Vojvođanski Rubikon

(NIN, 29.01.2009)

Centralizacija vlasti i decentralizacija Srbije su dve glavne teme medijskih i političko-analitičkih debata ovih dana u nas. Možda je najslikovitiji primer za to ono što je Dragoljub Mićunović nedavno rekao o statutu Vojvodine kao pitanju unutar same Demokratske stranke: da se to pitanje još nije otvorilo, ali će se verovatno otvoriti; da je jedno razvijanje autonomije, u smislu širenja demokratije za šta se on uvek zalagao, a drugo je pokušaj da autonomija uzme elemente državnosti što je i u raspravama u Savetu Evrope oštro odbačeno kao klica mogućeg separatizma. Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke reče i to da autonomija u funkciji decentralizacije mora da se širi i od Novog Sada prema Somboru, Subotici, prema Zrenjaninu... kako bi svakom građaninu bila vlast bliža i da su tu neophodna maksimalna pluralistička rešenja. Ali... “Kada su partije u pitanju onda odluke moraju da budu centralizovane, jer vi kao partija učestvujete u toj konkurenciji, pa ne možete da zbunjujete građane da jednu partijsku politiku ima Beograd, drugu Vojvodina, treću Negotin...”, reče Mićunović pre neko veče u Poligrafu na B92.

Na konkretnije pitanje novinara da li postoji opasnost od narušavanja jedinstva u vrhu samog DS-a, Mićunović je odgovorio: “To još nije slučaj. Ali ja sam o tome nešto malo govorio. Možemo imati samo jedan politički savet i on zato postoji i njega zato bira sama skupština stranke kao što bira predsednika stranke, dakle, da ima autoritet, da predlaže politiku; e, ne mogu sad imati svi svoje politike a postoje tendencije da svaka opština ima svoj politički savet, da tera svoju politiku, to ne može. To mora da se stegne, na Glavnom odboru i da se sve izdebatuje; centralizacija ne znači da sva vlast treba da bude u rukama jednog čoveka, bio on predsednik ili neko drugi, treba da bude u forumima, ali mora da bude jasna za celu stranku. To pitanje nije zasada raspravljano, još nemamo neke opasne poteze te vrste, ali preventivno mislim da sledeći Glavni odbor Demokratske stranke ili skupština DS to pravilo mora da uspostavi.”

Da li to onda znači da će na Glavnom odboru DS-a biti postavljeno pitanje i o Političkom savetu Pokrajinskog odbora DS-a koji predvodi dr Dragoslav Petrović? NIN do zaključenja ovog broja (sreda, 28. januar) nije uspeo da dobije odgovor od Mićunovića. Kako god, nije prošlo mnogo od talasa kritika na račun predsedničkih dužnosti i ovlašćenja Borisa Tadića na nivou države, a već su počeli da se naziru bedemi odbrane Tadićeve stranačke funkcije. I to sve preko predloženog statuta Vojvodine. Mada je, ruku na srce, prilično bajato kritikovanje centralizovanog DS-a. Datira bar od Tadićeve ustavne kohabitacije sa Vojislavom Koštunicom koja na referendumu u Vojvodini, podsetimo i to, nije prošla. Još tada su se po Novom Sadu a i šire mogle čuti opaske o “kabastom DS-u, glomaznom političkom mehanizmu, koji se sav dao na osvajanje vlasti i političke moći” (Radivoj Stepanov, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu).

Kako bilo, sigurno je da ako unutarstranačke kritike postoje (a postoje), gotovo nikad ne izlaze na površinu i ostaju u domenu nagađanja i nezvaničnih izvora. Utoliko je ono što je Dragoljub Mićunović rekao pre neko veče o tendencijama (de)centralizacije Demokratske stranke i više nego dragoceno. Posebno kad se ima na umu činjenica da DS u Vojvodini ima kudikamo relaksiraniju poziciju, dok u užoj Srbiji mnogo više zavisi od podrške manjih partija vladajuće koalicije ZES. I to tadićevci, hteli – ne hteli, moraju da poštuju. Poznavaoci vojvođanskih prilika i neki viđeniji pajtićevci tvrde da se popularnost i autoritet Bojana Pajtića, međutim, temelji na donošenju statuta Vojvodine, te da mu svako beogradsko deesovsko ili zesovsko “kočenje”, svejedno, krnji vojvođanski ugled iz dana u dan.

Zanimljivo je, dakle, baš pod ovim reflektorom posmatrati nedavnu medijsku halabuku, koja još nije utihnula, o prekoračenjima ustavnih ovlašćenja predsednika Republike Borisa Tadića. Kao što suprotstavljeni političko-analitički krugovi ne mogu već godinama da se slože kada Tadić govori kao predsednik države a kada kao lider stranke, na isti način se može postaviti pitanje koliko kritičari Borisa Tadića zapravo misle samo na njegovu predsedničku funkciju u državi, a koliko se ta kritika suštinski odnosi na “centralistički” organizovani DS?

Đorđe Vukadinović, glavni urednik Nove srpske političke misli, kaže za NIN da je kritika o Tadićevom “prekoračenju ovlašćenja” u snažnijim udarima krenula posle potpisivanja sporazuma sa Rusijom, ali i pred finale priče o statutu: “Vojvodina, zapravo nacrt statuta Vojvodine biće pravi test državotvornosti Borisa Tadića i njegove liderske pozicije u DS-u. Makar jedan deo ovih aktuelnih kritika i napada na njega, preventivni je pritisak upravo povodom nacrta statuta Vojvodine; ne bi li se predupredio njegov pokušaj da odloži, ili da ne prihvati predloženi nacrt statuta Vojvodine. Ova galama oko nadležnosti predsednika samo je pokušaj odvraćanja pažnje javnosti sa centralne političke teme, a to je – ako izuzmemo ekonomiju – statut Vojvodine. Istovremeno, cilj je da se Boris Tadić dovede u defanzivni položaj i, time, da se dobiju poeni pred ključno odmeravanje snaga unutar same stranke. Napadi, možda, treba da utiču na to da on krene linijom manjeg otpora.”

Profesor dr Vukašin Pavlović s Fakulteta političkih nauka i član Političkog saveta DS-a, reče za NIN da politička pozadina kritika o prekoračenju ustavnih ovlašćenja Borisa Tadića verovatno postoji. Da li je to unutarstranački pritisak ili akcija liberalnodemokratskog krila opozicije? Dr Pavlović: “Pre bih rekao da politički pritisci dolaze od opozicije. Jednim delom liberalnodemokratske, a drugim delom to je pokušaj desnog krila opozicije da na neki način prikrije realne probleme koji su nastali podelom unutar SRS-a i nerešenim odnosima između SRS-a i SNS-a i to se vidi u svakoj tački, sada, recimo, oko toga da Skupština ne može da se dogovori o delegaciji za Savet Evrope. To se dobro vidi i na drugim nivoima funkcionisanja političkog sistema kao što su teškoće u Skupštini grada zbog vrlo složenih koalicija. DS traži formule koje mogu da rade kao da ima manje poslanika nego što ih zapravo ima. Čak omogućavajući nekim manjim partijama da im bude vrsta nosača.”

Nesumnjivo je da postoji ono što se zove “greška u sistemu” u kojem se predsednik sa uglavnom protokolarnim ovlašćenjima po Ustavu, bira neposredno na izborima. Dalje, neozbiljno je očekivati, šta god da piše u Ustavu, da lider najsnažnije stranke, koja je to nedavno dokazala i danas je stožer vladajuće koalicije, “sedi kod kuće i izigrava ceremonijalnog predsednika”. Ali to smo znali i pre nego što je Boris Tadić osvojio 2.300.000 glasova na predsedničkim izborima prošle godine, a znali smo i kada je njegova koalicija pobedila na majskim izborima.
Vukadinović je siguran da ono što danas pokreće priču o ovlašćenjima i prekoračivanju ovlašćenja predsednika jeste zapravo nezadovoljstvo jednog dela naše političke, intelektualne i naročito medijske scene Tadićevim potezima i politikom koju sprovodi: “Ako je ikada ozbiljno iskočio iz svojih ovlašćenja, učinio je to neposredno posle izbora kad je preteći upozoravao političke rivale da ne pokušavaju neku drugu većinu mimo volje naroda iako je volja naroda na kraju ono što se složi kao parlamentarna većina. I kada je rekao da će upotrebiti sva sredstva, uz sumnjiv dodatak – demokratska, da spreči pokušaj formiranja neke druge većine. To jeste bio ozbiljan incident, koji je prošao nezapaženo, bez kritike onih koji danas dižu glas o njegovom prekoračenju ustavnih ovlašćenja. Tu se zapravo radi o borbi za interpretaciju Tadićeve pobede, kao i rezultata majskih izbora, koju jedan, ne tako veliki ali uticajni i vrlo agresivni deo srpske političke scene tumači kao vrstu pobede LDP-a, dakle kao da je pobedio Čeda Jovanović sa LDP-om, a ne Boris Tadić sa DS-om. I kao da su iznenađeni jer im je jasno da je Tadić ozbiljno mislio i Kosovo i Evropa. U tom smislu Vuk Jeremić samo ponavlja ono što je Boris Tadić govorio u predsedničkoj kampanji. Ovim kritikama pokušavaju da ga sateraju u ćošak, navedu u defanzivu, i da mu kažu bio si dobar, trebaš nam da pobedimo konzervativne snage, a onda se skloni i pusti nas, prave proevropske snage, da upravljamo. To je pokušaj postizborne uzurpacije ili makar prekrajanje rezultata izbora, dosta fluidne, neodređene, difuzne platforme DS-a koja je u sebi sadržavala i Kosovo i Evropu, i Istok i Zapad.”

Sociolog Jovo Bakić, suprotno Vukadinoviću, tvrdi da je Tadić zaista nastupao kao predsednik Demokratske stranke kad je rekao da “neće dozvoliti da se formira vlada koja će Srbiju odvesti u devedesete” a političkim rivalima poručio “da se ne igraju voljom građana”: “On je bio vođa kampanje, on je čitavu kampanju DS-a odnosno ZES-a vodio, ta kampanja bi bez njega izgledala sasvim drugačije. Problem je u tome da li on ima prava da bude stranački vođa ako je predsednik države ili nema ta prava. Ako ima prava, on može tako da nastupa.”
Zbrku u ovim raspravama često unosi i član 115 Ustava koji kaže da predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost. Da li je predsednik stranke – javna funkcija? Slobodan Vučetić, bivši predsednik Ustavnog suda Srbije, kaže za NIN:

“Tu se pre svega treba pozvati na teorijsku definiciju javne funkcije. Prema nepodeljenom teorijskom pravnom mišljenju javni funkcioner je samo onaj funkcioner koji je izabran na neku funkciju od strane parlamenta ili je imenovan od strane vlade. U skladu sa tim opšteprihvaćenim pravnim stanovištem vlada se i naša politička praksa, ali i praksa izrazito demokratskih država i društava. Primer je Francuska u kojoj je Fransoa Miteran bio u dva mandata predsednik Francuske Republike, a predsednik Republike je najmoćnija, daleko najmoćnija politička ličnost, ali je bio istovremeno predsednik Socijalističke partije. Partijska funkcija se ne smatra javnom funkcijom zato što nije dobijena od strane parlamenta ili vlade. Već sam napisao (Blic, 23. januar) da je sporno Tadićevo imenovanje, odlukom Vlade Srbije, za predsednika Nacionalnog saveta za infrastrukturu Republike Srbije, jer je on time imenovan za javnog funkcionera, a vlada to ne može da čini. Ne može, dakle, vlada postavljati predsednika Republike ovde ili onde. On je neposredno birani funkcioner, a s druge strane ta funkcija ne spada u opis njegovog posla, prema Ustavu.” Izuzev ovoga, Vučetić smatra da nisu potkrepljene konkretnim argumentima tvrdnje opozicije i dela njoj naklonjene stručne javnosti, kako predsednik Republike preuzima deo ustavnih nadležnosti vlade i da time krši Ustav, kao i da je naš mešoviti, parlamentarno-predsednički sistem dobio obeležja predsedničkog sistema. Reč je o tome da se u političkim raspravama a naročito onim koje su usmerene protiv predsednika brka količina ustavne moći, vrsta ustavnih ovlašćenja i njihove granice, sa političkim autoritetom i uticajem koji neko ostvaruje u kombinaciji predsedničke funkcije i predsednika stranke, posebno ako je ta stranka najjača. “Jer se na osnovu tog autoriteta koji se ispoljava u javnim nastupima, opštim predlozima, razgovorima, ne donose odluke. One služe kao inspiracija izvršnoj vlasti ili Skupštini da donese neki zakon, vodi politiku u pravcu Rusije, Amerike, EU...”, zaključuje Vučetić.

S druge strane, lako se poveruje da je ta vrsta kombinovanja funkcije predsednika države sa funkcijom predsednika stranke – glavni problem od uvođenja višestranačkog sistema do danas. Jer, od 1990. nema odvajanja stranačkih od državnih funkcija. Predsednik Republike je uvek i lider partije, i to je ono što nije dobro. A i zamrzavanje funkcije, što smo imali prilike da vidimo u slučaju predsednika Miloševića, jeste više da se Vlasi ne dosete, kaže sociolog Bakić. “Predsednici države ostaju i predsednici stranaka zato što se plaše da bi mogli biti ugroženi, da će izgubiti vrlo bitnu podršku jer stranka nije samo organizacija nego obezbeđuje i finansije koje pojedinac nema. I to je taj razlog zbog koga se predsedničko mesto u stranci ne napušta, a to onda dovodi do ovakvih zbrka: da li Boris Tadić govori kao predsednik stranke ili kao predsednik države. Zbrke ne bi bilo da su te dve funkcije odvojene, dakle čim postane predsednik države, lider stranke podnese ostavku na to mesto, i onda bi se znalo jasnije šta su čija ovlašćenja i nadležnosti, a ovako dolazi do kršenja Ustava ili potencijalnog kršenja Ustava.”

Ne smatra Bakić da je predsednik Tadić prekoračio ustavna ovlašćenja kada je na sednici Glavnog odbora DS-a rekao da će ocenjivati rad ministara, ali i predlagati njihovu smenu. Nije prekoračio ustavna ovlašćenja nego je nagovestio da će ih prekoračiti, precizan je Bakić: “Kad je shvatio da bi to bilo prekoračenje, onda je izvršio ta preciziranja rekavši da je mislio na ministre iz DS-a. Dobro je što nije istrajao na tom prekoračivanju ovlašćenja, odmah se vratio u granice Ustava. Ali to je bio pokazatelj koliko je lako skliznuti u prekoračenje ovlašćenja. Kada predsednik ima izrazito jak legitimitet u biračkom telu, neposredno je biran, dakle, dobio je 2.300.000 glasova, to mu daje sigurnost da se upliće i u ono u šta nema pravo da se upliće. Dobra je okolnost što je predsednik Boris Tadić osetljiv na glas javnosti. Posle reakcije dela javnosti o prekoračenju ovlašćenja, on se povukao, rekao je da će kao predsednik stranke ocenjivati rad ministara DS-a a da mu ne pada na pamet da ocenjuje druge.”

Govorio kao predsednik stranke ili predsednik države, kršio Ustav ili samo nagoveštavao kršenje Ustava, činjenica je da se Boris Tadić ponaša u ova suluda svetska i srpska vremena tako kao da je jedino njemu stalo da vlada ne padne i da se ne ide na nove izbore, iako bi najbolje od svih prošao na njima, kao i DS - po svim istraživanjima do kojih se u ovom trenutku može doći. Drugo je pitanje kako bi prošli oni sa kojima je sada u koaliciji, i sa kim bi u drugoj podeli karata morao da uđe u neku novu koaliciju i koliko bi to koštalo. To što miri Rasima Ljajića i Sulejmana Ugljanina, organizuje sastanke poslodavaca i sindikalaca u Srbiji, na minus šesnaest Srbiji nabavlja gas, pa ga pozajmljuje i Sarajevu, sagovornici NIN-a vide kao zrele državničke poteze, čoveka kome se jedan deo današnje opozicije, do juče na vlasti, rugao kako nije ništa više od manekena na političkoj sceni Srbije. Ipak, Jovo Bakić svojim kolegama koje kritikuju Borisa Tadića daje za pravo jer treba se setiti da smo tokom devedesetih imali velikih problema sa suštinski gledano ličnom vlašću gde je višestranački sistem tu važio samo kao dekor. A Đorđe Vukadinović upozorava da je rejting Borisa Tadića visok ali fragilan: “Tadić se opredelio za očuvanje vlade po svaku cenu, pri čemu za to očuvanje i kakvo-takvo funkcionisanje vlade on troši strahovito mnogo energije i mnogo autoriteta i mnogo harizme. Trošak tog eventualnog održanja vlade neće pasti na članove vlade, jer oni autoritet nemaju, nego na samog Tadića. Njegov autoritet i rejting biće žrtva pokušaja da se neodređeno dugo održi ta vlada.”