Srebrenica – istine i zablude

(Politika, 11.2.2010)

Činjenice sa kojima svako treba da bude upoznat i pitanja koja zahtevaju odgovore

1. Jedini neposredni izvršilac zločina u Srebrenici u julu 1995. koji je osuđen od strane Haškog tribunala jeste Dražen Erdemović, Hrvat iz okoline Tuzle. Sklopio je dogovor sa tužilaštvom i osuđen je na minimalnu kaznu, na osnovu sopstvenog priznanja, čiji je sadržaj nekoliko puta menjao. Ključna tačka dogovora sa tužilaštvom bila je da mora svedočiti protiv srpskih optuženika. Zašto srpska država treba da preuzme odgovornost za zločine bosanskog Hrvata Erdemovića, i to na osnovu njegovog kontradiktornog i nepouzdanog svedočenja?

2. Erdemović je navodno pripadao tzv. Desetom diverzantskom odredu Vojske Republike Srpske, multinacionalnoj jedinici sastavljenoj od Srba, Hrvata, Slovenaca i muslimana. On je imenovao još sedam navodnih saučesnika u streljanjima – od kojih su se neki borili u Africi kao plaćenici zapadnih vojski. Do dan-danas, ni Haški tribunal, ni Srbija, ni BiH, ni bilo koja druga država nisu podigli optužnice protiv tih ljudi, iako su im dostupni. Šta se želi sakriti?

3. Na Memorijalu u Srebrenici stoji broj „8372...“, ali taj broj uključuje i one koji se još vode kao „nestali“, a tri tačke posle ovog broja znače da nije konačan. Kako se za nestale može tvrditi da su „žrtve genocida“ ako na njima nije izvršena obdukcija, niti se zna da li su uopšte mrtvi?

4. Prema poslednjim forenzičkim analizama, ukupan broj tela iskopanih iz masovnih grobnica je ispod 2000, od kojih se za 442 može sa sigurnošću tvrditi da su žrtve streljanja, jer su imali vezane ruke. To je skoro 8.000 manje od broja koji se javno dovodi u vezu sa „genocidom“ u Srebrenici.

5. Najviši civilni predstavnik UN na terenu u julu 1995, Amerikanac Filip Korvin, već godinama tvrdi da je tada u Srebrenici ubijeno „oko 700“ bosanskih muslimana – i da je razlika između tog broja i broja od 8.000 koji se stalno propagira – politička. Nije li Srebrenica, kroz licitiranje brojevima, očigledno ispolitizovana?

6. Komisija Vlade Republike Srpske nikad nije priznala „genocid“, već je tu reč upotrebila samo kao citat presude generalu VRS Radislavu Krstiću. Komisija nije usvojila ni broj od „8.000 streljanih“, iako je bila podvrgnuta ogromnim zapadnim pritiscima; niti je izjavila da su svi na spisku nestalih ubijeni i mrtvi, već da tu ima i živih i onih koji su stradali u borbama i pre 1995, kao i onih koji su kasnije umrli prirodnom smrću, dok je za neke utvrđeno da su promenili identitet i da žive na drugim mestima, a za druge da su izdržavali kaznu za krivična dela.

7. Prema presudi Međunarodnog suda pravde, Srbija ne snosi odgovornost za „genocid“, niti je učestvovala u njegovoj pripremi ili izvođenju. Samim tim, Srbija nema nikakvu obavezu da usvoji bilo kakvu „deklaraciju o Srebrenici“.

8. Ako Srbija preuzme odgovornost za dešavanja u Srebrenici, ona može biti izložena tužbama za basnoslovne odštete. Da li je to račun koji možemo da platimo i da li je to nasleđe koje treba da ostavimo potomstvu?

9. Usvajanje ove rezolucije motivisano je i rezolucijom koju je u januaru 2009. izglasao Evropski parlament. Unutrašnja protivurečnost te rezolucije ogleda se u stavu „E“, gde jasno stoji da „uprkos ogromnim naporima... dosadašnje istrage ne dozvoljavaju potpunu rekonstrukciju događaja u i oko Srebrenice“, što apsolutno isključuje samouvereno donošenje konačnih zaključaka o tom složenom događaju, a posebno olako korišćenje najtežih pravnih kvalifikacija u odnosu na državu Srbiju i njene građane. Ako prava istina o Srebrenici, koja će kad-tad biti ustanovljena, bude demantovala sadržaj eventualne rezolucije Narodne skupštine – kako će se narodni poslanici koji budu glasali za nju iskupiti pred istorijom i pred svojim potomcima?