Trač u koji ne treba verovati

Sa Emirom Kusturicom o autobiografskom romanu „Smrt je neprovjerena glasina”, o ulozi porodice, ljubavnoj priči, o mestu Matije Bećkovića i Vuka Jeremića u njegovom životu i o tome kakav je on zapravo deda

Mećavnik – Promocija književnog prvenca, autobiografskog romana „Smrt je neprovjerena glasina”, bio je događaj par ekselans, a njegov autor Emir Kusturica zvezda na ovogodišnjem 55. Sajmu knjiga u Beogradu.

Kusturica kaže „knjiga mu se prodaje k’o čokolada”, zadovoljan je reakcijama i ličnim susretima s čitaocima koji su, u dva maha, strpljivo čekali u redovima za njegov potpis i posvetu.

Između dve posete sajmu, na Mećavniku kao pravi domaćin vodi računa da bude dovoljno drva i uglja za najavljenu ciču zimu. Zvone telefoni, u toku su pripreme za snimanje filma „Sasvim opušteno”, pripreme za beogradsku premijeru pank-opere „Vreme Cigana” koja je pre dve godine uzbudila parisku javnost, za sutrašnji put na Panoramu evropskog filma u Atinu. Usput se nađe vremena i za uobičajene komšijske razgovore s Mokrogorcima, pa i za razgovor za „Politiku” koji je počeo tek kada je domaćin istrčao i peti kilometar svoje uobičajene jutarnje rekreativne trke. Reklo bi se – uobičajen radni dan u životu hiperaktivnog Emira Kusturice...

Slavni reditelj, muzičar, gitarista, lider benda, glumac, direktor originalnog festivala i nacionalnog parka, pilot, sada i pisac!

Znate šta, zaboravili ste jednu od glavnih karakteristika mog života, a to je arhitektura. Pre četiri godine, u Belgiji, dobio sam i glavnu nagradu za arhitekturu. Ha, ha!

Sada kada ste nam i naučno dokazali da ste talentovani za pisanje, ostaje potpuno nejasno zašto sami ne pišete scenarije za svoje filmove?

Zato što je meni vrlo teško da sedim na jednom mestu. Da sam bio k’o Gagarin i dangubio po vasioni, možda bih i napisao svašta.

Jeste li uopšte pomišljali da će posle čitanja Vaše knjige mnogi zaključiti – gle iza ovog razbarušenog „tigra” koji vazda nešto reži, zapravo se krije jedno emotivno i nežno „mače”?

Bojim se da ste vi potpuno u pravu i da je i mene samog iznenadila ova knjiga. Ovo što ste vi sada spomenuli, mislim da je osnova suštinske komunikacije sa svetom. To što se vidi u prvom planu nikada nije ono što jest’, a svrha moje umetnosti je bila da iskaže najtananiji ili najtankoćutniji deo mene. Ova knjiga je do sada najsnažnije iscrtala upravo tu osobinu – nežnost. Ona je uspešno skrivana u životu, zato što je komunikacija u okruženju u kojem ja živim tako zahtevala. Ali, srećna je okolnost što je postojala filmska i sada ova pisana umetnost, gde se nežnost izrazila u punom svetlu.

Vaša knjiga na veoma lep način podseća i na to da porodica i dalje treba da bude osnovna ćelija društva.

Jeste. Često podsećam na činjenicu koju treba znati – centralna mitska pozornica umetnosti je porodica. Izdvojeni, otuđeni čovek je zapravo jedna postmoderna izmišljotina. Njegova dubinska, tragalačka priroda, priroda koja vezuje vremena, nalazi se u porodici. Ona je, čak i kada porodicu nemaš, snažno ogledalo tvog života.

Knjigu ste posvetili i malom Janku. Stalno zaboravljam da ste Vi i deda. Ali kakav? Po principu „uz’o deda svog unuka, met’o ga na krilo” ili deda na službenom putu?

Deda na službenom putu. Ali, dedine misli i njegovo praktično delovanje su ujedinjeni i tu postoji komunikacija. Ne tako frekventna, ali kako moj unuk bude sazrevao, mislim da će ona biti sve češća i da će sve manje biti to – deda na službenom putu.

U jednom od poglavlja knjige je i jedna od najlepših ljubavnih priča koje sam pročitala u poslednje vreme, ona kako ste zavoleli i kako volite Maju. Eto, vidite da i Vi umete glasno i o ljubavi, a nikako da vidimo da stvarate i čisti ljubavni film?

Ja živim u iluziji da su moji filmovi, od prvog do poslednjeg, ljubavni filmovi. Ali, znam ja šta vi meni govorite, pošto je poznato da ste skloni intimističkim filmovima. Moj problem s tim filmovima je u tome što je meni, da bih bio zadovoljan scenom, potrebno uvek mnogo prskalica. Ideja o epizodama iz ljubavnog filma biće otvorena u sledećoj knjizi koju ću napisati. Ona će tretirati tri savremena lika koja su opterećena Dostojevskim, koji na kraju završavaju u jednom rehabilitacionom centru, pošto vezanost za Dostojevskog, u moralnom i estetskom smislu, čoveka neminovno vodi u rehabilitacioni zavod. U sve te tri priče postoji taj intimistički ljubavni zapis koji bi mogao da bude to o čemu vi govorite.

Posle čitanja knjige konačno mi je jasno otkud taj Vaš nagon da se stalno nešto „petljate” u politiku. Genetika je čudo?

Genetika je čudo, samo što ishodište tvog života nije genetika, nego tvoja interakcija. Tebi se ukrste onih osam hromozoma i od majke i od oca, a šta će biti u životu to je stvarno jedino originalno rešenje.

Ali, Vaš je otac bio svestan svoje pozicije „malog čoveka zagledanog u velike istorijske događaje”, a Vi imate tu neku stalnu želju, što bi narod rekao – da uskačete i tamo gde umetniku mesto nije?

Pa i Bertoluči se bavio politikom, otprilike koliko i ja. On je s pozicija metafore, u drugoj fazi svog stvaralaštva, otišao kod Godara i pokušao da ukrštanjem političkih i socijalnih ideja s Frojdom tumači prostor u kome živi. Utoliko sam i ja neko ko je sklon politici, ali ne možemo opšte govoriti o mom bavljenju politikom pošto se ja njome nikada tako bavio nisam. Ja sam samo jedan svedok koji pokušava da svojim svedočenjem, u skladu sa svojim moralom i viđenjem istorije, koriguje magistralne političke ideje koje su, uglavnom, velika prevara.

Ima u knjizi i Alije i Slobe, ali ne na način na koji bi neki to, možda, priželjkivali?

Umetnik je neprikosnoveni svedok, neko čije je svedočenje, ukoliko nije baš u propagandnoj upotrebi, veoma dragoceno. Duhovno rekonstruisati Sarajevo iznutra nemoguće je bez mog uticaja do 1988. godine do kada sam tamo živeo, a radoznalost i potreba da aktivno svedočim je dovela do toga da ulazim i u sukobe zbog autentičnosti svog mišljenja. Ja sam pokušao sve, i moje viđenje i sa Alijom (Izetbegovićem) i sa (Slobodanom) Miloševićem je u prvo vreme bilo isključivo zbog toga što sam hteo da budem neki amortizer u toj komunikaciji. To naravno nije uspelo, jer to nikada kod nas ne ovisi samo o nama, to ovisi o višoj sili koja ovde stiže sa strane već više od dvesta godina. Možda i duže. Susret i s jednim i s drugim bio je sasvim lična stvar i moj lični pokušaj da učinim šta mogu. To što nisam mogao ja, nisu mogli ni mnogo, mnogo jači od mene.

Da li je Matija Bećković očinska figura koja Vam je, možda, u jednom trenutku nedostajala ili je on duhovni otac, možda stariji brat?

On je moj stariji brat. Matija Bećković je jedini koji nije studirao u Pragu, a uspeo je da duhovitošću i ironijom sebe odbrani od propadanja i od ove teške istorije kroz koju je prolazio i njegov narod i njegova porodica i on sam. On je, jednostavno, biblijska ličnost. On je Jovan Zlatousti i utoliko njegova pojava, kao i sve pojave ovde, nije verifikovana u meri u kojoj on to zaslužuje.

A kako da protumačim mesto Vuka Jeremića u Vašem životu? Uglađeni, obrazovani sin? Mlađi brat?

On je divan čovek! Kada je neko divan čovek i ja mogu da imam komunikaciju s njim, on može da bude demokrata, može da bude i nedemokrata i komunista i bilo šta. Ovde je neobično da se ljudi viđaju jer se sviđaju jedni drugima. Zato što je politika metla koja ovde svake tri i po godine pomete, pa je onda neobično da čovek koji navodno ima konzervativnije ideje – što sam navodno ja i što nije tačno, ali nema veze – viđa nekog ko nije konzervativac. Vuk je drag čovek i to je sasvim dovoljno.

Zašto ste promenili naziv „Gdje sam ja u toj priči” u „Smrt je neprovjerena glasina”? Da li imate strah od smrti, nelagodu od starenja?

Promenio sam naziv jer sam, radeći na knjizi, na kraju dobio veoma ozbiljnu zatvorenu strukturu. Jednu hroniku koja je po formi možda najviše inspirisana Bertolučijevim „20. vekom”, u kojoj je obuhvaćeno nekih 45 godina života. Da bi se u velikom projektu zadržala duša, bilo je neophodno na kraju zaključiti ozbiljne stvari. Kao što je ideja, da je toliko mnogo ljudi umrlo da i smrt preteruje, da me ona na tom opštem planu, u opštem obrascu, jednostavno čini toliko usamljenim, da ni meni ništa druge ne preostaje nego da poverujem da je to jedan običan trač kojem ne treba verovati.

Vaša se knjiga čita kao da se gleda film. Ona je dinamična, Vaš jezik je slikovit. Ovo je i veoma dobar materijal za seriju od sedamnaest epizoda. Ukoliko bi i došlo do toga da se Vaša knjiga ekranizuje, ko bi glumio Emira Kusturicu?

Ko bi mogao da glumi mene? Stvarno o tome nisam razmišljao. Možda onaj Šveđanin što je u Antaliji dobio batine jer im je ličio na mene! Ko mu je kriv što nije ličio na Klintona, pa bi umesto batina dobio spomenik. Ili na Obamu, pa bi dobio Nobelovu nagradu, kojoj uostalom i ja težim. I mislim da je Matija, na promociji moje knjige, preterao ono s Ljosom rekavši: „Uze mu je Ljosa ispred nosa”. Nisu oni iz komiteta za dodelu ove nagrade krivi. Ipak je Ljosa svoju knjigu napisao još prošle godine, a ja tek ove. Ha!

Karnevalski rukopis

Da li je moguće izvesti operu „Vreme Cigana” u „Sava centru”, a da to bude onako snažno i autentično kao što je to bilo u pariskoj „Bastilji”?

Pored svih umetničkih nadahnuća, tu su presudni tehnički uslovi. Da bi se to čulo kako treba, kako ljudi pevaju i sviraju, dolaze specijalisti iz Pariza koji će za skupe pare da ozvuče „Sava centar” i da to bude sila koja, što zbog kvaliteta muzike što zbog kvaliteta izvođenja, neće nikom dati da trepne taj sat i 40 minuta. S druge strane, svi tehnički parametri koji su u pariskoj „Bastilji” bili poštovani biće i ovde, a energija koju ti ludaci poseduju – počevši od Neleta Karajlića, sigurno će taj najsmeliji zahvat u mom životu, učiniti onakvim kakav je bio u Parizu. A to je spektakularan, karnevalski rukopis koji budi iz mrtvih.

(razgovor vodila: Dubravka Lakić)