Ugasiti i premijera i guvernera

(Danas, 18.01.2010)

MASKIRNA SVAĐA: Naš premijer i naš guverner, sa ne previše smisla za komediju, zabavljaju nas poslednjih dana svađom oko toga koja je od državnih institucija na čijem su čelu, poslednjih godina i meseci, uravnoteženije štitila interese trošadžija i dužnika.

To su sa toliko smisla za svaki napredak radili da su im sada trošadžije i dužnici za vratom. Ukoliko oni padnu, odoše i političke opcije premijera i guvernera. Ko su glavne trošadžije, a ko glavni dužnici-ovisnici jasno je kao dan. I koliko bi njih koštalo ukoliko bi država Srbija naprasno počela da vodi razumnu ekonomsku politiku sebi u korist. Koštalo bi ih tako mnogo da kreatori te politike ne bi bili ni lično bezbedni. Sve to znaju svi. Niko, međutim, ne zna koliko je onih koji rade, proizvode i kadri su da napreduju, preživelo guvernera, premijera, trošadžije i dužnike-ovisnike. Ima li (nas) još u Srbiji uopše zdravih. Nekontaminiranih, što bi se reklo. Ili smo svi, pupčanom vrpcom refinansiranja, vezani za alavi bankrski sistem. Ekonomisti hazarderi koji bi ipak rizikovali i, u zato povoljnim oklnostima niske tražnje i slabog priliva evro-akumulacije iz inostrantsva klizanjem dinara nadole potražili odgovor na ovo pitanje, jedva se, nažalost, čuju. Kao Goran Nikolić: „Pad dinara znatno bi smanjio rast uvoza (natprosečno luksuzne robe) pre svega, usled pada mase zarada i penzija (izraženih u evrima). Izvoz se, istina, ne bi zbog toga puno povećao, ali bi se mogla povećati domaća proizvodnja, koja bi u tom slučaju bila više konkurentna zbog skuplje uvozne robe, što bi značilo novu zaposlenost u zemlji. Trenutna kriza odnosno mala tražnja sprečava preduzeća i uvoznike da znatnije dignu cene i ako evro jača, tako da bi efekat na inflaciju bio relativno skroman“. Oni što malo bolje poznaju našu privredu, na samu ideju se preventivno stresu. Jer su i monetarnom i fiskalnom politikom rukovodile interesne grupe trošadžija i dužnika-zavisnika i to više nego što su nam govorile i najmračnije slutnje. I premijera i guvernera bi trebalo odmah „ugasiti“. Prvo, oni nisu plaćeni da nas zabavljaju. Drugo, kad bi zaćutali možda bi nam se slika razbistrila, a neko razuman progovorio.

KRIZNI POREZ KRIZIRA: Čak ni neki sudski sporovi, koji valjda još traju, nisu nas sprečili da zaboravimo nekadašnje perjanice naše maloprodaje: Pekabetu i C-market i njihov svojevremeni rat za potrošače besomučnim obaranjem cena. Rat je imao i svoju veselu marketinšku stranu, pa su deca, razjapljenih usta, pratila kako sve šareniji i raspojasaniji postaje i to u sve zanosnijim TV reklamama. „Pratiš li ti ovo tetka? Još je samo ostalo da nam plate da uzmemo kod ovih, a ne kod onih“, uživao je moj sestrić. Rat se, na kraju krajeva, završio tako što su i Pekabete i C market završili na istom mestu. Sad praktično nema ko da ratuje cenama. Neće valjda njihov sadašnji vlasnik sam sa sobom. E pa, u Nemačkoj nije takav slučaj. Bespoštedni rat cenama supermarketa jevtine hrane, koji naravno predvodi čuveni Aldi, prelio se i u ovu godinu, pošto su cene tokom 2009. snižene 12 puta. U nadi svih da će bespoštednim snižavanjem cena uništiti slabije protivnije i, sad ili nikad, proširiti svoj tržišni udeo jeftini supermarketi kontrolišu 44 odsto nemačkog tržišta hrane. Ali, stvari ne teku nikad tako pravolinijski. Taman se nemačka ministarka poljoprivrede zabrinula da će ovaj rat platiti potrošači po sistemu „što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“ i to na najgori mogući način snižavanjem kvaliteta životnih namirnica, kad su proizvođači i trgovci seli, pa se lepo dogovorili da je bilo dosta i da će donja granica cena za pojedine proizvode biti fiksirana. O kvalitetu se može raspravljati i ovako i onako, ali Bundeskartelamt ovakve dogovore ne trpi, pa je svoju kontrolu poslao kod osumnjičenih malotrgovaca... Deflacija je zabrinula i proizvođače u Hrvatskoj, pa su nadali dreku zbog kriznog poreza koji su tamo uveli, a od koga smo mi izgleda hvala bogu svojevremeno odustali, ali i protiv već povećanog PDV za koji se mi, izgleda opet hvala bogu, nismo odlučili...

MOST KOD BEŠKE FALŠIRA: Moj omiljeni infrastrukturni objekat u Srbiji je most kod Beške. Kao što su se sada iznenada otvorila mnoga neverovatna pitanja u vezi sa praksom privatizacije, tako se nadam da će prošlonedeljni istupi srbijanskog ministra za infrastrukturu i nekih ekonomista otvoriti pitanje moguće korupcije i kod međunarodnih finansijskih institucija. Jedna takva je Srbiji nametnula izvođača radova na ovom mostu, na način koji je morao da bude dosta ponižavajući za svakog od nas, a štetan nije bio samo za beogradsku Mostogradnju. Najzad smo, posle nebrojeno puta obećanih kontrola i uveravanja da se most u stvari gradi, ali da radovi teku na šipovima pod vodom, pa mi to na putu za Novi Sad nismo u stanju sagledati, saznali i to sa najvišeg mesta, da tu nešto nije u redu i da su ugovoreni rokovi odavno za nama. Velika je gužva na sve strane, pa niko ozbiljno ne uzima zapažanja da se isti izvođač prijavio za novi posao, a da izgleda nigde u propisima nije predviđeno da nekorektan partner na jednom poslu mora biti diskvalifikovan iz učešća u sledećim poduhvatima. I kako je uopšte uspeo da preotme posao pobedniku na urednom međunarodnom tenderu za izgradnju mosta kod Beške?