Početna strana > Prenosimo > Umiranje sela
Prenosimo

Umiranje sela

PDF Štampa El. pošta
Milovan Danojlić   
subota, 18. septembar 2010.

(NIN, 16.9.2010)

Ne izumire selo, nego seljaci. Odlaze iz istorije; zemlja nema kuda iz sebe. Zamukle su žetelačke pesme, odavno nema pozajmica i moba. Traktoristi ne pevaju; slušaju čobanske pesme preko tranzistora...

Selo umire, i u toj smrti svi, aktivno ili pasivno, učestvujemo. Razbežali smo se iz rodnih krajeva kao što se beži od nesreće ili kuge. Talas se zakotrljao sredinom prošlog veka i odonda se ne zaustavlja. Prema jednom istraživanju, trećina seoskih domova zvrji prazna; četvrt miliona mladih seljaka ne uspeva da se oženi, ukoliko to uopšte želi. U sledećih dvadeset godina opusteće još 400 sela, ugasiće se 47.000 ognjišta. Proces prirodnog izumiranja, kontinentalnih razmera, kod nas je praćen političkim gušenjem i samoubijanjem. Svako bi da se nastani u Belom gradu, ako već ne može odmah u Beli svet. Trećina studenata bi, po završenom školovanju, da potraži sreću u inostranstvu.

Početni podsticaj propadanju dao je prevrat iz 1945. Zapadni liberali, i Titovi komunisti, imali su prema našoj seljačiji gotovo istovetan stav; njene tradicionalne vrednosti bile su im podjednako tuđe. Udruženim naporom su izveli ono što engleski oficir Majkl Lis, u istoimenoj knjizi, zove silovanje Srbije. Slomljena je seljačka gerila rojalističkog opredeljenja, ukinuta monarhija (seljačkog porekla), pridavljena narodna crkva. Pojavio se novi tip elite. Od Vuka do vojvode Mišića, od vojnih rukovodilaca do sveštenika, najviše narodne vrline je preuzimala i razvijala inteligencija. Vuk, seljački tvrdoglav i pronicljiv, bio je naš prvi moderni nacionalista, i nimalo manji internacionalista. Seljaštvo je na svojim plećima iznelo sve ratove XIX i XX veka; ono je bilo i udarna pesnica tzv. „proleterske” revolucije. Crkva je preživela bezbožničko divljanje zahvaljujući pre svega selu i seljankama. Babe su se molile za nas koji smo pravili karijeru; one su tajno krštavale unuke.

Država, koju je seljački narod gradio, hranio i branio, od Karađorđeve bune do Drugog svetskog rata, dospela je u ruke nesvršenih đaka i ideologa mitske radničke klase. Pošto je pokušaj nasilne kolektivizacije propao, vlast je od sela digla ruke. Umiranje je prešlo u raspadanje koga sam se užasavao. Prateći mučna zbivanja, išao sam iz krajnosti u krajnost, od preterane kritičnosti do još veće popustljivosti, od gađenja do divljenja što, razume se, nije imalo uticaja na tok stvari. Meni je, bez naroda, u svakom slučaju teže nego narodu bez mene. Opevajući lepote rodnog tla, slikao sam zlatne rešetke jednog vekovečnog zatvora. Naviknuto na život pod raznim okupacijama, selo je u novim vlastodršcima prepoznalo tuđinsku silu, a u saradnicima te sile prelivode i izrode. (Zar je danas bitno drukčije?) Naišlo je razdoblje gluvog opiranja; samo postojanje inertne seoske mase doživljavano je kao čin građanske neposlušnosti. Zaustavljeno na bezbednoj razdaljini spram onih koji su držali poluge razvoja, utonulo u Marksov „idiotizam seoskog života”, selo je decenijama radilo u korist svoje štete. Vezanost za mali posed bacala je u očajanje progresivne vođe. Ideal marksista, mondijalista i liberalnih kapitalista jeste čovek-beskućnik, bezemljaš, bezbožnik, apatrid, bezavičajna čestica, bez stalnog zaposlenja,bez pamćenja, spreman da, u potrazi za hlebom, na mali mig poslodavca, krene kud mu se odredi. Takav projekat radnog čoveka podržava i današnja moda: pantalone od teksaškog platna, pogužvana vetrovka, duboke cipele za pešačenje, i, važan detalj, mali ruksak, u koji će mu stati cela imovina.

Izgubivši samopouzdanje i pravac hoda, selo je zamrlo. Godine 1944, kad sam pošao u osnovnu školu, bilo nas je stotinak đaka; danas ih je petoro-šestoro. Ono malo naroda, uglavnom u godinama, bavi se svim i svačim. Mnogi rade u nerentabilnim firmama, a zemlja ih dohranjuje. Bdiju, na straži koja se godinama ne smenjuje.

Naš životni prostor se razbio i proskitao. Ne znamo kuda smo se zaputili, a vidimo, povratka nema. Žrtve, date za očuvanje imena i vere, danas su naš mrtvi kapital, predmet izrugivanja novih okupatora i domaćih očajnika. Odveć smo oslabljeni da bi nam priznavali pravo na pamćenje. Karte našeg poseda crtaju se i prekrajaju negde drugde. Sudbinu su nam ranije određivali u Carigradu, na Berlinskom, Bečkom i Drezdenskom kongresu, u Teheranu i na Jalti; danas, u Briselu i Vašingtonu. Za vekovno zaostajanje nude nam se konjske injekcije; spoljašnji stručnjaci nam određuju visinu penzija i plata. Savetuju nam denacifikaciju oni koji su istrebili čitave narode severne i južne Amerike, idejni tvorci Aušvica i Dahaua, ubice stotine hiljada civila na Dalekom istoku i u severnoj Africi, sejači uranijuma na Kosovu i u Iraku.

Uz tolika zla, meni su učinili i jedno dobro: konačno su me pomirili sa rodnim tlom. Gde uvek čujem ponešto istinito, pametno ili duhovito. Kad sam, oko 1970, pred prvim komšijom, čika Stanomirom, stao negodovati protiv ne znam više kakvih režimskih laži, on me u čudu pogleda:

- Milovane, zar ti to tek sad vidiš? Mi smo to razumeli ujesen 1944...

Ono što su disidenti počeli mucati posle 1968, moji seljaci su jasnije videli odmah po zavođenju nove vlasti. Rekli su šta su imali i zaćutali. Njihove reči sam vukao u sebi sve dok se nije pojavila mogućnost da ih, u „Oslobodiocima” otkravim i obelodanim. Dugo ih nigde nisam mogao čuti, ni pročitati; činilo mi se da ih vučem iz sna.

Između 1985. i 1990. davao sam, povremeno, hronike preko pariskog radija, za šta su me u beogradskim novinama ružili i napadali. Teško da je to iko od mojih zemljaka slušao, ali je i do njih stigla vest da sam na spisku državnih neprijatelja. Zatim je došlo do zaokreta. Pri jednoj od kraćih poseta zavičaju, na autobuskoj stanici jedan iz viđenja poznat mi seljanin se začudi što me vidi živog i zdravog:

- Ja sam čuo da ti ne smeš ovamo?

- Eto, smem...

- Ono jeste –zamišljeno će moj zemljak – ti si rekao kako jeste, a oni neka vide.

Verovatno pojma nije imao šta sam govorio na radiju, ali kad me oni napadaju, mora da sam u pravu. Oni: vanzemaljci, marsovci. Upotrebom trećeg lica množine narod je naglašavao rezervisanost prema zvaničnoj laži i njenim nosiocima, čuvao zdravu pamet.

Dešava mi se da, zajedno sa nesrećnim Disom, ponekad uzdahnem: „I prosto ime: seljaci, seljaci...” Pola veka su mislili svojom glavom, dok sam ja, u početku, više verovao novinama nego njima. Govorili su poluglasno, a u šaputanju je teško razlučiti mudrost od gluposti. U vlazi poluvekovne neslobode, pored zdravih klica, beše nabujao i svakakav korov. Ukidanjem zabrana, pokuljalo je i zlo i dobro. Po pravilu, zlo je u prvi mah glasnije.

Moderno doba je donelo smrtnu presudu ruralnoj civilizaciji, ali je, istovremeno, zahvaljujući mehanizaciji, spaslo i obnovilo poljoprivrednu proizvodnju. Način obrade zemlje se, od Hezioda do sredine dvadesetog veka, bar kod nas, nije bitno menjao. Rad na njivi je bio veoma težak, kopaču se grbila kičma, u glavi mu se mutilo. Izlazak iz toga razdoblja je srećan događaj, ali se, u stampedu bežanije, otišlo u bespuće. Zahvaljujući traktorima i ostalim mašinama, oranje, setva i žetva se obave u nekoliko dana; u jeku sezone, kombajni rade i noću. Presuda je nemilosrdna: zemlja može i bez robova koji su se vekovima na njoj paštili. Da nije traktora, Srbija bi danas bila pusta utrina.

Ne izumire selo, nego seljaci. Odlaze iz istorije; zemlja nema kuda iz sebe. Zamukle su žetelačke pesme, odavno nema pozajmica i moba. Traktoristi ne pevaju; slušaju čobanske pesme preko tranzistora...

... Pobegao sam u šesnaestoj, vratio se u trideset drugoj; nastanio sam se na ledini gde sam u detinjstvu čuvao stoku. Dao sam da se iskopa bunar, uveo struju, sazidao jednu pa drugu kuću. Za decu. Kad im se smuči, da imaju gde da se vrate.