среда, 13. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Зима једне лигње
Преносимо

Зима једне лигње

PDF Штампа Ел. пошта
Чедомир Антић   
четвртак, 08. август 2013.

Проф. др Чедомир Антић, председник Напредног клуба и некадашњи саборац за "Сведок" анализира лик и дело Млађана Динкића

Питали су ме, какво ће наслеђе остати иза Г17 и Динкића? Дуго сам размишљао.

Лично сам учествовао у стварању ове странке и написао сам њен први (слободно могу рећи и последњи) државни програм. Да је нестала 2005. или 2007. иза ње би остао сет реформи у финансијама и привреди, те идеја државне независности и поделе Косова и Метохије.

Овако, странка се осула, напослетку променила име, попут оних жена у давнини које су желеле да променом имена после свакојаког живота осигурају могућност удаје.

Опозиција га је мрзела (говорили су да су Србију највише упропастили Ф16  и Г17), ДСС га је видео као идеалну мету преко које је критикујући странце и експерте гађао ДС, а ДС је подозревао да ће се промућурни експерти окористити о његове бираче и страначку машину како би се сами домогли власти. Време је показало да су сви били у праву.

У септембру 2006. написао сам текст за „Сведок“ под насловом Морал једне лигње. Бавио сам се тадашњом скупштином Г17, наводно демократске и европске странке на којој је дозвољено кандидовање само онима којима то одобри кандидат за председника странке - г. Млађан Динкић.

Данас је „лигња“ о којој сам онда писао, усред врелог лета, коначно доживела дубоку и хладну зиму.

Пре тринаест година стотине хиљада Срба изашло је на улице да би допринели паду једног човека - Слободана Милошевића.

Милошевић је био председник формално малих овлашћења, једне кратковеке, раскомадане државе која је одбројавала своје последње дане.

Милошевићеви људи су већим делом већ били променили страну користећи се урођеном политичком шизофренојом новог победника - Демокртске опозиције Србије. Ипак, Милошевићев пад био је симболичан крај једног режима, који у Србији није настао 1990, већ много година раније.

Избацивање из владе Млађана Динкића зато не може бити тек један тактички потез релативизације очигледне ревизије избора која је суштински извршена реконструкцијом владе.

Изгон Динкића и његовог УРС-а из Владе Републике Србије представља суштински крај транзиције у Србији.  Симбол свега лошег што је тај, иначе неопходан и неминован, процес донео био је управо Млађан Динкић, заједно са својом Групом 17 и Уједињеним Регионима Србије.

Како је до свега тога дошло?

Динкић током протеклих тринаест година није био најважнији политичар Србије, нити је сада на челу Србије политичка опција која мање лута или према политици, економији и Европској унији има другачији став.

Динкићева странка настала је са идејом спровођења неопходних и болних промена, модернизације државе и њене привредне, припреме Србије за успешан и достојнствен улазак у Европску унију.

Стварање Г 17 Плус било је добродошло и потенцијално корисно за Србију. Крајем деведесетих година велика већина српских политичара разумела је да су промене неопходне, али је о њима знала јако мало. Невладина организација коју је предводио млади научник са Београдског универзитета, аутор једне од најпопуларнијих књига објављених у том раздобљу, имала је амбицију да понуди решења, пре свега економска, за једну државу која је преживела рат, санкције, касније бомбардовање и распад; окружену агресивним национализмима, са народном већином којој се из сасвим призмених разлога допадао банкротирали социјализам, те снажним ауторитарним, популистичким и ксенофобним традицијама. Све то у доба кризе уверења и идеологија у Западној Европи, а камо ли у Србији.

Све те реформе требало је спровести у сарадњи са САД и ЕУ које су могле понекога овде да помогну, али нису желеле да подрже саму Србију. Споменимо на послетку и чињеницу да је већина стручњака са искуством била у владајућем режиму или у иностранству. Требало је много уверења, снаге и храбрости, али и пожртвовања, да такав један програм буде осмишљен и спроведен у условима једног „пунског мира“ који Србија и данас преживљава, у једном девастираном и подељеном друштву.

Млађан Динкић је створио невладину организацију чију је окосницу чинило седаманаест економиста и започео кампању за промене и транзицију у држави. Као такав допринео је стварању ДОС-а, његовој мирној победи и транзицији власти која је уследила.

Као млади и енергични гувернер био је током наредне две године једна од најпопуларнијих личности реформског естаблишмента. Ипак, већ тада показале су се, поред способности, енергије и знања и неке друге његове особине.

Транзициону Србију повео је тада човек који је био посвећен само свом послу и каријери. Ако је водио монетарну политику, водио ју је тако да са њом може да иде у изборну кампању без обзира на владу, ако је касније водио финасије водио их је не водећи рачуна о министарсву економије, ако је водио економију био је по традицији у спору са министром финансија. Поред тог ускогрудог погледа на политку, био је снажно емотивно везан за своју слику на екрану малог ТВ пријемника у боји. Имао је одговоре на сва питања, посебно на она која га се нису тицала, а могла су нашкодити његовим политичким противницима. Било је и тема у које се није мешао, остављајући своје савезнике у ДОС-у да буду жртве огорчења транзиционих губитника.

У време када је народ требало просвећивати и примером уверавати у неопходност болних и ружних економских промена, он се понашао као мађионичар и портпарол.

Са злогласне ТВ Пинк је објавио пад Милошевићевог режима, преко ТВ Пинка је водио и кампању Мирољуба Лабуса за председничке изборе.

Афере Национална штединица, Кипар...свакако не би биле овако присутне у јавности да је политика коју је водио Динкић икада имала главу и реп и да је није представљао на главним одборима или конференцијама за новинаре у тинејџерском заносу, са самозадовољним осмехом и размахнутим згрченим рукама као неку финту која је њега највише одушевила и коју ће сам најдуже памтити.

Опозиција га је мрзела (говорили су да су Србију највише упропастили Ф16  и Г17), ДСС га је видео као идеалну мету преко које је критикујући странце и експерте гађао ДС, а ДС је подозревао да ће се промућурни експерти окористити о његове бираче и страначку машину како би се сами домогли власти. Време је показало да су сви били у праву.

Када је пропао покушај потискивања Коштунице, заузетог владавином над безмало виртуелном СРЈ, избором Лабуса за председника Србије, Г17 је прерастао у странку.

После убиства Зорана Ђинђића, влада крњег ДОС-а забринула се зато што је поред њених странака и Г17 почео да добија на популарности. Тада је Динкић смењен са места гувернера Народне банке Југославије (НБЈ) једним од оних подлих трикова према којима је оснивањем нове народне банке (НБС), по логици ствари изабран и нови гувернер.

Динкић је тада отишао у опозицију. Први и последњи пут тада се потрудио да странци доненсе целовит изборни програм.

Ипак, Живковићева влада, за коју често нетачно говоре да је пала оставком из моралних разлога, срушена је подземним парламентарним активностима у којима су важну улогу одиграли пребегли посланици - од Орлићевих социјалдемократа до Батићевог Рафаиловића. Сви они бежали су Динкићу. Ту су наравно биле и афере - од Бодрума до Јањушевића и Колесара.

Иза обелодањивања свега тога стајао је испред осталих Динкић. Проблем ових афера био је њихово процесуирање. Требало је времена да се покаже да један део ових оптужби није тачан, други је погрешно формулисан (пошто је најважније било да падне влада, а не да буде постигнута правда) а оно што је било тачно и добро конципирано завршило је у забораву са кажњавањем маргиналних личности.

Најгора од свега била је чињеница да је у свему томе Динкић видео средство, па су тешке речи и оптужбе са његове стране касније биле олако заборављане, а непријатељи претварани у пријатеље.

Однос са Тадићем и посебно са Велимиром Илићем је током протеклих десет година зато више личио на теленовелу него на политички однос случајних коалиционих партнера у танзиционој политичкој џунгли.

Млађан Динкић и Г17 јединствена су појава у историји парламентаризма. Били су на власти пре него што су регистровани као политичка странка (2000-2002/3) пошто су дали управу Народне банке Југославије, потпредседника савезне владе, савезног министра пољопривреде и министра здравља у влади Србије.

Као политичка странка владали су Србијом од марта 2004. до јула 2013. године. У кратком раздобљу у прелазу из 2006. на 2007. годину страначки министри су се повукли из владе, али директори, високи чиновници и контрола је остала у рукама странке.

Слично се догодило и 2011. године.

Динкић је остао без места потпредседника Цветковићеве владе, али су страначки министри као беле раде повукли оставке и остали на власти. Г17 и зато остаје феномен, пошто у Источној Европи, колико ми је познато, нема странке која се тако дуго и успешно одржала на власти.

Поставља се међутим питање, који је истински циљ био странке Г17/УРС и какав је биланс њене деценију дуготрајне управе у Србији?

Г17 Плус је замишљен као програмска и интелектуана потпора реформама. У почетку он је то и био, временом у жељи да остане популаран и избегне судбину свих демократских реформатора Динкић је од ове групе почео да ствара класичну популистичку странку транзиционог раздобља.

Пажљива анализа тока реформи и привредног развоја показује да није било ни сјајних новитета ни спектакуларних успеха. Иако активан у предлагању и усвајању закона, посебне храбрости и домишљатости - изузев у извесној мери увођења ПДВ-а и Националне корпорације за обезбеђивање станбених кредита - није било.

Србија се уклопила у источноевропски просек, са тим што је од реформске странке Г17 прво одбацио политичку, националну, уставну и социјалну димензију, да би временом и у економском погледу постала популистичка.

Већ 2006. године странка која је спроводила реформску политику у привреди прихватила је попуситичку замисао о томе да би део приватизационог прихода (очекиваних пет милијарди) требало поделити међу грађанима који нису учествовали у приватизацији, тачније који се углавном нису бавили производним занимањима.

У држави са пропалим пензионим фондом и слабом привредом оваква замисао достојна је негативних јунака Динкићеве књиге Економија деструкције. Ипак, овакве замисли постале су Динкићева препознатљивост.

Парадоксално, када је првог дана пошао да и саâм упише акције најзаинтересованији грађани (70000 их је то учинило управо тог дана) су га извиждали. Али, попут Милошевића, и Динкић је схватао да од универзитета, института, Врачара и Старог града нема хлеба и да за улазак у скупштину и владу мора да се обрати управо онима које је трабало да просвећује и освешћује.

Управо тако се и догодило да у бастионима странке, какви су Стари Град, Врачар, Звездара, Суботица…, где је 2003. освојила између 15 и 20 одсто гласова, 2012. године, после пет година скривања у разним коалицијама, њена популарност падне на мање од 3 одсто.

Динкићев популизам показао се у пуној мери у неодговорнној монтераној политици 2005. и 2006. и поигравању са курсом у време доношења устава, зачудо тада у прилично неукусној симбиози са опозиционарима, вођама Демократске странке.

Динкић је био јединствен међу источноевропским политичарима по томе што је у пролеће 2009. године објавио да је криза у Србији прошла!

Током наредне четири године Србија се задужила бар дванаест милијарди евра само да би покрпила буџете које влада ДС, Г17/УРС и данас СНС, Г17/УРС и СПС никако није хтела да види као кризне, а не развојне.

Динкић и Г17 су од самог почетка нападани као заговорници либерланог капитаизма и експоненти међународних кредитних установа. Проток времена и отварање архива ће свакако пружити уравнотежен и тачанији одговор, али извесно је да Г17 није спроводио доктрину либералног капитализма.

Од самог почетка бранили су ограничене рефоме прихватљиве политичкој и економској олигархији у Србији и гледали да се са представницима САД и ЕУ не сукобе у мери која би их онемогућила да остану на политичкој сцени Србије.

Временом Динкић и његове странке (и Г17 и УРС) показали су акробатску флексибилност. Држава је узимала учешћа у економији, странка никада није ни покушала да угрози постојеће монополе и ологархијске кланове који управљају свим сегментима економског живота Србије. Чак и када су представљане као радикалне, реформе које је предлагао Динкић биле су кечерски одмерене и промишљене како би у неком другом кругу могао да се споразуме са тренутним противницима.

Добар пример су Карићи. Иако највиђенији они нису били једини олигарси, ипак непосредно супротстављени Г17 и Динкићу постали су његови противници. Он није имао политичку, нити судску снагу да их победи, али је зато годинама из Г17 стизала тврдња да Врховни суд, који је пресуђивао у корист Карића, није ништа друго до преживели реликт Милошевићевог режима. Све то шест година после Милошевићевог пада!

Тиме је нанета немерљива штета правном систему Србије. Када су се Карићи сукобили са Коштуницом и Тадићем (пало је ту преузимање посланика) онда су коначно суочени са деловањем правне државе. Ипак, током претходне године - до изгона из владе - Динкић и УРС били су у коалицији и са Покретом снага Србије и толерисали су чак и да председник републике отвара пословне подухвате у Русији управо особи која није спремна да се суочи са српским судом. Слично је било и са установама за заштиту грађана.

Спор са Верицом Бараћ завршио се остварењем једног Динкићевог обећања. Створена је Агенција за борбу против корупције, поред већ постојећег Савета на чијем челу је била Бараћева. Тако је она маргинализована.

Динкић јој је поручио да може да га тужи, а он се, рече, за разлику од свих других случајева, неће позивати на министарски имунитет.

Данас се много говори о италијанском улагању у Заставу. Наравно да је бесмислено критиковати процес који је био неминован и који се догодио и посрнулим аутомоблиским индустријама у Чешкој и Румунији. Поставља се питање: зашто тек 2008, зашто увек у предизборне сврхе, као анестезија за одрицање од Косова и Метохије и по којој цени?

Зар и губиташи у другим крајевима и грађани других градова немају право на такво финасирање од државе и још важније, да ли они којима држава дугује новац имају право да буду намирени пре него што држава почне да финансира приватну комапнију из иностранства?

Динкићева невоља била је и чињеница да је политици био потпуно посвећен, али да од многобројних функција (странка, суперминистарства, владе, музика, поезија, скијање) понекад није успевао да буде више него површни геније.

Тако је за њега Лешми Митал био „неки Митал који хеликоптером надлеће државе у потрази за фабрикама за куповину“. Митала су радници краљевачког Магнохрома много боље упознали. Слично је било и са приватизацијом новосадског ДДОР-а 2007. године. Наравно, то је све данас прошлост.

Овде се одговорност рачуна од избора, ко пређе цензус и уђе у владу може да брине само о будућности.

Г17/УРС и поред почетних великих идеала и озбљних настојања појединих чланова, није заблисато као демократска организација. Прелети посланика 2003. учинили су странку највећом заговорницом начела према коме странка има власт над мандатима. Ако је већ било тако, онда су саме странке требало да буду демократске. То међутим није био случај.

Посланик Ненад Кристић из Крушевца смењен је на телефонској седници председнитва Г17. Године 2006. кандидат за председника је противно статуту странке поништио исправну кандидатуру кандидату за потпредседника.

Вероватно највећа срамота Динкића и Г17 биле су измене и допуне Закона о информисању из 2009. године. Против тих измена су се изјаснила сва новинарска удружења, чак је и СПС одбио да гласа за њега, Закон је касније оглашен као неуставан. Данас произилази да је тај закон био дело ДС-а, али познато је да му је претходнио сукоб Динкића са Куриром.

После свега, један човек који је на политичку сцену ступио као „експерт“, данас поручује да страни експерти не могу да успешно воде министарство. Потребна је ту „сигурна“ и вероватно „чврста“ политичка рука. О стручности говори личност која је у прошлом Закону о влади предвидела да стипендије за постдипломске студије у иностранству додељује Министарство омладине пошто је министарка била из Г17.

Дакле образовање на страни, тако потребно препороду наше државе, остављено је ревијалној употреби и третирано као специфичност омладине.

Странка која је стала иза свих закона, резолуција, планова о Косову и Метохији, па коначно и била важан сегмент уставне коалиције 2006. изјаснила се у прилог претходној верзији Бриселског споразума. Било је то априла 2013. године свега четири месеца пошто су посланици УРС-а гласали за Платформу и Резолцију које садрже сасвим другачији цонцепт.

Шта рећи о другим експертима?

Професор Томица Милосављевић био је најдуговекији министар здравља у новијој српској историји. Нестао је уз оставку после великог скандала око вакцина за грип. Нестраначки учесници овог скандала завршили су у притвору.

Министар је остао упамћен по томе што је изјавио како је питање да ли ће се неко вакцинисати „ствар интелигенције“.

Остаће забележено да је одбио да прими телевизијску екипу, која је са њим провела дан снимајући његов живот и рад, у своју кућу уз бахату тврдњу да га, кад год пусти да му сниме дом, криминалци касније опљачкају.

Слично је било и са министарством културе. Министар Небојша Брадић зауставио је реновирање Народног музеја, што је довело до великих губитака јер је држава на суду изгубила спор са предузећем за чување експоната.

Касније је министар прихватио још скупље решење за реновирање, али од свега није било ништа па је ова важна установа српског народа још увек затворена.

Док је Г17 господарио српском културом нису радили Народни музеј ни Народна бибиотека у период дужем од светских ратова.

Питали су ме, какво ће наслеђе остати иза Г17 и Динкића? Дуго сам размишљао.

Лично сам учествовао у стварању ове странке и написао сам њен први (слободно могу рећи и последњи) државни програм. Да је нестала 2005. или 2007. иза ње би остао сет реформи у финансијама и привреди, те идеја државне независности и поделе Косова и Метохије.

Овако, странка се осула, напослетку променила име, попут оних жена у давнини које су желеле да променом имена после свакојаког живота осигурају могућност удаје.

Други ће баштинити мршаве резултате српских реформи.

Човек без политичких пријатеља - Александру Вучићу, свом последњем заштитнику, који је пре само осам година хтео да га обуче у робијашку одећу, значи само док има тринаест посланика - у историју ће ући због веике љубави према власти, што је у овдашњој конкуренцији армије екстремних љубитеља исте, заиста истинско постигнуће, али негативно.

Остаће упамћен и као највећи стихоклепац међу садашњим политичарима, али није писао песме Милану Младеновићу (када је било време да пише) већ Драгану Којићу Кеби (у невреме).

Најбољи је и скијаш у влади.

А, пошто нажалост још увек нисмо стварили вековни сан и државно уједињење са прекодринским српским земљама не мора се постидети пред виртуозним проф. др Јасмином Комићем.

Однос према народу над којим је управљао био је благо речено чудан и неспретан.

Особа која живи у свом стану са министарском платом и супругом високог образовања и солидних примања, уверевала је српски народ да пресвлачи стари тросед, док је супруга бројала шољице за кафу пред камерама.

У прошлом мандате је, у јеку највеће кризе, купио огроман стан у прескупој згради, а народу је објаснио како ће коначно и он имати собу за свирање музике.

Србија није имала своју Марију Антоанету, и то јој је, макар се сада радило само о министру а не краљици, на путу модернизације можда било потребно. 

Сумњам да ће странка Млађана Динкића после овог неизборног пораза икада играти досадашњу улогу.

Можда када банкрот ове владе направи места квислиншком кабинету ЛДП, ове политичке дангубе и аутошовинисти потраже свог Милана Аћимовића.

Генералу Недићу је требао полицајац, овима ће требати благајник... Али ако тако буде, биће то друга прича.

Динкић ће међутим несумњиво имати улогу у нашој политици докле годи буде жив, а здрав.

Политика је његов усуд и зла коб, не тријумф и благослов.

Закључићу изјавом да ми је жао што је тако. Када је моја генерација 1996. године започела студентски протест учинила је то великом већином надахнута идеалима слободе, демократије и нације, а  против тираније Режима Слободана Милошевића.

Уместо демократије добили смо олигархију људи сличних погледа и судбина. Многи од тих људи били су наши другови, пријатељи и изабрана браћа.

Њихова коб је, у извесној мери, и наша сопствена. Њима објективно ништа није лакше због тога што су на власти, нама њихов усуд није никаква утеха.

(Сведок)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер