“ unapred odabranog partnera.

Brojni problemi usled ovakvog, generalno višestruko problematičnog, pristupa poslednjih godina dobijaju i dodatnu, specifičnu dimenziju zbog odnosa s Kinom. U Srbiji se realizuje većina svih kineskih projekata u regionu (Koridor 10 i Koridor 11, most Mihajlo Pupin, kupovine železare Smederevo i rudarsko-topioničarskog kompleksa Bor,  modernizacija termoelektrane Kostolac B3 i Kolubara B…) a to, posebno u kontekstu evro integracija Srbije kao bar proklamovanog političkog prioriteta, otvara pitanja mogućih dugotrajnih negativnih posledica  zbog neusklađenosti kineskih investicija sa evropskim ekološkim, konkurencijskim i tehničkim standardima.

I u funkcionisanju sistema subvencija netransparentnost je hroničan problem. Poslednjih godina to se u nešto manjoj meri odnosi na ugovorne obaveze i iznose subvencija, ali se kontinuirano, svih 15 godina odnosi na efekte, odnosno opravdanost subvencija.

Iako su u više navrata iz Vlade stizale ocene kako se subvencije vrlo,  čak „fantastično“ isplate i brzo vraćaju u budžet Vlada to nikad nije dokumentovala nekom ozbiljnom analizom opravdanosti.

Iako su u više navrata iz Vlade stizale ocene kako se subvencije vrlo,  čak „fantastično“ isplate i brzo vraćaju u budžet Vlada to nikad nije dokumentovala nekom ozbiljnom analizom opravdanosti. A takva analiza je neophodna da bi se imali koliko toliko pouzdani odgovori na neka bitna pitanja, a pogotovo za to da bi se ocenila osnovanost kontinuiranih prigovora domaćih privrednika na nejednak tretman  u odnosu na strane investitore[3] ili otklonile dileme u vezi sa visinom iznosa subvencija za koje u nekim slučajevima (npr. fabrika Beri Kalebo ili kompanija Henkel sa čak 120 000 odnosno 144 000 evra subvencija po novozaposlenom radniku) zaista izgleda da izmiču i elementarnoj logici.

 Kako će se stvari dalje odvijati?

Netransparentnost stranih investicija omogućava zloupotrebu stvarnih, a pogotovo navodnih korisnih efekata kao propagandnog instrumenta u svrhu relativizovanja grubog i sistematskog kršenja ustavnosti i zakonitosti  i neodgovornog, improvizatorskog vođenja javnih poslova, a za afirmaciju nekontrolisane i neograničene vlasti

Srbija, kao i druge zemlje iz neposrednog okruženja,  može s velikom verovatnoćom da računa da će multinacionalne kompanije proizvodnju namenjenu evropskom tržištu premeštati u naš region. Može u mnogo racionalnijim okvirima i dalje da računa i na investicionu aktivnost Kine. Srbija je zanimljiva investiciona destinacija i to se ne može objašnjavati samo subvencijama. Međutim opasna je zabluda uverenje da je dobar način za privlačenje investitora uspostavljanje dva paralelna faktička sistema – jednog  za domaće privrednike, a drugog rezervisanog za strane investitore i privilegovane domaće firme za koje važe specijalni uslovi i investiranja i poslovanja. Istrajavanje u takvom pristupu neizbežno  dovodi do veoma negativnih posledica među kojima su najmarkantnije dramatično rastuća korupcija,[4] rast javnog duga,  kršenje prava radnika i problemi sa zagađivanjem životne sredine.

Netransparentnost stranih investicija omogućava zloupotrebu stvarnih, a pogotovo navodnih korisnih efekata kao propagandnog instrumenta u svrhu relativizovanja grubog i sistematskog kršenja ustavnosti i zakonitosti  i neodgovornog, improvizatorskog vođenja javnih poslova, a za afirmaciju nekontrolisane i neograničene vlasti. To značajno  doprinosi stanju koje se, sve češće, s pravom  označava kao „zarobljena država“. Zato ne bi smelo biti dileme u vezi s tim da je  hitno i radikalno podizanje nivoa transparentnosti svih aktivnosti vlasti u vezi sa stranim ulaganjima od egzistencijalnog interesa za Srbiju, njenu ekonomiju i građane.

[1] Strane direktne investicije na globalnom nivou su u 2020. pale za celih 42%. Prema UNCTAD-ovom Monitoru investicionih trendova na globalniom nivou invesicije su smanjene sa 1,5 bilion dolara u 2019. na 859 milijardi u prošloj godini. Tako nizak nivo nije viđen od 1990-ih godina i za oko 30 %  je manji nego u periodu nakon svetske finansijske krize 2008-2009. godine.

[2] Dramatično nizak nivo netransparenrnosti u kontinuitetu na nedvosmislen način potvrđuju godišnji izveštaji Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Dostupni na – www.poverenik.rs/ izveštaji

[3] Prema jednoj od retkih dostupnih analiza  sistema subvencija (profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milorada Filipović i saradnika)  sa sa podacima do 2019. iza 2/3 projekata koje država subvencionirala bili su strani investitori, 202 od 296. Disproporcija u dodeljenom iznosu subvencija je i mnogo veća,  stranim ulagačima dato je 611 miliona, a domaćim samo 44 miliona evra.

[4] Ilustrativan pokazatelj su ocene i pozicije Srbije na Globalnom indeksu percepcije korupcije (CPI), koji svake godine objavljuje globalna antikorupcijska mreža Transparency International.  Poslednjih osam CPI (2013-20)  pokazuju kontinuirano nazadovanje. Svake godine Srbija zauzima sve lošije mesto na rang listi i beleži sve manji broj poena. Broj poena je od 42 u 2013. smanjen na 38 u 2020.  a pozicija na rang listi drastično pokvarena. Sa 72. mesta Srbija je pala na deobu  94-101. mesta sa Etiopijom, Surinamom, Tanzanijom, Peruom, Šri Lankom, Brazilom i Kazahstanom. Sa rezultatom od 38 poena Srbija ima čak 5 poena manje od prosečne ocene u svetu, 19 poena manje od proseka u Evropi, a čak 26 manje od proseka zemalja EU.

(talas.rs)