Početna strana > Prenosimo > Tadić i mediji ili ko koga kontroliše u Srbiji
Prenosimo

Tadić i mediji ili ko koga kontroliše u Srbiji

PDF Štampa El. pošta
Željko Cvijanović   
subota, 29. maj 2010.

(Novi standard, 24.5.2010)

Valjda tako boli nož u leđima. Ali nije to ništa, to samo Ringijerov „Blic“ vadi Borisu Tadiću kamen iz bubrega, a bubreg će da mu vrati: znao si za Davinićevo i Marovićevo muljanje, znao si da rade preko Devičanskih ostrva, i ništa nisi uradio da to sprečiš. Dođavola, da li je to onaj isti „Blic“ koji je za Borisov račun klao Tomu na svim izborima gde su se sudarili; onaj koji je vladici Artemiju, opet za Borisa, priredio da mu Golgota izgleda kao dve nedelje u Raju o trošku Sinoda; onaj „Blic“ koji je pre tri nedelje odbio da povredi Borisa tako što je u saopštenju Caneta Subotića cenzurisao ceo pasus u kome je hrabri krojač priznao kako mu je lično Boris odobrio da sa tajnog računa DS, koji je punio i kontrolisao, skine milion i kusur evra i preda ih Ružici Đinđić.

Ili to nije taj „Blic“, napunjen državnim oglasima, ili su Krle i Šaper bili zauzeti pisanjem poučnog bloga o Krletovim doživljajima iz JNA i s mora, ili sam ja izmislio da je ovo čudo germanskog žurnalističkog profesionalizma uopšte prozvalo Borisa. I šta je sledeće, ringijerovci? Izvinićete se Artemiju? Reći ćete da je Cane lekovitim biljem oživljavao mrtve? Napisaćete da je Toma lep kao slika? Priznaćete da Voja Koštunica nije razapeo Hrista?

I zaista, šta se to dogodilo kada su tadićevci i ringijerovci tako dugo, tako lepo i tako prljavo sarađivali? Boris je izgubio kontrolu nad ovim tabloidom, koji je ponovo postao „pas čuvar demokratije“? Ili je on to bio sve vreme, samo što se više javni interes ne podudara sa Borisovim? Ili su se samo posvađali? Ili ringijerovci menjaju stranu isto onako kako su je prošle godine u Velikoj Britaniji promenili mardokovci, od čega Braunovim laburistima još trnu tabani. Ali hajde da o toj stvari razmišljamo pragmatično jer ovaj napad na Borisa nije ni sudar dva ideala ni dve istine, već dva opako pragmatična pogleda na svet.

Otrovne kampanje ringijerovaca protiv Tome, Artemija, Subotića i Voje tadićevci su prepoznali kao sopstveni interes i taman toliko učestvovali u njima. Što će reći mnogo. Ali u čijem su još interesu bile te kampanje? Onih koji su čestitom Ringijeru pokazali Srbiju na mapi i otvorili mu njena vrata. Za to služe ovdašnje ambasade nekih zemalja. Prepoznaćete ih po tome što im je Toma onomad bio gad, sve dok, uz pomoć ringijerovog i još nekoliko čeda, nije postao njihov gad. Zatim po tome što ih je Artemijev uticaj na Kosovu činio mnogo nervoznim. I što ih je silno zabavljalo što, kad god Caneta povuku za uvo, jaukne Milo, kao da čovek nema svoje uši. I, naravno, otuda pitanje: ko u našoj kući kontroliše medije – Boris ili stranci – a ko je tu samo kompatibilan usputni partner.

Ali ne pravimo se naivni, nije ovo prvi put da srpski prozapadni mediji – a takvi su skoro svi, čak i oni gde su tadićevci birali glodure – povuku Borisa za uvo, da on jaukne i pokaže da su još samo te uši njegove i ništa više pod milim Bogom. Hajde da vidimo kada se to događalo. Onda kada je izvadio novac za onog nesrećnog Miladina Kovačevića, zatim kad god bi nešto zatezao oko Kosova; otvarali su ga kad su oni hteli, a on nije, da smene Vuka Jeremića, najomraženijeg tadićevca u zapadnim ambasadama i provladinim medijima. Za to vreme, koliko su puta ti mediji postavili pitanje da li je u Beogradu uticaj ambasada malo preteran i degutantan? Nula puta. Čak ni onda kada je jedan ambasador iz EU sazivao čestite glodure tih medija i zahtevao da ignorišu ona Vukova i Borisova četiri uslova za prihvatanje Euleksa. Jesu li se pobunili protiv toga? Jesu, popizdeli su i prestali da pominju četiri uslova.

To će reći da je Tadić, kad god bi ga ringijerovci i ostali otvorili, bio pomalo izvan polja želja zapadnih diplomata. Sećate se, to je onaj svet koji ne krije da je gadljiv na pomen svake srpske nacionalne politike, za čije uši je muzika kad god preispitujemo svoje 90-te, što glasnija to bolja: oni što, ako im uz piće samo pomenete politiku identiteta, na sledeće piće nikad ne dođu. E sad, još da vidimo postoji li neko mesto u srpskoj politici gde se presecaju nacionalna politika, 90-te i identitet. Još samo jedno, i zove se Kosovo, prostor koji, uprkos Borisovim popuštanjima, još uvek jeste mesto raskoraka između njega i Zapada. To znači da Davinićev satelit nikad i nije bio strancima sporan - baš ih briga, ionako će to Srbi da plate – ali jeste Kosovo.

Kosovo je, dakle, u Borisovoj politici ona tanka nit njenog identiteta, ona poslednja sićušna razlika koja Borisovu vladu čini nacionalnom, dok je sve ostalo legitimiše kao marionetsku. I, naravno, ta tanka razlika jeste onaj kamenčić u Borisovom bubregu, zbog koga mu s vremena na vreme ringijerovci i ostali zabiju nož u leđa. 

Zato ću morati da vas razočaram: amnestiraću Borisa od tako teških optužbi da kontroliše glavni tok srpskih medija. I, naravno, optužiću ga za mnogo više od toga: da su mu ti mediji iznajmljeni da ih njegovi ljudi prljavo koriste sve dok se to ne kosi sa interesima pravih gazda. I to nije sva Borisova krivica: on nije tvorac ovog evrofanatičnog jednoumlja, koje je isključilo svako drugo mišljenje, ali jeste njegov manje ili više dobrovoljni klijent, što njegov greh čini većim. Jer, da zaista on kontroliše medije, da je on iz javnog prostora izbacio 15-tak najboljih srpskih novinara koji na to jednoumlje nisu pristali, da je on ubio svaku ozbiljnu kritičku reč u Srbiji, tada bi ovaj mrak bio problem njegove ipak smenjive vlade i on bi odlaskom te vlade bio rešen. Ovako, problem je mnogo dublji, on je ugrađen u sistem, koji već preti društvenom eksplozijom i koji će pretiti sve dok se ta eksplozija ne dogodi.

Javna reč i ekonomija danas su glavne poluge društvenog razaranja i kolonijalizacije Srbije, one su dve tačke koje suzbijaju svaki napor da se artikuliše nacionalna politika i ciljevi koji bi interes građana stavili na prvo mesto. Ekonomija, sa svojom pljačkaškom privatizacijom, kriminalizacijom društva i predajom tržišta strancima, glavna je logistička baza kolonizacije Srbije. Naravno, sa ekonomijom koju su predali strancima dok su za ostatak zadužili tajkune, zatim pristankom da hrane naciju stranim kreditima, ni Đinđić, ni Koštunica, ni Tadić nisu mogu da odbrane nikakav nacionalni interes uključujući i Kosovo. Ako ga nečemu uči sudbina prve dvojice, Tadić može da bira hoće li biti ubijen kao Đinđić, smenjen i ponižen kao Koštunica ili će ceo postati marioneta, na šta ga upozorava tekst o satelitu. Jer i on danas zna da je srpska ekonomska elita samo jedna strana agentura, koja svesno proizvodi najgora rešenja za Srbiju, držeći je na ivici, bez mogućnosti da upravlja svojim resursima, što je osnov svake samostalne politike.

Ako mu je ekonomija uskratila logistiku za politiku koja bi sledila interese Srbije, mediji takvoj politici oduzimaju legitimitet. To znači da Boris može da računa s njima samo ako zagovara rezoluciju o Srebrenici, kada kompromituje Voju, kada brani novinare B92 i vladine katastrofalne ekonomske odluke, ali, ako je samo rešio da ne da Kosovo, može da računa kako će mu se na glavu sručiti sav nebeski dažd. 

OK, dragi legalisti, rećićete da mediji, posebno privatni, imaju pravo na bilo kakav stav prema šefu države. Istovremeno, država ne treba da kontroliše medije, glasi jedna od zapovesti zapadne demokatije. Sve to bi bilo OK kada te iste medije ne bi kontrolisali nelegitimni centri sa Zapada, kada privatni mediji ne bi bili ostrašćeniji zagađivači javnog prostora od državnih, i kada nas iskustvo ne bi učilo da ta prokleta država nije najgori mogući vlasnik medija, tim pre što je ona po definiciji mehanizam kroz koji subverzivni i drugačiji sadržaji prolaze lakše nego kroz privatne medije. Da bi sve bilo još gore, mediji u Srbiji danas imaju toliko samopouzdanja da su savršeno svesni kako je politika, čak i u izbornim kampanjama, izgubila svaki dodir sa građanima i svaku mogućnost neposrednog delovanja na njih. To znači da su političari potpuno zavisni od medijske elite, koja će svojom diktaturom, svojom selekcijom informacija i svojim interpretacijama izabrati i buduću i svaku vlast.

Šta može da se uradi da bi se zaustavilo to trovanje političkog i javnog života. Može svašta, ali, kako bi sve to podrazumevalo radikalne sistemske promene i kako bi te promene trebalo da pokrene Boris, nije vredno pomena. Za ono za šta nije rizikovao u prvom delu mandata neće rizikovati ni u drugom, i džaba priča. 

Zato jedino vredi razmisliti kako će sve to da se završi između medija i Borisa. Tako što će ga oni braniti svaki put kad bude u saglasnosti sa željama njihovih gazda i svaki put će ga ćuškati kada ne bude. Kako je on saglasan u svemu osim o Kosovu, ono će ostati prostor na kome će ga lupati. I on je, naravno, toga svestan jednako kao što sam i ja svestan da Boris više voli da ga ujutro probude kofom ledene vode nego napadom u medijima.

Otuda verujem kako Boris, koji je odbio sve dobre prilike da se pobuni, računa da će, zajedno s medijima, lakše da smota građane u priči o Kosovu nego obratno (iako verujem da su mu građani jedini adut da iz gliba ne izađe birajući između marionetske krpe i mrtvog heroja). I on će, dakle, uspeti da ih smota, ali će pasti na ekonomiji po prostoj logici da narod možeš da ubediš kako čvrsto držiš Kosovo, a da ga uopšte ne držiš, ali ne možeš da ga ubediš da mu je dobro ako je gladan. Koliko god bili spremni da ga prate dok predaje Kosovo, mediji ga neće pratiti u ekonomiji. Dakle, tamo će ga potrošiti jer, kad bi ga i tu pratili, sami bi došli u situaciju da im se ne veruje, što bi dovelo do ozbiljnih društvenih nemira i ugrožavanja sistema. A ovaj sistem je – ne zaboravite - strancima tako prirastao za srce da oni tu ništa ne bi menjali. Jer, zašto bi, na kraju, mediji delili krivicu sa Borisom za gladnu Srbiju, tim pre što im se krivac tako lepo nacrtao.

I tada će mu, držite me za reč, sručiti vreću koječega na glavu; tada će biti kriv za sve; tada će lako dokazati da je Vladan Batić lepši od njega; tada će, zajedno sa svojim ambasadama, već naći svog Tomu da ga zameni ili da s njim na zalasku podeli vlast. Boris će se pitati šta ga je snašlo, dok će njegovi medijski magovi računati da li su uz njega zaradili dovoljno da im ništa ne može poremetiti hepijend. 

I šta na kraju saznajemo iz tog Borisovog dvoličnog odnosa sa medijima, čiji je miljenik bio tako dugo i koji su obilno učestvovali u njegovm usponu. Da će udar o tle biti težak, da je on još jedna tužna politička sudbina među Srbima 21. veka, i da će se ona od prethodnih razlikovati samo po tome što su i Đinđić i Koštunica svojim naslednicima ostavili prostor koji je barem obećavao bolja vremena, dok je on beznadno zakovao stvar za dugo vremena posle njegovog.