Početna strana > Prenosimo > Vidimo se na sudu
Prenosimo

Vidimo se na sudu

PDF Štampa El. pošta
Srđan Radulović   
subota, 05. septembar 2009.

(NIN, 03.09.2009.)


Dobili smo izmenjeni i dopunjeni Zakon o javnom informisanju. Uložen je veliki trud, pokazano je zavidno zalaganje, bilo je tu i mnogo odricanja od principa, odvajalo se od rejtinga, zavađalo s logikom…

Hvala svima. Hvala Čedomiru Jovanoviću što je spasio Srbiju, jer kako on reče “ne radi se ovde o našem odnosu prema Zakonu o informisanju, već o obavezi LDP da zaštiti evropsku budućnost Srbije u situaciji u kojoj se zbog načina na koji se ruši vlada ona apsolutno ugrožava.” Gde li su se onda svrstali Vesna Pešić i Žarko Korać?

Hvala Mlađanu Dinkiću što je predlogom izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju ustalasao žabokrečinu odnosa u vladajućoj koaliciji. Pokazalo se ko je ko. Ne samo u vladajućoj koaliciji. A, omogućio je Čedi da zaštiti Srbiju i spasi vladu od onih koji je ruše ucenama da “Kurir” mora pasti.

Hvala Borisu Tadiću što se njegova stranka nije mešala u poslove vladajuće koalicije. Kad su već u savezu sa slobistima, što ne bi podržali i Zakon o informisanju koji liči na onaj “šešeljevsko-vučićevski”. Valjda je to ono što smo nekad prizivali i nazivali nacionalnim pomirenjem. Mada više liči na amneziju.

Hvala Jovanu Krkobabiću što je zaboravio na ono šta je obećao, pa je promenio mišljenje. Ili je naprosto zaboravio, a njemu to ne bi ni trebalo zameriti.

Hvala znanima i neznanima, ali ponajviše hvala srpskim radikalima koji predložiše najvažniji amandman. Amandman svih amandmana. Da ne beše tog amandmana ne bi Jovanović mogao da zaštiti Srbiju od “trojnog pakta Koštunice, Nikolića i Šešelja”, niti da spasi vladu od rušilačkog pohoda. Ne bi Dinkić mogao da progura izmene i dopune koje garantuju slobode nad slobodama. Ne bi Tadić mogao da ima stabilnu vladu. Ne bi Krkobabić…

A sad ozbiljno! U kakvoj mi ovo zemlji živimo? Ko koga spasava i na koji način? Ovde više nije reč o pomenutom zakonu, niti o slobodi medija, cenzuri, evropskim standardima… Nije reč ni o realnoj potrebi, imperativu čak da se “uredi” medijski prostor i vrati dostojanstvo profesiji, ali na način da to ne otvara mogućnost vlastima da arbitriraju ili ucenjuju koristeći pogodnosti “ublaženih” izmena da se pravi razlika između odgovornosti za “nenamernu grešku” i “kontinuiranog kršenja slobode informisanja”. Reč je o činjenici da je sve ono što se dešavalo u vezi sa ovim zakonom ogolilo srpsku političku scenu do kostiju.

Radikalski amandman je, naravno, poslužio samo kao pokriće za sve ono što se u proteklih mesec, mesec i po dogovaralo, pregovaralo i trgovalo. Konačno, ako je već neko hteo poboljšanje izmena i dopuna, logičnije bi bilo da je zadržana odredba o obaveznom depozitu za osnivanje medija, a da su ublažene kazne. Izbačena je i odredba o zabrani rada medija u slučaju blokade računa ako traje duže od 90 dana. Ali, sve to ništa ne znači u poređenju s drakonskim kaznama koje će medije dovesti u poziciju da autocenzuru proglase osnovnim principom novinarskog rada. Međutim, predlog izmena i dopuna, takav kakav je, prošao je proceduru i na raspolaganju je ostao amandman SRS koji je, navodno, predstavljao spas za sve. Ispostavilo se, da je to bio samo spas za političare da se izvuku iz pat-pozicije, pa im sad preostaje da ubeđuju javnost kako je nešto značajno promenjeno u Zakonu o informisanju.

Biće zanimljivo videti, kad “prorade” izmene i dopune, ko će i kako da određuje razliku između kritike nečijeg rada i uvrede. Ili, ako novine objave da je neki političar davao lažna obećanja, kolika će da bude cena njegovog „duševnog bola“ zbog toga. Hoće li se oduzimanjem dela mesečnog prihoda, mediji urazumiti ili će već od sutra urednici i direktori medijskih kuća morati da uvode nova pravila u novinarstvu kako ih ne bi zakačila “ublažena” varijanta stečajnog zakonodavstva.

Uostalom, svako je rekao šta je imao. Zapamtili smo. Vidimo se na sudu.

Pošto sad imamo demokratski zakon o informisanju, možemo i na izbore. Samo niko ne zna kad će oni biti. Licitiranje opozicije o datumu vanrednih parlamentarnih izbora traje već dugo, a iz vladajuće koalicije poručuju da odnosi nisu bili nikad bolji. Moramo im verovati na reč. A, vanrednih izbora će da bude, samo ne onda kad to zaželi ili zatraži opozicija, nego kad se drastično uruše odnosi među vladajućim liderima. Poremećaji kao što je bio onaj u slučaju sa Zakonom o informisanju nisu imali tu tektonsku snagu. Pre se radilo o smišljenim kalkulacijama, u čemu je prednjačila Demokratska stranka. Pustili su Dinkića i G 17 plus da odrade prljaviji deo posla dok su se oni držali po strani i pripremali rezervne glasove u parlamentu da nadoknade minus koji je nastao zbog odbijanja Ivice Dačića da SPS podrži izmene Zakona o informisanju. Jovanović je priskočio u pomoć, ali je valjalo naći opravdanje. I šta bi to drugo bilo nego već oprobano plašenje naroda radikalima. Jer, da nije radikala, i starih i novih, onda bi razlog bio Vojislav Koštunica, a da nije ni njega našlo bi se već nešto. Sve može ako je cena demokratija, mada u praksi to više liči na cenu političkog interesa. Ne samo kad je reč o Jovanoviću i LDP-u. To je pravilo na koje pristaju svi politički akteri u Srbiji.

Zato suština slučaja sa izmenama Zakona o informisanju nije u tome ko je šta predložio, nego ko je i zbog čega to podržao. Najmanje je tu demokratije i demokratskih principa. Od samog starta sve je bilo sporno: način na koji je vlada progurala izmene zakona u Skupštinu, procedura, atmosfera, ucene, nepoštovanje mišljenja ljudi iz medija, promene stavova u poslednji čas…

Kakvu su nam onda poruku poslali iz demokratskog tabora. Čini se da vanrednih izbora neće biti skoro. Jer zašto bi rizikovali da izgube vlast? Pokazali su da mogu da obezbede većinu i sa opozicionim glasovima. Pojedinačno rizikuju ili da ne pređu cenzus ili da, u slučaju DS, pretrpe poraz od naprednjaka. A, pošto bi ovi pokušali da obezbede većinu sa DSS, NS i eventualno…, to bi “ugrozilo evropsku perspektivu Srbije”, pa je bolje sačuvati i vlast i “perspektivu Srbije”.

A kad smo već kod perspektive, jedno istraživanje javnog mnjenja je pokazalo da će se stranke u narednoj predizbornoj kampanji najviše baviti ekonomskim temama, privrednim razvojem i zapošljavanjem. Ukoliko nešto od obećanog ne ispune kad dođu na vlast, moraćemo da prećutimo. Da se ne uvrede ili, ne daj bože, duševno potresu.

U svakom slučaju, vidimo se na sudu.