Početna strana > Prenosimo > Ovakva vremena ne trebaju onakvog Tirketa
Prenosimo

Ovakva vremena ne trebaju onakvog Tirketa

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Tijanić   
utorak, 20. januar 2009.

(Pres, 18.01.2009)

Satrven od vremena u kojima ništa nije važno. Opkoljen nepismenima, beznačajnima, bezosećajnima. Suočen sa grkošću odgovora na pitanje: trebaju li ovakva vremena ono što mogu da im dam? - izabrao je da ode. Da legne. Okrene se od nas. Pokaže svima da ovaj oblik života nije više njegova priča.

Svako koji je jednom video Tirketov tekst, ispisan rukom, sitnim, savršenim slovima, pravilne geometrije i bez ijedne greške, svako je, kažem, morao pomisliti - ovaj čovek nije normalan. I nije bio normalan.

Kojem drugom bi, sem ovom čudaku, palo na pamet da usred mirnog, crvljivog komunističkog novinarstva, umivenog i postrojenog, krene svojim račvastim jezikom, svojim slengom, sa tekstovima o filmu, stripu, fenomenima, rok-muzici, špageti vesternima, herojima tadašnje ulice, dizajnu, literaturi. Kome?

Pisanjem je razbio poredak. Profesiju. Teme. Jezik. Vrednosti. Estetiku. Standarde. Pomerio granice. Oteo je za sebe pravo da bude rodonačelnik žurnalizma koje ne robuje faktima ili konvencijama. Za pisanje nije trebovao kompjuter, čak ni pisaću mašinu. Ni podatak. Ni izvor. Ni drugu stranu. Penkalo, papir i temu. Bio je alhemičar. Nije poštovao nijedno novinarsko pravilo. Sam je napisao svoju profesionalnu bibliju: iz mog pera, nikad i ništa dosadno neće izaći.

U ovoj Srbiji danas nema čoveka koji zna sva slova - i ne žali se na nejednak razmak između njih - a da nije pročitao neki Tirketov tekst. I učio da misli iz njih. Samoironijom, sopstveni šprahfeler pretvorio je u svoju prednost. Naime, sve što nije mogao da ispriča u kafani - bio je težak za razumevanje - on je napisao stilom koji je zapravo vrhunska kafanska verbalna proza na bitne teme zadate do jutra. Čarobno. Tirketovski.

Nikome nije hteo da bude učitelj. A bio je. Nikome se nije nametao za uzor. A bio je. Nije hteo da bude „masovan". A bio je. U ono doba, kad još nije znao u šta će se to vreme pretvoriti, više se govorilo o njegovom tekstu o srpskim nužnicima nego danas o najstrašnijim političkim aferama.

Sve je to video. I znao. Usamljen u gomili. Drilovan od života. Nepošteđen nijednog problema. Funkcionisao je kao unutrašnji dr. DŽekil i mister Hajd. Terao je sebe na nemoguće. Da napiše najviše. Da izdrži najdocnije. Da stigne brže. Da se ne uplaši od moćnijih. Da se suprotstavi mutantima ovakvog vremena. Satirao je sebe zarad nas. Onda je digao ruke. Eksperimentalno je utvrdio da efekat bilo kakve tekstualne poruke na Srbe traje kraće od vremena neophodnog da se tekst pročita.

Odvela ga je maligna influencija neznanja, nepismenosti i smrt emocija. Šta će ovakvim vremenima Tirke? Za šta danas da posluži majstor? Pisao je ozbiljne stvari o našim životima. Malo ih je razumelo da to nije o Dizniju ili Holivudu. Tirke se, potom, jednostavno mimoišao sa ovakvom epohom i sa nama kakvi jesmo.

Ubili smo poslednjeg kojem je novinarstvo bila dijagnoza a ne opis profesije. Sad nam je lakše. Sad možemo da radimo šta hoćemo.