San o slamci spasa

(Danas, 31.01.2009)

Kriza je doskora postojala samo u vestima. Negde u svetu propadala su preduzeća i banke. Ljudi su ostajali bez posla i kuća. Sad se njen zloslutni dah oseća iza svakog ćoška. Čim krene loše, čovek strepi da će biti gore. A zna kako je kad je gore. Devedesete pamte i oni koji bi da ih zaborave. U tadašnjoj krizi olakšanje su donosile spoljne i unutrašnje ograde oko Srbije. Mnogi su preživljavali provlačenjem kroz rupe u njima. Danas nema šanse. Rusi su kupili naftnu industriju da bi zarađivali, a ne da bi neko švercovao benzin.

Ni proizvođači cigareta neće trpeti da im se neko meša u posao. Ni uvoznici hrane. Dakle, čovek je primoran da za sve manje dinara sve što mu treba kupuje od ovdašnjih povlašćenih prodavaca. Podrobniji opis takvog stanja može se pronaći kod Marksa. Svodi se na to da radnik kupuje hleb i paštetu u radnji koja pripada njegovom poslodavcu. Ako taj poseduje i barake za iznajmljivanje, radna snaga je tim zavisnija. I jeftinija.

Izgubivši socijalističku industriju i poljoprivredu sa svim njihovim prednostima i manjkavostima, Srbija se drugi put tetura na pragu divljeg kapitalizma. Onaj skraja pretprošlog veka nije bio ništa pravičniji, ali je pogađao - i u dobrom i u lošem smislu - mali deo stanovništva. Većina je živela od svojih njivica, kravica i ovčica. Danas su takvi u manjini. Većinu čine najamni radnici, penzioneri i nezaposleni. Prvi zavise od neumoljivih poslodavaca. Drugi od siromašne države. Ta većina biće sve željnija pravde i preraspodele postojećih dobara. Milom ili silom. Ta većina razume demokratiju onako kako ju je razumela i pre pola veka: posao, platica, krediti, besplatno školovanje i lečenje, stan od preduzeća, jeftina struja... Tadašnja većina imala je moćnu i nesmenjivu vlast. Današnja ima slabašnu i smenjivu. Sreća sadašnje vlasti je u tome što je opozicija još slabija i što baš i ne bi da preuzme kormilo bušnog čamca. Ne znajući šta bi, opozicija pokušava da ogadi ljudima i poredak i državu. Kad im se sve smuči, proleteri će srušiti kilavu demokratiju i izvikati vođu koji sve rešava jednim udarcem tvrde pesnice. Dobro je što vlast nema moć koju su imali Tito ili Milošević. Tadić i Cvetković ne mogu da se zatvore u kule od slonovače i odande mudruju o pravdi i nepravdi. Pošto su prihvatili pravila igre prema kojima se javnosti polažu računi, nema im druge nego veslati i slušati sve glasnije gunđanje.

Vladin protivkrizni program, saopštava se, nije namenjen spasavanju desetorice bogataša, već stotina hiljada najamnih radnika i njihovih porodica. Kad bi trošenje državne pomoći nadzirao neko kome se veruje, ljudi bi lakše poverovali da će ona stići tamo gde je najpotrebnija. Država je najveći rasipnik. Gde su tri kancelarije sa troje zaposlenih, naći će se još tri. Što više ima onih kroz čije ruke prolazi državna pomoć, sve manje stiže do onih koji sanjaju slamku spasa. S druge strane, uvek će se naći dva svedoka koji će potvrditi da je neko prvoborac, da mu je izgorela diploma, da je socijalni slučaj, te da mu sleduje neka parica i povlastica. Bar da ne plaća struju, nema se.

Kad bi prenose poslaničkih glupiranja i mangupiranja posmatralo više od tri odsto gledalaca, opozicija bi lakše uverila građane da je Skupština nepotrebna, da su zakoni suvišni i da je uređena država izmišljotina spoljnih neprijatelja. Ovakva kakva jeste, Skupština liči na krajputnu mehanu u kojoj se svako smatra pozvanim da bistri o svemu što ne razume. Ako ne može drugačije, što se ne bi raspisao referendum? Jeste li za to da televizija o vašem trošku prenosi skupštinske sednice? Izjašnjavanje bi koštalo manje nego što košta iživljavanje nad onih tri odsto građana.

Sudovi su nezavisni. Sudije sude po zakonu. Komentarisanje presuda smatra se pritiskom na sud. Pritisak na zakone nije zabranjen. Dakle, Srbiji su potrebni zakoni koji će razgraničiti šta je nehat, a šta zla namera. Građanin koji sedne za volan posle pet piva ili pola litre žestine možda ne namerava da nekog ubije. Važeći zakon je na njegovoj strani. Ubije li nekog nevinog - a ne može da ne ubije ako se nađe u prilici - zakon je takođe uz njega. Sudija iz Čajetine ne može da vrati život nedužno zgaženom čoveku. Ne oseća nikakvu obavezu ni prema porodici zgaženog. Ne poznaje ljude. Da je zgažen neko od njegovih, pobrinuo bi se za pravedniju kaznu. Ovako, krije se iza zakona.

Sudije su nekad bile neprikosnovene i u tenisu. Danas svaki igračima pravo da zahteva proveru. Na snimku se lepo vidi gde je pala loptica. Država bi pod hitno morala da primeni slične mere.

Da li je duvanska afera uzdrmala vladajuću koaliciju? Ne previše. Izbora se plaše kako Šešeljevi iz opozicije tako Dačićevi i Dinkićevi iz vlasti. Priželjkuje ih Nikolić. Tadić hladno pušta i partnere i protivnike da se istrčavaju, nadmeću i nameću. Valjda je uveren da je njegova partija sve manje talac i jednih i drugih.

Više od polovine ratnih veterana pati od psihijatrijskih poremećaja. Fućka se za to onima koji su ih gurali u ratove.