Никола Самарџић: „Други двадесети век“, Службени гласник, Београд 2008.

Чика Љубина 18-20, Пети спрат

Када бруцош на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, одстајавши своје у редовима, упознавши понеког колегу и снашавши се у ходницима двеју зграда, напокон почне да похађа вежбе буде му већ на првом часу речено да је форма ствар коју ће, уколико жели да дипломира, морати да има на уму. Реферат се пише овако, семинарски се пише онако, а о дипломском ћемо поучити оне који до њега стигну. Затим ће неко од асистената, доцената или професора објаснити да се школа у коју су он и колеге дошли дичи традицијом критичке историографије. Студент ће морати да научи ко је Панта Срећковић, ко Иларион Руварац. Студент ће, ако буде слушао, такође чути о светом тројству критичке историографије: „извор-чињеница-теорија“. То подразумева да ће студент, ако већ није у гимназији, научити појмовно да мисли. Притом, мора да одслуша, добро схвати и положи испит под називом „Увод у историјске студије“ да би, када му дође време да полаже стари и три средња века, могао да се нада да ће познавањем процеса и чињеница колико и језиком који указује на промишљену обазривост заслужити те деветке и десетке којима се стиче углед пред катедрама и могућност да снева о академској каријери.

Никола Самарџић, на основу ове књиге редовни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Београду није, чини се, усвојио нити један од тих добрих обичаја. Доказ томе је књига „Други двадесети век“ коју је аутор, како сам каже, одавно намеравао да напише као покушај одговора на свакодневне потребе преиспитивања новије прошлости (стр. 13). Будући да се не дешава баш често да неко од наших професора пише светску историју – узак период не мења на ствари – дужност нам је да његовој књизи посветимо адекватну пажњу. Ред је да видимо да ли је покушај, да би био не само брањив већ и одржив, теоретски заснован, методолошки оправдан, формално чврст и исказом јасан.

Периодизација

Свој методолошки приступ Самарџић образлаже у уводу књиге („Приступ“ стр. 7-13), али и у уводном чланку трејлер-фељтона (Посустајање либералних демократија), написаном специјално за „Данас“. Кренимо од периодизације. Он одбацује конвенцију о „кратком ХХ веку“ која, са становишта структуре међународног система, обухвата период од слома система концерта великих сила до краја биполарне поделе света. Тај период је заокружен и са идеолошко-политичког аспекта: од слома класичног либерализма до тријумфа неолиберализма. Дакле, ради се о веома солидној и широко прихваћеној периодизацији.

Уместо да иде на сигурно Самарџић је понудио сасвим другачију периодизацију: време од почетака технолошке револуције (1865) до краја Другог светског рата 1945. је „Први двадесети век“, време од Другог светског рата до 11. септембра 2001. је „Други двадесети век“. Разлог томе је што Самарџић историју ХХ века види као историју глобализације. Први двадесети век било би време неинституционалне, стихијске глобализације, док је Други двадесети век време у којем је процес правно и политички институционализован у виду УН, a финансијски и економски у виду Бретон Вудс система из којег проистичу Светска банка, Међународни монетарни фонд и Општи споразум о тарифама и трговини.

Проблем који намеће периодизација на основу глобализације лежи у чињеници да је реч о процесу старом колико и људи: њему самом потребна је периодизација. Као преломно време у тој историји узима се успон Запада у XVI веку: његова технолошка и војна надмоћ омогућила је и карактерише ширење утицаја које траје и дан данас. Без објашњења о значају напуштања ветра, дрвета и физичке снаге за процес глобализације Самарџић за почетак двадесетог века узима прелаз на угаљ, челик и пару. Несумњиво је да су открића из тог доба снажно придонела даљој експанзији Запада, која се не огледа само у повећању обима размене и ширењу тржишта. До овде је све, упркос горњем приговору, у реду.

Проблем настаје у погледу 1945. године. Ако је нова технологија и њен значај за глобализацију критеријум којим треба да се руководимо, онда у 1945. имамо атомску бомбу и реактивни мотор, али њих аутор не помиње. Удаљеност фронтова, апокалипса или потоп немају с тим никакве везе. Правила периодизације – да при постављању формалних граница начело треба да буде јединствено и доследно примењивано – налагала би стога да Самарџић крај ХХ века потражи негде при почетку комерцијалног ширења персоналног рачунара и развоја глобалне информатичке мреже. Он то не чини.

Да ствар буде компликованија, он издваја последњу деценију ХХ века, која „ ... због свог карактера, интензитета и значаја, она је ионако заслужила да се помене као нова епоха ...“ (стр. 13). Чини се да временска подударност технолошког скока који је од пресудне важности за процес глобализације са крајем хладног рата – крај осамдесетих и почетак деведесетих – Самарџића доводи у дилему у погледу преосталих десет година периода којег је сам дефинисао. Он за границу периода узима 11. септембар, али за критеријум узима нешто друго. ХХ век је завршио „ ... не само нестанком униполаризма и најавом плурализма у светској политици него и почетком продора периферија у матице ...“. Што је веома дискутабилно и као тврдња и као формални крај периода с обзиром на примењени принцип периодизације.

У нашој је историографији новина да неки аутор за периодизацију ХХ века узима критеријум технолошког напретка; ново је и да га, када га је већ узео, не проводи до краја.

Професор Сима Ћирковић у скрипти ,,Увод у историјске студије“ каже:

Руку доброг историчара ћемо често и препознати како је рашчланио и временски поделио материју коју излаже. (...) За вршење правилне периодизације ма у ком оквиру морамо на уму имати следећа три начела:

Периодизација мора бити заснована на чињеницама или схватањима самог времена које се проучава. Границе морају бити одабране тако да се може доказати да представљају неку прекретницу у историјском развоју.

Сваки период мора бити заокружена целина која се јасно одваја од онога што је претходило и што је следило. Другим речима, периоди морају бити „индивидуализирани“.

Начело по којем се врши подела мора бити јединствено и доследно примењивано. (...)

Та начела лакше је примењивати код периодизације великих целина него код краћих временских раздобља. У последњем случају успешну периодизацију може извршити само онај ко у детаље и сигурно познаје догађаје и њихову повезаност.“

Извор

Самарџић (у фељтону): „Други двадесети век је ужурбано производио догађаје оспособљавајући се да их памти до најситнијих, тривијалних појединости. Сажети прегледи тога времена зато нису у стању да се претерано заустављају на чињеницама, догађајима и личностима. У целој историји човечанства није било толико историје, која се састоји и од себе саме, у мери у којој је она у стању да бележи, и од њених тумачења. На основу напретка људског знања и технологије памћења обесмишљена је митологија историјске дистанце. Чињенице као да су у свом сопственом, виртуелном свету, уместо у херменеутици.“

Још се рогобатнији методолошки став налази на стр. 13 књиге: „Одавно сам намеравао да напишем ову књигу. И мада ми било највише стало до личног приступа, трудио сам се да га прикријем чињеницама и туђим, мада одабраним, поузданијим тумачењима.“

Потпуна супротност овим схватањима јесте реалан свет историографије какав се види на примеру израелске „нове“ или „постционистичке“ историографије. Тек када је прошао законски рок заштите грађе појавиле су се књиге – у првом реду Бени Мориса о настанку палестинског избегличког питања – које су из основе промениле схватања о фундаменталним чињеницама историје модерног Израела, од настанка палестинског проблема до принципа спољне политике. Отварање архива и рад на изворној грађи променили су основе са којих се перципира нека историја што је у конкретном случају имало далекосежне политичке и друштвене последице. Да би те идеје, изречене у другој половини осамдесетих, уопште биле предмет дебате у Израелу кључна је била управо историјска дистанца. Будући да је историчар новог века, Самарџић очигледно не разуме у потпуности методологију проучавања савремене историје: извори јесу бројни, разноврсни и јавни, могуће је писати историју на основу њих, али трик је у правилном избору и могућности апстракције. Уз то треба да иде и разумевање да одређени важни сегменти историје могу бити прецизније приказани и протумачени тек када на видело изађе релевантна грађа. Висока политика у коју спадају међународни односи и дипломатија (краљица историје!), због поверљиве природе, без архивског рада могу, у најбољем случају, да буду лепо оцртани. Историчар који пише о свом времену, на основу избора доступне грађе која је преобимна и веома разноврсна, може само да се нада да неће исувише грешити. Он зна да му за тридесет или мање година следи суђење у светлу суштински важних чињеница у које није имао увид. Стога, кичму грађе коју бира чине радови стручњака из других области којима су одређене информације и резултати одређених истраживања доступни и који су им део свакодневног посла. Сасвим броделијански.

Чињеница

Ова је књига оптерећена многим проблемима. Један од њих је начин излагања. Не постоји јединствен приступ појединим проблемима; они се обрађују час са становишта политичке историје час са становишта глобализације; не користи се теоретски оквир и појмовни апарат науке о међународним односима, нити се стиче утисак да је аутору познат; када се целина прочита човеку је јасно да је читао свашта и о свачему, али и то да не може да упре прстом ни на какав логиком постављен закључак нити да је у стању да из прочитаног сам нешто закључи. Будући да се писац ових редова известан број година бави савременом историјом и међународним односима на Блиском истоку, те да има становита искуства с терена критика Самарџићевог исказа односиће се на поглавље „Постколонијални и трећи свет.“

Утисак који сам стекао је следећи: аутор не влада чињеницама у мери која би му омогућила да јасно раздвоји битно од мање битног или сасвим небитног. Ако је у излагање кренуо да би приказао ток глобализације и реакције на њу у домену међународних односа, просто је несхватљиво да земље Залива и амерички стратешки продор у регион нису систематски приказани. Самарџић не приказује процес национализације нафтног богатства и промену положаја иностраних нафтних компанија од концесионара до закупца посла. Колики је значај тог процеса по светску привреду и технолошки развој он изгледа не увиђа јасно, па о организацији земаља извозница нафте (OPEC) прича у једном пасусу (стр. 224-225) у оквиру излагања о покрету несврстаних и односу север-југ.

Напротив, питању стварања Израела и арапско-израелском сукобу посвећује целих двадесет страна (226 – 246). Оне врве паушалним оценама, недоследношћу и недостатком увида у стање ствари или недостатком талента да се чињенице разумљиво прикажу. Говорећи о ционизму аутор није у стању да раздвоји политички од практичног, Херцла од Вајцмана. Уопште говорећи, Самарџић је алергичан на улогу појединца у историји. Тако је Давид Бен Гурион поменут један једини пут и то за период Израела, премда је одиграо кључну улогу у политичкој и институционалној историји Јишува. Непознато му је да „Грабски алија“ (а не пета, немачка алија) у Јишуву развија ситно грађанство као слој и специфична схватања која омогућавају Зееву Јаботинском, који је остао сасвим непоменут, да окупи људе у организацију каква је „Беитар“. Пета алија доноси Универзитет, ништа мање од тога, да би на њему неформалне групе високих интелектуалаца и студената расправљале о идејама културног ционизма Ахад Хаама и о идејама секуларног антиционизма.

Не недостају ни погрешни подаци. Ево флагратног примера. У одељку Хронологија, на страни 368 пише: „Израелски премијер Ариел Шарон умро.“ Или на стр. 254: „Израел се привремено повукао из јужног Либана у мају 2000.“

Могао бих да се зауставим на стотину у једном месту. Није, међутим, проблем што је Самарџић слаб у детаљу, већ што је још гори у погледу на целину. Колика је дубина Самарџићевог несхватања историје Јевреја? Он не износи каква је прекретница други светски рат, јер не схвата да је нацистичким уништењем средњеевропског јеврејства тежиште дијаспоре пренесено из Европе у Америку. Не схвата да је стварање државе Израел довело до нестанка блискоисточног (сефардског) јеврејства од Багдада до Казабланке. Не увиђа тежину чињенице да је Израел освојио цео Јерусалим. Укратко, не схвата да је реч о догађајима равним протеривању из 133. године, догађајима који одређују епоху у једној невероватној, фасцинантној историји. Обновљен је, побогу брате, Израел!

Ствари не стоје боље ни када говори о арапском, односно исламском свету.

Објашњавајући дистинкцију ислам – политички ислам, аутор појмовно раздваја религију и идеологију. Али, не предочава да примена те логичке операције у проучавању стварности Блиског истока носи велике тешкоће и захтева посебну опрезност.

Аутор не покушава да оцрта везу Алах – реч – (држава – право – друштво) – човек; не покушава да укаже зашто Кур'ан даје основа за државотворне идеологије, које, какве и када или је државотворна религија по себи, где и када; не покушава да речени однос стави у контекст исламизације великих култура Блиског истока, недајбоже да би оцртао у себи својственим широким потезима напетост четвороугла мала Азија – Персија – Месопотамија – Египат у чијем се центру верски, филозофски и суштински нашао Јерусалим. Том четвороуглу од победе Умајада неизоставно треба додати и пету тачку, Дамаск, који је од прастарог града на путу постао први центар „калифата“, епицентар шизме између шиита и сунита.

Нису колонијалне силе биле једини фактор који је спречио уједињавање Арапа плодног полумесеца: велику улогу имале су међусобне разлике, верске, племенске, друштвене и њихов територијални распоред, односно градови. Стога је рђаво дефинисан и секуларни национализам код Арапа. Пропуштено је да се прикаже колико је, уствари, арапски човек подељен између идеје националног јединства и везаности за локалну средину и свој род, те колико су поступци његових владара тиме условљени. То би могло да помогне да се разуме зашто се панарабизам ефикасно испољио само у случају када је био против некога и нечега. Тиме би читалац добио претпоставку да размишља да ли је и због чега би исламска идеологија у том погледу могла да буде ефикаснија.

Беспутна је употреба појма политички ислам без назнаке да ли се примењује на суните или шиите, Египат или Иран. Између те две правне, политичке и друштвене традиције, нарочито у положају клира у односу на државу и друштво, разлика је толико значајна да их се једноставно мора раздвојити, засебно посматрати, налик томе како у оквиру хришћанства разликујемо православне и римокатолике. Како је, уосталом, Самарџић дефинисао тај појам?

Позивајући се на терминологију краја XIX и почетка ХХ века, за политички ислам уводи (стр. 247) синоним „исламског модернизма“ који је за њега пар редова даље исто што и „модернистички ислам“. Затим се (стр. 249) јавља подела према начину деловања: „политички исламисти“ и „милитантни исламисти“. Да ли неке исламисте, теоретски, милитантност лишава политичког? Или практично: како то да нпр. Хамас има и војно и политичко крило, да они чине целину? Проблем решава тако што у употреби устаљује појам „исламизам“. One size fits all.

Није добро ни када је у питању Иран. Проблем са Самарџићевом интерпретацијом је што он не наглашава чврстину и природу веза између базарита и клира с једне, те клира и шиитског човека, с друге стране. Те су везе за разумевање иранског друштва и политичких процеса кључне: оне су толико јаке да им шездесет година вестернизације, вољне или наметане, није наудило. 1906. године, када је шах по побуни базарита био присиљен да одобри формирање меџлиса шиитски клир је био сагласан да се прихвате демократске (западне) институције. Зато што су ефикасне и зато што воде модернизацији. Из тога не следи да је клир пристао на секуларизацију.

Ајатолах Хомеини није био „свештеник и учитељ филозофије“ (стр. 250), већ један од „marja“, врхунских шиитских правних и духовних ауторитета. Није проблем у томе шта је Самарџић написао, већ у ономе шта није: да је суштина шиитске исламске револуције Хомеинијево схватање „velayat-e faqih“ (власти тумача права). Према Хомеинију, владар тумач права репрезентује Скривеног Имама, носи сва његова права, обавезе и одговорности. Владар тумач права има апсолутну власт линијом Алах – Пророк – дванаест имама. Веома је тешко смислено писати о Ирану, а да се ова чињеница јасно предочи.

Стога је Самарџићева аргументација слаба и када покушава да објасни заокрет у спољној политици Ирана, од извоза револуције „до изласка из изолационизма“ (стр. 251). Иран је „био изолован“ налик томе како је по револуцији био изолован СССР. Извоз револуције никада није заустављен (уосталом, није ни изолација): занос је заменила промишљена политика државе великих традиција и софистициране културе. Уместо препада на Меку, који се завршио крвопролићем и отежавањем хаџ-а, почео је систематски рад у два правца: тихо ширење утицаја и контрола над шиитским клиром диљем Блиског истока, те бучна политика ослобађања Јерусалима од Израела. Немогуће је размрсити верски од државног разлога иранске спољне политике: ради се на припремању света за долазак Скривеног Имама.

Стога, не чуди ни то што пажња није поклоњена чињеници да су израелско-египатски мировни процес с једне, те иранска револуција с друге стране, довеле до регионалног велеобрта. Дамаск је раскинуо савез са Каиром и склопио га с Техераном, Техеран је раскинуо са Јерусалимом, с којим је Каиро склопио прави међународни уговор о миру.

Историчар не сме да превиди такву чињеницу.

Теорија

Како Самарџић (у фељтону) види писање историје? Дословце овако: „Осврти на прошлост продубљују увиде у садашњост, нарочито у времену које је ‘обесмислило’ таква разграничења. ‘Брига о прошлости је ослонац развоја’, који подразумева промене, тиме и ‘одрицање од понављања’, које ионако није могуће.“

Paperback writer

Студенти историје који у студирању виде више од задовољавања школских услова (које у данашње време студенти, чини се, одређују халабучећи по ходницима факултета) су у прилици да много науче из овог и оваквог рада. Самарџићева књига је упечатљив пример како се историја не сме изучавати и писати. Ваљан студент треба да прочита тај текст да би се уверио шта се добије када се материјал доступан у литератури и на Интернету, Википедија у првом реду, копира и лепи директно у текст који нема никакву унапред претпостављену форму; када се појмови не дефинишу и подаци не групишу; када се хронолошки ред излагања презре, а проблемски не познаје. Да би се писала историја није довољно, како рече Марко Брецељ, „ухватити Музу за гузу“.

На крају: шта из ове књиге може да сазна образован човек у Србији? Ништа баш. То, међутим, не значи да нема над чим да се замисли.