Treba li Rusija da uđe u NATO?

(Fond strateške kulture, 18.10.2010)

Moderator sekcije za globalnu bezbednost Igor Jurgens uputio je na Jaroslavskom forumu poziv Rusiji da uđe u NATO.

U principu, taj poziv mogao se i ignorisati, prihvatiti ga kao još jedno verbalno iskazivanje “optimizma resetovanja”. U poslednjih dvadeset godina “agenti promena” u Rusiji iznosili su mnoštvo “revolucionarnih” predloga. Međutim, postoji niz okolnosti, koje zahtevaju budniju pažnju prema datom pitanju.

Kao prvo, danas počinje da se stvara situacija kada veliku (ako ne i osnovnu) opasnost po Rusiju na putu ka njenom subjektivitetu predstavlja opasnost da će uzajamni odnosi Rusije sa Zapadnim svetom (pored ostalog, rusko-američki odnosi) ponovo, kao 1990-ih godina, predstavljati trijumf “optimizma” nad razumom. Kao što je poznato sa časova kriminalne psihologije, ta je odrednica jedan od temeljnih arhetipova mišljenja potencijalnih žrtava prevaranata.

Drugo, uočava se niz sinhronizovanih informativnih poteza u pravcu Rusija – NATO. Odmah nakon predloga I.Jurgensa stalni predstavnik SAD pri NATO je izjavio, da “Rusija apsolutno može računati na ulazak u Alijansu. Ta odluka zavisi jedino od njenog rukovodstva”. Njemu se pridružio i generalni sekretar NATO, koji je zvanično pozvao rusko rukovodstvo na novembarski samit NATO i predložio stvaranje jedinstvene PRO.

Samom postavljanju pitanja o mogućnosti ulaska Rusije u NATO (pored ostalog, o proširenju partnerstva, sve do direktnog učešća Rusije u operacijama pomenutog vojno-političkog saveza) treba da prethodi makar elementarna analiza uzajamno povezanih sa time rizicima i opasnostima. Pri tom predmet ramatranja treba da budu ne samo posledice samog članstva u NATO, nego i mogući rezultati koraka u pravcu ulaska u blok, kao i “jačanja partnerstva” i prelasku sa “mekanih” oblika saradnje u “obavezujuće” (Avganistan, zajednička PRO itd.).

S tim u vezi postavimo najjednostavnije pitanje: “A šta je to sadašnja Organizacija severnoatlantskog ugovora (NATO), u koju nas usrdno usmeravaju?”.

Danas se javni odgovor na to pitanje, po pravilu, daje uz korišćenje tehnologija obmane po principu “govoriti istinu, ali ne celu istinu”. Nama stalno sugerišu kako je NATO, tobože, postao drugačiji, kako su se promenili njegovi zadaci, funkcije i mehanizmi. I u masovnoj svesti već se formira njegov lik kao nekakvog međunarodnog elitnog “diskusionog” kluba, koji je prinuđen, doduše (kada to “ne polazi za rukom” Savetu bezbednosti OUN) da vrši ograničene policijske funkcije u borbi protiv “međunarodnog terorizma”, suprostavljanja “horizontalnom širenju” oružja za masovno uništavanje, raketnih opasnosti itd. I zašto onda Rusija ne bi postala njegov učesnik?

Zato, dajte da razmotrimo promene koje se dešavaju u NATO bez emocija i ružičastih naočara.

Da, NATO se primetno menja, ali ne onako kako nas ubeđuju ljudi koji smislom svoje delatnosti smatraju profesionalnu ljubav prema Zapadu. Na Lisabonskom samitu novembra ove godine biće usvojena nova strateška koncepcija alijanse “NATO u 2020. godini: garantovana bezbednost, dinamična saradnja”. Ona je pripremljena na osnovu preporuka grupe eksperata, na čelu sa poznatom po svojoj antiruskoj poziciji, Madlen Olbrajt.

Posle usvajanja u novembru preporuka, koje je pripremila “grupa Olbrajt”, NATO će se promeniti u stranu pretvaranja u globalni mehanizam i pri tom suštinski proširiti tumačenje osnovnog člana 5 Severnoatlantskog ugovora, kojim se definišu uslovi o primeni vojne NATO-sile. To jest, opšti trend kretanja NATO usmeren je od regionalnog odbrambenog saveza u pravcu nekakve zatvorene elitne strukture (nekakvom analogu međunarodnoj vojsci) koja istiskuje (dublirajući) OUN i njen Savet bezbednosti, koja uvezuje funkciju međunarodnog sudije i šerifa u “jedan snop”. Ta je tendencija potkrepljena odgovarajućom vojno-tehničkom politikom i naporima u oblasti vojne izgradnje, pošto prema budućoj strategiji NATO “efikasna odbrana... treba da počinje daleko izvan teritorije Severnoatlantskog saveza”.

Posebnu bojazan izaziva to što uslovi koji se traže u cilju izvršenja osnovne obaveze NATO, izloženi u članu 5 Severnoatlantskog ugovora, saglasno odrednicama “Strategije” poprimaju “novi oblik”. Uvođenje pojma “nove opasnosti” omogućava da se veoma široko tumači pitanje o tome, “šta je “napad” u okvirima člana 5”. (Deo drugi, Glava 1. “Uslovi bezbednosti”). Kako sledi iz preporuka “grupe Olbrajt” u svojstvu “casus belli” mogu se tretirati sledeći uslovi (Deo drugi. Glava 1.):

1. “... kibernetički napadi izvršeni u cilju nanošenja štete društvu...” Sada već nije potrebno naprezati snage u cilju organizovanja složenih i opasnih provokacija tipa operacije “Tanenberg” i “Tonkinskog incidenta”. Nakon hakerskog napada (realnog ili fiktivnog) sa teritorije neke zemlje može uslediti “asimetrična” vojna reakcija.

2. “...protivzakonito kršenje funkcionisanja kritički važnih puteva snabdevanja...” Sada će se Rusija morati zamisliti, pre nego što isključi gas onima koji ne plaćaju, a u zemljama po čijoj će teritoriji proći gasovod Nabuko, moći će se lako pronaći odgovarajući izgovor za mešanje. Delovanje Rusije na Arktiku radi osiguranja nacionalne kontrole nad Severnim pomorskim putem takođe može “potpasti pod član 5”.

3. “...provokativne izjave, smišljene kao sredstvo za političke ucene”, koje su prezentirane u nekakvoj “...hibridnoj raznolikosti, koja kombinuje neuhvatljivost terorističke grupe sa moći asocirane sa državom–nacijom...” (!?). Drugim rečima, “ceo Bliski i Srednji Istok (a naročito Iran) su već apriori “krivi” i podležu “umirivanju” u okviru člana 5 Severnoatlantskog ugovora.

4. Ignorisanje nekih “globalnih normi”, drugim rečima, “loše ponašanje” neke države. To jest, na primer, Iran može koliko hoćete dokazivati da nema nuklearne planove, pa čak “zatvoriti” nuklearnu energetiku i obustaviti obogaćivanje uranijuma, ali će svejedno ostati kao objekat primene člana 5. Iran je u startu “kriv” zbog toga što ima geopolitičke ciljeve i zbog težnje da postane strateški subjekat, regionalni lider.

Apsolutno je jasno zašto se NATO tako zdušno okomio na Irak. Tamo nije bilo naivčina, koji su poverovali u bajke SAD o “teroristima” i oružju za masovno uništavanje. Irak je kao svetska riznica energoresursa svetskog značaja bio osuđen zbog svojih geopolitičkih težnji.

5. “...izazovi koji direktno ne zadiru u bezbednost organizacije, ali... su važni za građane zemalja NATO...” (!). Ovde je umesno pitanje: znači li sada, da ako Rusija odluči, na primer, da preispita pljačkaške uslove naftnogasnih koncesija na Sahalinu, ili zatraži striktno poštovanje ekoloških uslova, da će se tamo pojaviti flota NATO?

U svetlu opisa „novih opasnosti“ po NATO rusko političko rukovodstvo trebalo bi da se pažljivije odnosi prema promenama u strategiji alijanse. Postavlja se pitanje - sa čime je vezana ta hrpa pomenutih „novih opasnosti“? Da li su one rezultat cikličnih promena u svetskoj politici, ili iza svega toga stoje dublje, fundamentalne promene? Na to pitanje moglo bi se odgovoriti sa pozicije Svetske sistemske analize (na koju pozivaju, na primer, Sergej Lavrov i Jevgenij Primakov u svom obraćanju predsedniku Rusije) na osnovu matematičkog modeliranja globalnih procesa, to jest, ne na nivou opštih slojeva koji po pravilu dovode do beskonačnih diskusija između pristalica i protivnika partnerstva sa NATO, već na nivou egzaktnih naučnih metoda.

Iz prakse modeliranja makroekonomskih procesa poznato je, da u uslovima tržišne konkurencije ekonomska ravnoteža ima nestabilni karakter, bremenit krizni pojavama. Za stabilizovanje revnoteže, neophodno je:

- ili preći na regulisanje ekonomije, odustavši od tržišnih principa (kako su to činili u SSSR i drugim socijalističkim zemljama), ili suštinski ograničiti tržišnu stihiju (kako to čine u svim zemljama u vreme skonomskih kriza);

- ili (ako nema želje da se ograniči tržišna konkurencija) obezbediti priliv dodatnih resursa u ekonomski sistem, koji omogućava da prežive neuspešni u konkurentskoj borbi i čini mogućim izglađivanje socijalnih proitvurečnosti. U tom slučaju nastaje „igra sa pozitivnom sumom“: to već nije ravnoteža, već dolazi do stalnog ekonomskog rasta. I taj rast ni u kom slučaju ne treba da se zaustavi, jer će se u protivnom tržišni sistem destabilizovati.

Ekonomski sistem u uslovima tržišne konkurencije može stabilno funkcionisati jedino uz kontinuirano priticanje dodatnih resursa izvana, tojest, uz postojanje periferije iz koje se mogu crpeti jeftini resursi. U tim uslovima NATO je instrument za održavanje stabilnosti sistema „centar-periferija“, u kome jedino i može egzistirati Zapadni svet. U tome je i osnova novih funkcija alijanse. Faktički je NATO skup država Zapadnog sveta za nove „krstaške pohode“, koji su, kao što je poznato, u prvom redu bili ekonomski motivisani. Međutim, svoje funkcije alijansa će morati da vrši u promenjenim uslovima formiranja novog balansa snaga u vojnoj oblasti, koje mnogi već određuju pojmom „probuđena Azija“. Pri tom danas NATO, sasvim očigledno, gubi u ratovima koje je započela alijansa u Iraku i Avganistanu. Isto je tako očigledno, da je Rusija potrebna gazdama NATO radi umirivanja „probuđene Azije“.

Kao prvo, ona ima najveću kopnenu teritoriju neposrednog dodira sa budućom pozornicom vojnih dejstava.

Drugo, „nove krstonoše“ ne teže da ulaze u direktne vojne sukobe, ograničavajući se, po pravilu, na „beskontaktne“ akcije. Prijem u alijansu država Istočne Evrope u celini, nije pomogao da se reši pitanje ko će osiguravati neposredno zauzimanje i držanje teritorije. Na primer, Češka u NATO odgovara jedino za medicinsku logistiku.

S tim u vezi Rusija poprima posebnu vrednost kao isporučilac „borbenih lakeja“ – ili kao član NATO, ili kao „strateški partner“.

Ocenjujući celishodnost učešća Rusije u „projektima“ NATO, umesno je imati na umu sledeće:

Kao prvo, Rusija je već bila objekat krstaškog pohoda Zapadnog sveta.

Drugo, treba se setiti sudbine Vizantije – „strateškog partnera“ Zapadnog sveta u krstaškim pohodima: najpre su krstonoše osvojile i opljačkale Konstantinopolj, a zatim je on usamljen primio na sebe udar Turaka-Osmanlija („probuđene Azije“).

Zato se, težeći u NATO ili šireći partnerstvo sa „novim krstonošama“ ne bi smele zaboraviti pouke iz istorije: makar one ničem ne učile, istorija kažnjava za njihovo neznanje.

Osim toga, za Rusiju je ulazak u NATO skopčan sa velikim gubicima, koji su izazvani sledećim okolnostima:

1. Principom konsenzusa u donošenju odluka NATO, što će zahtevati pristanak na sve uslove, koje budu izneli „novi“ članovi NATO (bivše zemlje Istočnog bloka).

2. Prelaskom na vojno-strateške standarde NATO, što vodi u kolosalne gubitke u ruskoj „odbrani“.

3. Neophodnošću da se regulišu svi teritorijalni sporovi sa susedima ( jedan od osnovnih uslova za članstvo). A tu će već Japan i Gruzija „uzeti svoje“. Rusija će takođe morati da popusti pred svima u Kaspijskom i Arktičkom basenu.

4. Raspadom osnova celokupne politike Moskve o nedopuštanju Ukrajine, Gruzije i Azerbejdžana u NATO itd. Zaista, kako bi se moglo objasniti da Rusija može u NATO, a da za druge zemlje iz bivšeg SSSR to nije poželjno? Nije isključeno da nam je sama diskusija na tu temu i „poturena“ sa tim ciljem.

Pozivi Igora Jurgensa i drugih na ulazak Rusije u NATO podseća na argumentaciju iz romana J.Hašeka „Dobri vojnik Švejk“, koji je, obrazlažući izbor puta, govorio: „Put je do bola dobar“. A put, kako se ispostavlja, vodi „direktno na neprijateljske baterije“ sa svim posledicama, koje iz toga proizlaze.