Početna strana > Prenosimo > Žalosno pozorište senki
Prenosimo

Žalosno pozorište senki

PDF Štampa El. pošta
Svetislav Basara   
četvrtak, 24. septembar 2009.
(Danas, 22.09.2009)

Tadiću i Đilasu neće pomoći ni sud ni policija

I Tadić i Đilas i policija i ala i vrana najavljuju beskompromisnu borbu protiv nasilnika koji se „zaklanjaju iza patriotizma i sportskih klubova.“ Ne znam za druge, ja ću im poverovati onoga momenta kada uhapse promotere i prinadležne ideologe srpskog banditizma.

Tih dvestotinak huligana koji će zaglaviti prekršajnu i krivičnu robiju – pre nego što „odlučnu“ akciju, kao i sve drugo ovde, ne progutaju jeziva inercija i entropija – u izvesnom su smislu zavedeni i prevareni. Ne bih ja rekao da se oni „zaklanjaju“ iza patriotizma. Pre će biti da oni samo sprovode u delo „patriotizam“, onakav kakvim ga zamišlja Koštunica, a teoretski uobličavaju Vukadinović i Antonić. Sve do mračnog momenta kada je Koštunica zaseo na vlast, ksenofobija i patološka mržnja prema svemu što nije srpsko, u Srbiji su bile marginalne, statistički jedva merljive pojave ograničene na uzak i izolovan krug kafanskih teoretičara zavere i prigradskih propalica.

A onda je dr Vojislav sve to uzdigao na visine državne politike. A teoretičari zavere, propalice i lumpenintelektualci prekonoć su postali analitičari, tumači svega i svačega, ohrabrivači svakog vandalskog čina uperenog protiv građana, zgrada i znamenja neke od država koje su učestvovale u bombardovanju Srbije, a posle priznale Republiku Kosovo. Meni je shvatljivo zašto je Koštuničina država tolerisala stadionske referendume i demoliranje Beograda: dr Vojislav jednostavno nije u stanju da prevaziđe najniži nivo malograđanske i tribalne osvetoljubivosti koja je štetu nanosila (i nanosi) isključivo Srbiji. U međuvremenu, preko državnih novinčina i medija, stvorena je jedna psihotizovana atmosfera koja je neizbežno kontaminirala deo mlađe populacije, po definiciji nezadovljne i buntovne čak i u mnogo bogatijim i uređenijim društvima. Tako je svojevremeno i Boško Buha, nadahnut komunističkom palamudnjavom, izgubio maloletnu glavu u nekom jurišu. Ali on je svoje bombe bar bacao na nemačku okupacionu vojsku i rušio njihove bunkere, dočim savremeni jurišnici ruše sve pred sobom. I pri tom misle da rade za dobrobit Srbije.

Ako postoji stvarna volja da se Srbija uljudi, patriotizam najhitnije mora biti redefinisan. Kuknjava nad bombardovanjem, prebrojavanje izdajnika, jadikovke nad nerazumevanjem Srba i Srbije, haluciniranje i palamuđenje nisu nikakav patriotizam nego sramni zanat i sredstvo za društvenu i profesionalnu promociju nesposobnjakovića, lopova i lumpenintelektualaca. E, tu Tadiću i Đilasu neće pomoći ni sud ni policija, nego ozbiljan i strpljiv rad na promeni sistema vrednosti. Ja čisto sumnjam da će se oni latiti tog teškog, a nezahvalnog posla. Mogli bi recimo, ako hoće, za početak, da se uzdignu iznad burazerskog pluralizma, pa da nalože istražnom sudiji da se pozabavi Koštuničinim poslovima vezanim za organizaciju rušilačkog mitinga i mnogih drugih stvari. Da li hoće? Hoće Crven ban. Ista je to predstava. Jedna je to ekipa. Samo se uloge menjaju u žalosnom pozorištu senki.