Специјално васпитани

(Време, 24.09.2009)

Србија је у шоку. Хрватска је такође у шоку. За дивно чудо, Србија овога пута није шокирана Хрватском, нити је Хрватска шокирана Србијом, него су шокиране свака самом собом – што је значајан, мада трагично окаснели напредак: да је по правди, не би од шока себи долазиле бар у последњих двадесет година. Него чим се која пробуди из коме, одмах поново па’не у несвест кад се сети која је и каква је.

Елем, ево тобожње "пристојне већинске Србије" како цокће и одмахује главом бојажљиво дзиркајући на улично фашистичко дивљање по Београду, чудом се чудећи какве је то вампире и караконџуле изнедрила, као да су пали с Марса право на Теразије, као их није она, на разне начине, начинила таквима какви јесу, одобравајући или тек оћуткујући сваковрсну мржњу и насиље према Другости које год врсте. А ено и тобожње "пристојне, већинске Хрватске" како зури у – еxфераловски речено – тупилу од некужења на шовинистичке изјаве становитог Керум Жељка, по занимању велетрговца и изабраног градоначелника Сплита, баш као да је и тај Керум љоснуо с Марса право на Риву, а не да је, колико јуче, изабран на демократским и плуралистичким изборима, с већином од преко 56 одсто Сплићана, Сплићанки и друге Сплићанади.

Не бих се овде бавио ђубретом у комшијском дворишту да Керум Жељко, у својој литанији на ХРТ-у, није спонтано изрекао једну кључну ствар, која и те како важи и за "наш случај". Наиме, након што је – лежерном вехементношћу својственом идиотима који се очитују о стварима које их превазилазе – изрекао како "никада не би прихватио Србина за зета" и томе слично, водитељ Станковић поставио му је просто, а преважно филозофско питање – али, зашто?! Керум је одговорио као из топа, с једва приметном нотом резигнираности у гласу: а, тако смо одгојени. Некога ће збунити ово прво лице множине у његовом одговору, али није ни то без неке: Керум очигледно мисли на свој ментално-културолошки миље, са свим његовим трибалним карактеристикама. А тај миље, узгред, није нужно "рурални" и "динарски"; камо среће да је то тако једноставно! Али, главни расадник најбољег фашизма увек је у малограђанштини...

Без обзира на потоњи каракушљиви покушај рационализације (у стилу "Срби нама Хрватима никада добра нису донијели"), Керум је заправо признао да је фашистоидност његовог светоназора нешто предрационално, аутоматски наслеђено као каква непокретна имовина, нешто што он заправо принципијелно не би умео да (од)брани, и то не само зато што је он, Керум Жељко, отужно неуко створење које има трајну и неизлечиву муку с речима, него зато што то и није нешто што било ко аргументовано може да одбрани: или си "такав" (јер си "тако одгојен") или пак ниси.

Погледајмо сада фрку око Поворке поноса. Добро, улични извођачи радова из навијачких банди и парапатриотских фашистичких фаланги су бића на нивоу интелектуалног развоја негде на пола пута између лимене пепељаре и Керум Жељка. Њихови предводници су то исто, али су нешто ближе Керуму. Од таквих не очекујеш сувисли одговор на питање "зашто". Један пристојан урлик био би сасвим довољан. Њих, међутим, подржава и опслужује пристојна интелектуална логистика, од све бизарнијег серкла НСП мислилаца па до црквеног врха. За разлику од Керума и београдских уличних бараба, њих не мори "мука са речима" – само мука са смислом. Па, хајде онда да видимо како, дакле, они одговарају на станковићевско вапајно питање – зашто?

Читао сам све што се ових дана и недеља о томе дало прочитати, слушао сам све што се дало чути. Испоставило се да сам траћио време: било је довољно да преведем Керума на српски. Јер, њихов се коначни одговор своди на Керумову домислицу. И они су "тако васпитани" – и шлус. Наравно, они су прочитали нешто књига, па ће то упаковати за нијансу боље: Поворка је "удар на традиционалну Србију", "већинска Србија подржава традиционалне вредности", "ми смо за породичне вредности" и све у том смислу: традиционално, национално, породично... Као да су те помпезне речи некакви појмови испуњени иманентним садржајем око кога нема и не може бити спора (а тај њихов Једини Прави Садржај у њиховом је exkluzivnom поседу, и дошапнуо им га је Бог лично, на течном српском), и као да је човек, па још интелектуалац, биће које се родило, живи и граби према смрти зато да би "испуњавало завете предака". Ствар је још бизарнија утолико што, дакако, нигде никаквих завета и нема, јер су наши преци имали паметнија посла него да осмишљавају нашу данашњу агенду, баш као што и ми имамо другог посла него да нашим праунуцима (о чијим искушењима не можемо знати ништа) задајемо домаће задатке... Све је то ретроактивни митолошки/митомански конструкт, који легитимацијско утемељење за дубоки, ледени страх од озбиљног промишљања садашњости тражи у стереотипизованој, од контекста и смисла испраној слици Прошлости. Зашто сте, дакле, против Поворке поноса? Хммм... овааај... зато што смо "тако васпитани". И зашто још? Зато што "тога овде никада није било". Тачно – није било. Није било ни другде – док није почело да бива. И никада овде није било ни фудбала, ни железнице, ни централног грејања, ни општег права гласа – док их једном нисмо увели, углавном се угледајући на добра искуства других. Никада није било ни мобилних телефона, а сада сваки од вас билмеза шета бар по два... Или ти је прадеда можда носио мобилни на Цер и Колубару?! Је л’ им’о 063 или 064?!

Специјално "васпитање" које зазивају и Керум и беокерумчићи заправо је нешто сасвим друго: жиг ропства. Право васпитање је "извођење на пут", а када се на путу нађеш, од тебе се очекује да спознањем света превазиђеш племените претке, као што ће и твоји потомци превазићи тебе. Идеологија робова је нешто друго: поносно наслеђујем свој скучени, загушљиви светић, и поносно га предајем даље, неоштећеног. И одсећи ћу сваку руку која посегне за прозором, намерна да га отвори, да прове(т)ри постулате мог устајалог микрокосмоса.