Telekom treba prodati ove godine

(Politika, 21.3.2010)

Magle s Kopaonika su se odavno razišle, ali ključne dileme su ostale, pa mnogi misle da tražeći izlaz iz krize i dalje tumaramo u izmaglici. Otuda su još upečatljive scene sa srpskog Davosa kad je onako otvoreno demonstrirano nejedinstvo ključnih kreatora ekonomske politike oko mera za ublažavanje krize. Pozivi jedne sindikalne centrale i moćnog udruženja poslodavaca da zajednički osmisle i trasiraju put iz recesije nisu naišli na „prijem” u vladi. Premijer Mirko Cvetković kaže da će njegov kabinet prihvatiti sve što se poslodavci i sindikati dogovore. Inače, premijer smatra normalnim razlike u propisivanju „lekova” za krizu njegovih najbližih saradnika i državnih funkcionera:

– Mislim da su u pitanju isključivo različite individualne prognoze. S jedne strane, imamo model kojim se na kratak rok pokušavaju razrešiti problemi izazvani krizom jer, na primer, nezaposlenost i dalje raste iako nam proizvodnja ide nagore. Iako će ova godina po nekim statistikama biti znatno bolja nego prošla, pitanje je da li će se u realnom životu to poboljšanje osetiti. Imajući to u vidu vlada mora da se osloni na socijalni aspekt, da kreira dodatnu tražnju i da pomogne ljudima. Druga poruka odnosi se na srednjoročni koncept u kome je nužno restrukturisanje fiskalnog pristupa. Sva ta mišljenja nisu toliko udaljena ako razgovarate sa zastupnicima jednih i drugih mišljenja. I jedni i drugi će vam reći isto ovo što i ja – da je sada potrebno izaći s merama neposredne pomoći, što ne isključuje mišljenje da je na srednji rok ispravnija ekonomska politika onih drugih. I, obrnuto, ovi koji se zalažu za srednjoročnu politiku ne spore da je na kratak rok ona neizvodljiva.

Običnom čoveku to je ostavilo utisak vlade u rasulu?

– Ne mislim da je vlada u rasulu niti da je nestabilna. Ako čovek gleda suštinu i pokuša da se skloni od javnog mnjenja željnog senzacija, videće da je vlada mnogo stabilnija i da su njeni efekti mnogo čvršći i trajniji.

Ne mislite li da bi ljudi u krizi želeli da vide vladu koja jedinstveno misli i radi i da bi to bila ohrabrujuća poruka?

– Ova vlada je stabilna i jedinstvena kada je reč o sprovođenju ekonomske politike. Ne mislim da je savetovanje na Kopaoniku dobar primerpercepcije tog jedinstva jer tamo treba da je prisutna galerija različitih mišljenja. Ne znam da li je javnost to primetila, na Kopaoniku je bio parlamentarni Odbor za privredu i finansije s predstavnicima opozicionih stranaka. Znači, imali smo sve strukture i nije loše da se na takvom forumu čuje spektar različitih mišljenja.

Meni su na Kopaoniku, da budem iskren, falili i sindikalci.

Jedan od tih sindikata zajedno s poslovnim klubom „Privrednik” tražio je i pre tog biznis foruma razgovore s vladom?

– Imaju razgovore, kako da ne. Postoji Socijalno-ekonomski savet koji okuplja predstavnike radnika, poslodavaca i vlade. Uloga vlade u toj stvari je dvostruka, ona je i poslodavac i regulator. Kad god poslodavci i sindikati postignu neki dogovor, vlada je tu daprihvati taj dogovor.

Ali, oni Vas nisu pozvali na socijalni, nego na dijalog o merama za izlazak iz krize?

– O merama vlade razgovara se na različitim nivoima. Uključeni su i privrednici, ekonomisti i sindikati. Nastavljamo da razgovaramo i pratimo šta se događa ove godine i prilagođavamo naše instrumente potrebama. A s velikim zadovoljstvom ćemo razmotriti sve ideje koje budu zajednički dali poslodavci i sindikati.

Primetna je velika razlika u stavovima između vlade i Narodne banke. Veoma često monetarna vlast kritikuje vladu, a još češće preduzetnici pozivaju vladu da arbitrira u njihovom sukobu s monetarnom vlašću?

– Zaista ne mogu da razumem primedbe koje monetarna vlast upućuje vladi. Bilo kakva kritika tipa „mnogo se troši” za mene je potpuno bespredmetna jer se javna potrošnja nalazi u okvirima predviđenim budžetom. I to je razlog zašto ne mogu da razumem kritiku fiskalne politike.

Inače, od Nove godine imam kontakte s guvernerom NBS, razgovaramo o merama koje bi uvela monetarna vlast. Dogovarali smo se o skidanju obavezne rezerve i o drugim merama, a to smo ovde u vladi razmatrali još početkom februara. Sada je sasvim druga situacija od one pred Novu godinu kad su iz monetarne sfere stizale optužbe da je fiskalna vlast kriva za klizanje dinara.

Ali, kad se ja Kopaoniku guverner rekao da Srbiji preti grčki scenario, to izaziva zebnju kod običnih ljudi? Preti li Srbiji grčki scenario, jer i mi smo zemlja koja živi iznad svojih mogućnosti?

– Srbiji apsolutno ne preti grčki scenario. Grčka je trošila više nego što je mogla u dužem periodu. Mi nemamo taj slučaj. Situacija oko javnog duga i njegove kontrole je potpuno jasna. Naš javni dug se isključivo odnosi na zaduživanje za infrastrukturne projekte. Mi jesmo povećali javni dug u 2009. i on je došao na 32 odsto. Ali, zaboravlja se da je deo javnog duga preusmeren u rezerve budžeta. Dakle, postoji rezerva i to su direktno budžetske pare u devizama sklonjene sa strane. Ta rezerva u ovom trenutku iznosi oko pola milijarde evra. Prema tome, mi smo za toliko povećali dug, ali ga nismo potrošili nego ostavili u rezervi.

Hoće li država ove godine prodati „Telekom”?

– Mislim da država treba da nastavi proces privatizacije javnih preduzeća, pogotovo u oblastima gde je konkurencija već uvedena. To je suština jer ako država ostaje u tim granama onda ona pravi najveću distorziju tržišta. Posle prodaje NIS-a, mi 31. decembra ove godine ukidamo monopol na tržištu nafte i derivata...

I biće ukinut?

– ... Naravno da će biti ukinut monopol na tržištu nafte...

Pitam zato što se čuje da ruski partner lobira da zadrži monopol?

– Logično je da oni to žele, ali mi sigurno nećemo ići na produžetak monopola.

Što se tiče „Telekoma”, ključni pomak koji se dogodio ove godine je ukidanje monopola na fiksnu telefoniju i time je otvorena suštinska mogućnost i potreba privatizacije „Telekoma”. Sada vršimo kalkulacije o modelu privatizacije „Telekoma”.

Da li u te kalkulacije spada i dilema prodavati „Telekom” u direktnoj pogodbi ili na tenderu?

– „Telekom” će se prodavati na tenderu. Inače, ja sam bliži modelu da se jedan deo „Telekoma” sada proda, a drugi deo bih zadržao u državnom vlasništvu.

Svi argumenti koje sam do sada čuo idu u prilog prodaje „Telekoma” sada, ali mislim da bi trebalo zadržati jedan deo „Telekoma” radi sigurnosti.

Znači, mislim da bi bilo pametno prodati „Telekom” ove godine.

Politička klima u regionu se pokvarila. Koliko to utiče na investitore da ulažu novac u zemlje regiona, a koliko utiče na ekonomske odnose država u regionu?

– Naša politika je da želimo da sarađujemo sa svim državama u regionu i ne želimo da pravimo neprijatelje nego prijatelje. Mi ipak igramo konstruktivnu ulogu i nismo mi ti koji kvarimo političku klimu.

U poslednje vreme Srbija je dobila bolji status na lestvicama ekonomskog i državnog rejtinga. Često govorim investitorima da su naši formalni rejtinzi daleko ispod realnog i često imamo situaciju da svi koji dođu, odu odavde oduševljeni. Nemačka delegacija, na primer, otišla je odavde s fenomenalnim utiscima.

Mislim da je ovo idealna situacija za investitore, koji ne veruju u rejtinge, da dođu u Srbiju i naprave odličan biznis.

Ceo proces privatizacije stavlja se pod sumnju zbog nekih kriminalnih afera i jedne četvrtine neuspešnih privatizacija. Vi ste jedno vreme bili zaduženi za privatizaciju, kakav je sada Vaš komentar?

– Veoma je loše što se čitav proces prikazuje u negativnom svetlu. Kada smo počeli da radimo privatizaciju, strani eksperti su nam rekli da će 20 do 25 odsto privatizacija biti neuspešno. To me je tada iznenadilo jer u moje vreme bilo je samo jedan do dva odsto neuspešnih privatizacija. Ali, vidim sada da je to mnogo više. Šteta je što se u javnosti to ne posmatra kao nešto što se moralo dogoditi, nego se blati čitav proces čime se direktno zagovara povratak na društvenu svojinu.

Pri oceni da li je privatizacija uspešna ili ne treba se rukovoditi analizama uspešnosti poslovanja različitih oblika svojine. Sektor za bonitet daje te podatke i iz njih se od 2002. godine vidi da je privatizacija kontinuirano doprinosila pozitivnom poslovanju. Da ne zaboravimo važan detalj, kad je počela privatizacija cela srpska privreda bila je u minusu. Kako je vreme odmicalo, privatni sektor je rastao i stvarao pluseve u poslovanju i 2004. godine taj plus je nadmašio sve minuse društvenog sektora. To je uspeh privatizacije.

S druge strane, mislim da treba osuditi sve one nesavesne pojedince koji su privatizovali firme a nisu nameravali da se bave proizvodnjom. Time su urušili firmu i doveli u problem radnike.

Zar nije problem što je u tom procesu bilo i nesavesnih državnih institucija?

– Ne znam da je bilo nesavesnih, moguće je da je bilo nerazvijenih institucija. Mislim da smo zaboravili odakle smo krenuli. Ne verujem da je bilo nesavesnih institucija, moguće je da je bilo grešaka.

Mi tek sada vidimo probleme koje imamo zato što smo sposobni da ih vidimo. Kritikujemo Zakon o javnim nabavkama, a doneli smo ga 2004. godine, ko je pre toga pitao ko je s kim ugovarao, prodavao, trgovao... Niko nije imao pojma. Dakle, mi se sada suočavamo s problemima zato što smo stvorili institucije i sistem koji taj problem iznosi na videlo. I onda se čudimo što imamo problem. Zamislimo da nema tih institucija.

Moj je utisak da smo napravili veliki korak, a mislim da nam kao narodu fali optimizam jer smo u dugom periodu imali samo negativne scenarije. Tek u poslednje vreme nam se ne događaju takvi scenariji, ali je potrebno da prođe vreme da bi narod stekao samopouzdanje.

Ankete pokazuju da bi najviše ljudi volelo da radi za državu. Nije li to loš signal jer država bi trebalo da bude poslodavac za sve manje radnika?

– Slažem se da je to loš signal. Logično je da je atraktivniji rad u državnoj upravi jer ljudi imaju osećaj sigurnosti radnog mesta. Vlada stvara ambijent za jačanje privatnog sektora. Bez obzira na to mislim da će trebati još vremena da se promeni svest ljudi.

Mnogo se sugestija šalje vladi da promeni dosadašnji model razvoja, uz ocenu da je Srbija zrela za reindustrijalizaciju. Kako vlada na to reaguje?

– Strateški gledano, nama treba privreda koja će u većoj meri biti izvozno orijentisana. Jer, ne postoji u svetu zemlja koja je naše veličine, koja nije izvozno orijentisana a koja je razvijena. Ako hoćemo dalje u razvoj, ne možemo da ga baziramo na nerazmenljivim dobrima.

Drugo, imamo problem sa evroizacijom. Mi sada upoređujemo babe i žabe, kretanje kursa sa platama. A logika je da se plate upoređuju s cenama. Ako sam imao platu 100 dinara, inflacija bila 10 odsto, izgubio sam deset odsto nezavisno od toga da li je kurs otišao 50 odsto ili je pao.

(Razgovor vodio Miša Brkić)